Перишић: Узрочник кризе у БиХ су Запад и његова намера да рушењем Дејтона сруши Српску

• Кризу у БиХ је створило наметање западних захтева, пре свега ЕУ и до скора САД, да се БиХ унитаризује. Разлика је само што је у Србији прихватање идеолошких захтева било потпуно, а у Српској и у БиХ то није било изражено, што због унутрашњег отпора и јаког идентитета Српске, што због опреза Запада – примарни интерес им је био да нестане Српска, а тек онда прихватање западне идеологије
• Узрочник кризе и у Србији и у БиХ је Запад, био он прихватан (у Србији) или био наметан против Српске (у БиХ). Ако ико има намеру да реши било коју кризу – мора поћи од узрока, а не од последица
• Последице кризе у Србији гледамо већ месецима: то су протести и блокаде, при чему сада нико нема снаге да то реши, јер се не сагледава прави узрок и узрочник кризе. Последица кризе у БиХ је политичка парализа, при чему ни Запад ни Сарајево не желе да уклоне узроке кризе
• Изгледа да ћемо расплет криза гледати после расплета са глобализацијом на светском нивоу. Српска то разуме и тако се понаша, надајмо се ће и у Србији то коначно схватити

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

ДРУШТВЕНА и политичка дешавања у Србији, као и у Босни и Херцеговини, у последњих непуних годину дана, говоре да се обе земље налазе у својеврсним кризама, које су различите али имају и заједничке узроке.

Дакле, ради се пре свега о друштвеним кризама, које се испољавају политички. Пођимо од Србије.

Сведоци смо да у Србији од 2024. године постоје стални протести и демонстрације, а од новембра прошле године и блокаде универзитета и школа.

Све је почело са протестима против отварања рудника литијума у западној Србији, који су добили нову димензију после погибије 16 људи на железничкој станици у Новом Саду. Криза је добила и нове обрисе после оставке владе Србије крајем јануара 2025, која тако није успела да састави ни годину дана рада.

У марту ове године су одржани велики протести у Србији, који су највећи од 5. октобра 2000. године. Излаз из блокада и протеста се не види, упркос формирању нове владе Србије.

Уочавамо да опозиција за кризу окривљује напредну странку, која је на власти од 2012. године, а са друге стране, напредна странка говори о „обојеној револуцији“ и покушају рушења легално изабране власти и тиме извођења државног преврата.

О чему се ради?

Овај кратки опис дешавања у Србији је само последица велике друштвене и политичке кризе. Уочавамо неколико димензија тога.

Прво, по питању геостратешке позиције Србије – деловање напредњачке власти од 2012. године није ништа другачије од деловања власти демократа у периоду од 2000. до 2012. године. У оба периода, све владе Србије су деловале у складу са политичким захтевима чланства у Европској унији.

Једноставно, у оба периода стратешко опредељење Србије је ЕУ, дакле, 25 година Србија испуњава политичке и друштвене захтеве Европске уније.

Друго, по питању економског развоја Србије – деловање напредњачке власти је сасвим у духу западног, капиталистичког модела развоја који је још демократска власт прихватила после 5. октобра 2000. године, а који су, дакле, напредњаци још интензивније примењивали од 2012. године. То се огледа у наставку модела приватизације, дерегулације и либерализације, све у складу са деловањем транснационалног капитала као тренутно највишег стадијума капитализма.

У том смислу, напредњаци су наставили сарадњу са глобалним, транснационалним компанијама, као што је Рио Тинто, коју су започеле још демократе (и Тадићеве и Коштуничине) у њиховим владама – ништа другачије.

Треће, по питању идеологије – напредњачка власт се и у тој сфери понашала као и претходна, демократска власт. Прихватани су сви идеолошки модели либерализма: ЛГБТ+ идеологија, воук идеологија, џендер идеологија, развој „цивилног друштва“ са мноштвом ‘невладиних организација’ које су финансиране како од свих влада Србије у последњих 25 година, тако и од многих западних влада, САД, ЕУ и међународних невладиних организација.

Четврто, реформа високог образовања – напредњачка власт је потпуно наставила „болоњску реформу“ универзитета, коју су започеле демократе 2005. године, као и идеолошко либерализовање и позападњавање факултета. Слично је и у војној области где је сарадња са НАТО и са америчком армијом остала на истом нивоу, као и прокламована војна неутралност, при чему је најављено ослањање на поједине НАТО земље (Француска) нешто слично као и демократско ослањање на В. Британију.

По питању Космета, напредњачка власт је урадила све оно што је тражила ЕУ, а што је започела још демократска власт 2010-2011. године, када је косметско питање предато Европској унији.

