- БХ-спољна политика требало би да се дефинише у Председништву БиХ, а да је спроводи Министарство спољних послова у Савету министара. То је само на папиру, у уставу. У пракси, све се одвија на релацији бошњачких политичара (Бећировић, Комшић, Конаковић, Лагумџија) и њихових стварних владалаца – а, то су САД, бриселске бирократе ЕУ, Немачка, Британија – једним именом НАТО
- Бошњачка политика не постоји и никада није ни постојала! Ако се нешто и звало бошњачка политика, то је увек било продужено, марионетско деловање у корист Запада. Марионетска политика је антиполитика
- Ако би Српска и успела да се позиционира у БХ спољној политици са својим кадровима – то не би значило да је Српска уважена и да Српска утиче на изградњу БХ спољне политике. Не. Спољна политика БиХ је чврсто под Вашингтоном и НАТО управом. Не постоји ни промил могућности да српски кадар, на одговорној позицији у креирању спољне политике БиХ, буде уважен. Напротив. Ти кадрови били би само икебане
- Изграђивања спољне политике Српске подразумева и измене у Влади Републике Српске. Како? Једноставно: именовати министра иностраних послова у Влади Српске. Присуство Додика на билатералним састанцима и форматима изван Запада мора да има своје министарство…
Пише: Срђан ПЕРИШИЋ
СВЕДОЦИ смо да је Република Српска, у последњих неколико година, почела да изграђује своју спољну политику, што раније није био случај.
Разлози су двоструки. Прво, спољна политика на нивоу БиХ је узурпирана од стране бошњачких странака и под контролом је САД и НАТО-а. Друго, међународне околности су се измениле јер моћ САД и моћ целокупног Запада опадају већ дуги низ година, а свет изван Запада почиње да гради мултиполарни поредак – поредак без Запада.
Једноставно, Српска то препознаје.
Носилац спољне политике Српске је Милорад Додик, председник Српске, што му Устав Српске омогућава.
По Уставу БиХ, спољна политика је у надлежности институција БиХ, а ентитети у спољној политици могу да имају специјалне паралелне односе са суседним државама, као и да склапају уговоре са другим државама и међународним организацијама уз пристанак Парламентарне скупштине БиХ.
Питамо се – да ли је могуће изградити спољну политику Српске када је она „спутана“ институцијама на нивоу БиХ (пристанком Парламентарне скупштине БиХ)?
Међутим, боље је поставити питање: како да делују Република Српска и њене институције, у условима потпуне узурпације БХ-спољне политике од стране сарајевских странака, амбасаде САД и деловања НАТО?
Веома је лако уочити ту узурпацију.
Политички се БХ-спољна политика дефинише у Председништву БиХ, а спроводи је Министарство спољних послова у Савету министара. То је само на папиру, у уставу. У пракси, не постоји дефинисање спољне политике у Председништву БиХ.
Све се одвија на релацији бошњачких политичара (Бећировић, Комшић, Конаковић, Лагумџија) и њихових стварних владалаца – а, то су САД, бриселске бирократе ЕУ, Немачка, Британија – једним именом НАТО.
Наиме, зар стварно треба поверовати да Лагумџија и Бећировић самостално наступају у Савету безбедности УН, да самостално износе резолуције о наводном геноциду у Сребреници, да самостално нападају Српску и Србију на свим међународним форумима?
Бошњачка политика не постоји и никада није ни постојала!
Ако се нешто и звало бошњачка политика, то је увек било продужено, марионетско деловање у корист Запада. Марионетска политика је антиполитика.
Иза узурпиране БХ-спољне политике стоје државе и организације Запада. Е, сад, зашто се муслимани у Босни увек марионетски потчињавају европским и светским моћницима је историјско питање, о коме у овом тексту нећемо да говоримо. Тема је – шта да ради Република Српска при марионетском деловању бошњачких политичара?
Одговор је да је Српска кренула у изградњу своје спољне политике.