Шта хоћемо да кажемо?

Управо то да се све владе Србије у последњих 25 година понашају исто на економском, политичком и друштвеном пољу, било да су напредњачке и претходно демократске, са једном разликом: напредњачка власт је интензивнија у копирању западних модела развоја, што је и логично, јер су демократе биле на почетку преображаја Србије по моделима са Запада, али су зато створиле стартне услове за напредњачко позападњавање Србије.

Што се тиче корупције у Србији, уочавамо да она корупција, због које је падао Милошевић, делује бенигно у поређењу са корупцијом после 2000. године. Зашто? Зато што је друго име капитализма управо корупција.

Приватизација је после 2000. године, по моделу „првобитне акумулације капитала“, отворила корупцију до видљивих граница, да би са доласком глобалног, транскапитала она постала више од видљивог узрока кризе.

Србија је, дакле, у великој друштвеној и политичкој кризи – при томе, ни опозиција, ни власт, не могу својим деловањем да савладају ту кризу. Наиме, ни једна опозициона странка не може да артикулише постојеће незадовољство грађана Србије, и исто тако ни владајућа СНС не може да умири то незадовољство и кризу.

Дакле, ради се и о кризи политике и о кризи партијског система – што је створило једну пат позицију, а то је прави карактер кризе у Србији.

Зашто је дошло до кризе у Србији?

Одговор се сам намеће: због копирања западних модела и парадигми развоја. Ти модели се као „пелцер“ већ 25 година покушавају да пресаде на српско друштвено и политичко биће, и то су радиле све владе Србије без обзира да ли су биле демократске или напредњачке. При томе нису узимале у обзир да је Србија имала другачији историјски развој у односу на те западне земље.

Србија јесте у комшилуку Запада, али, ипак, имала је другачији цивилизацијски развој, поготово ако се узме у обзир да је Запад саздан на римокатоличко-протестантској религији, а посебно на ‘протестантској етици као духу капитализма’, што нам је давно саопштио Макс Вебер.

Имајући у виду да је на светском нивоу глобализација, као практично ширење западних модела развоја на незападни свет, у застоју и у исто огромној кризи (а то се види у променама међународног поретка и свеопштој анархији), онда се и по томе преноси криза у Србију, као и у БиХ.

Питамо се у којој мери криза у Србији личи оној у БиХ?

Наравно да има сличности, али и разлика. Сви знамо да је гаулајтер Кристијан Шмит само спроводник ЕУ политике, и претходно Бајденове глобалне „дубоке државе“, и да Шмит нема никакве моћи да такав, сам самцат, ствара највећу кризу од Дејтона до данас.

Узрочник кризе у БиХ су Запад и његова намера да измени Дејтонски споразум ради нестанка Српске. Због тога су сви претходни високи представници радили исто што и нелегални Кристијан.

Наравно, Запад данас и Запад до јесенас, није један те исти Запад. Појава Трампа и његова другачија идеологија, па чак и другачији његови геополитички кораци у првих 100 дана, су главног узрочника кризе преселили у Европску унију.

Видимо да је процес придруживања БиХ Европској унији свих ових година, дакле, од Дејтона до данас, а то је 30 година, био вешта методологија како да се Српска развласти и утопи у унитарну БиХ.

Према томе, кризу у БиХ је створило наметање западних захтева, пре свега ЕУ и до скора САД, да се БиХ унитаризује. Разлика је само што је у Србији прихватање идеолошких захтева било потпуно, а у Српској и у БиХ то није било изражено, што због унутрашњег отпора и јаког идентитета Српске, али и због опреза Запада – примарни интерес им је био да нестане Српска, а тек онда прихватање западне идеологије.

Дакле, и у БиХ су наметани и прихватани западни модели развоја, али су они ипак имали за циљ нестанак Српске, док су у Србији ти модели усмерени на потпуно позападњавање Србије. То је разлика. Но, у сваком случају: узрочник кризе и у Србији и у БиХ је Запад, био он прихватан (у Србији) или био наметан против Српске (у БиХ).

Мислимо да ако ико има намеру да реши било коју кризу – мора поћи од узрока, а не од последица.

Последице кризе у Србији гледамо већ месецима: то су протести и блокаде, при чему сада нико нема снаге да то реши, јер се не сагледава прави узрок и узрочник кризе.

Последица кризе у БиХ је политичка парализа, при чему и Запад и Сарајево не желе да склоне узроке кризе.

Изгледа да ћемо расплет криза гледати после расплета са глобализацијом на светском нивоу. Српска изгледа то разуме и тако се понаша, надајмо се ће и у Србији то коначно схватити.