Додик се са Путином, од 2022. до данас, састао седам пута. Од њега више састанака са Путином у том периоду има само Александар Лукашенко. Присуство Додика на многим политичко-економским и безбедносним форумима, и највећем до сада одржаном самиту Брикса, у руском граду Казању, говори о томе да Српска има пријатеље изван Запада, и да може да анулира све санкције и блокаде од САД и ЕУ – само ако буде мудро изграђивала своју спољну политику.
Е, сад – шта значи мудро изграђивање спољне политике Српске?
Уочавамо три правца. Први: наставак даљих политичких, економских и безбедносних састанака са Русијом, Кином, као и сарадња са Мађарском и Азербејџаном, али и проширивање односа са Словачком и институтима Брикса. Други: имајући у виду да је Министарство спољних односа у Савету министара под америчком и НАТО управом – не треба тежити да се у том министарству заузму неке позиције.
Ако Српској није одговарала проНАТО политика БХ институција у ранијем периоду, поготово за време Младена Иванића и проНАТО министра спољних послова Игора Црнатка (период 2015 – 2018), данас је ситуација сасвим другачија. Наиме, Српској данас и одговара таква ситуација. Јер, она је притисак да Српска чврсто иде даље у изграђивање своје спољне политике.
Ако би Српска и успела да се позиционира у БХ спољној политици својим кадровима – то не би значило да је Српска уважена и да Српска утиче на изградњу БХ спољне политике. Не. Спољна политика БиХ је чврсто под Вашингтоном и НАТО управом.
Свако присуство неког српског кадра у БХ спољној политици значиће потчињавање геополитици Запада, јер се то подразумева. Не постоји ни промил могућности да српски кадар, на одговорној позицији у креирању спољне политике БиХ, буде уважен. Напротив. Ти кадрови били би само икебане.
Видимо да се провлачи идеја да кадар из Српске буде постављен на функцију главног преговарача БиХ за приступање БиХ у ЕУ. Питамо се – шта би тај кадар, кад би био постављен, могао да уради? Да промовише Српску на Западу и да политичаре у ЕУ убеди да Српска може да буде део прозападне спољне политике БиХ, или да Српској донесе поштовање од стране ЕУ?
Ко тако мисли у најмању руку је наиван. Запад (САД, НАТО и ЕУ) имају своје чврсте политике по питању Срба и Републике Српске које никакво убеђивање и никаква дипломатија не могу да промене – поготово у условима рата у Европи.
Запад је непријатељ Српске, па тако и ЕУ као формат НАТО, а то је безброј пута показано од Дејтона до данас. Уосталом, процес придруживања БиХ у ЕУ је вешта методологија како да се Српска развласти и утопи у унитарну БиХ. И, неко мисли да ће Србин, као главни преговарач за приступање БиХ у ЕУ, успети то да промени?
Кад би чету Срба, а не само једног Србина, поставили на ту позицију, не би успели ништа – јер, читава структура око њих је против њих – и, вероватно, познајући српску политичку историју (онај њен лошији део), неки од Срба би постао маскота која ради за Запад.
Дакле, Српској одговара бошњачка узурпација БХ спољне политике. Сасвим. Време за Српску ради.
Треба само да и Срби и Српска раде за то време.
Трећи правац изграђивања спољне политике Српске јесу измене у Влади Републике Српске. Како? Једноставно: именовати министра иностраних послова у Влади Српске.
Ако је Министарство спољних послова БиХ узурпирано на релацији бошњачки политичари (Бећировић, Комшић, Конаковић, Лагумџија) – НАТО структуре, онда Српска може, позивајући се, између осталог, и на ту чињеницу, а и не мора, да формално измени структуру састава министара у влади.
Наравно, министарство иностраних послова би била оперативна структура спољнополитичког деловања председника Додика, а не неко деловање по ЕУ (осим у Мађарској и Словачкој). Присуство Додика на билатералним састанцима и форматима изван Запада мора да има своје министарство.
На крају овог текста, завршили би са две реченице. Прва гласи: опредељење за Запад није политичка опција већ ствар издаје. Друга: ЕУ и Запад су непријатељи Срба и Српске, када то схватимо – победили смо.
Додај коментар