- Што се резултата локалних избора у Републици Српској тиче – иста мета, исто одстојање. Нема епохалних промена: нити су били политички земљотрес, нити историјска промена, али јача потреба за новим идејама и новима лицима
- Колико ће Драшко Станивуковић успети да „капитализује“ своју победу – остаје да се види. Почетна позиција му је добра, али је то, као и у животу, само предуслов за нешто озбиљније. Можда је ово најава блиставе политичке каријере, а можда и само тренутни бљесак. Брза кандидатура за председничке изборе највероватније би означила ово друго
- Илузија да је све по старом могла би скупо коштати владајућу структуру. Бирачи очекују промене, макар оне биле само козметичке, макар се односиле само на одређене појединце, макар и донеле само промену реторике
- Без Додиковог «личног контигента“ избори за председника Републике Српске и расподела мандата у Народној скупштини изгледали би нешто другачије 2018. године. Колико другачије, посматрајући са ове дистанце, остаје само у домену шпекулације. У домену шпекулације је и колико ће на наредним изборима, 2022. године, „Додиков контигент“ успети да „погура“ остале кандидате и листе
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
ДРАШКО Станивуковић је победник! Последично – Милорад Додик највећи губитник.
У медијском простору оцена је већ донета, толико пута поновљену сада је тешко и оповргнути. Што због пословичне површности у извештавању, што због незаинтересованости за опсежније анализе, што због трке за сензационалним вестима, што због циљаног пропогандног деловања са разних страна, слика је већ креирана.
Унутар тог рама још је и додато да пораз заправо представља не политички губитак за појединце, поред Додика ту се још и Изетбеговић апострофира, већ досадашњих „националистичких политика“. Ипак, када се „разгрну“ сви ови наслови и сагледа суштина, лако је закључити да, што се резултата локалних избора у Републици Српској тиче, остаје „иста мета, исто одстојање“.
Изненађујућа победа Драшка Станивуковића у Бањој Луци и изненанђујући пораз Миће Мићића у Бијељини, вероватно упућују на закључак да се нешто у унутрашњој политичкој динамици мења, па је у том контексту неопходно извући закључке који се тичу наредних, много важнијих парламентарних и председничких избора, али и ништа више од тога.
Нити је ово „политички земљотрес“, нити је „историјска промена“, уосталом нити је велики пораз Милорада Додика, а и то колико ће Станивуковић успети да „капитализује“ своју победу – остаје да се види. То зависи од толиког броја фактора, па и оних „персоналних“, да је било какву прогнозу у овом тренутку немогуће понудити.
Са једне стране, дакле, посматрајући резултате избора на нивоу целог ентитета, у броју освојених гласова и дистрибуцији одборничких мандата – неких великих, „епохалних“ промена нема. Највећа се одиграла у престоници, у којој је, у односу на период од пре четири године Игор Радојичић добио око 12 хиљада мање гласова, док је једини опозициони кандидат Станивуковић „узео“ чак 13 хиљада више него Драган Чавић прошли пут.
Изгледа и овде да је СНСД у великој мери успео да „сачува своје“, то је напослетку донело и већину у локалној скупштини заједно са коалиционим партнерима, али да су се одлили гласови са других страна, пре свега они из ДНС – ка опозиционом кандидату. У осталим општинским парламетима – плус, минус, чешће се преливало од једне ка другој странци унутар блока, него што су гласови „бежали“ од власти ка опозицији или обрнуто.
Када је реч о градоначелницима, уз поменута два изненађења одиграле су се и (не)очекиване победе кандидата СНСД у Приједору и Источном Сарајеву, као и остваривање „тесне предности“ у Добоју.
Начелници из владајуће СНСД „преузели“ су кормило у Осмацима, Руду, Костајници и озренском Петрову, досадашњи у Станарима је изгубио, док су кандидати СДС тријумфовали у Хан Пијеску, Модричи, Броду и Љубињу.
У источној Херцеговини, поред промене у Љубињу, бележи се и својеврсна „рокада“, пошто је у Билећи овога пута победио начелник из СДС, а у Гацку из СНСД. Занимљиво, пошто је Вукота Говедарица као председник СДС и кандидат за председника Републике Српске пре само две године однео убедљиву победу y родном Гацку над Жељком Цвијановић.
Опет се показује старо правило да су локални избори једно, парламентарни нешто сасвим друго, председнички треће.
Са друге стране, наведене промене међу (градо)начелницима, а поготово она у Бањој Луци, указују да бирачи очекују „освежења“, да је јавност презасићена лицима која су дуго на својим позицијама, те да су и промене неминовне. Уосталом, то је и један од разлога због ког се својевремено прибегло ограничавању обављања одређене функције на највише два мандата.
Тако се одржава „политичка динамика“, спречава атрофија целокупног система до које може доћи услед одсуства нужне трансформације и прилагођавања околностима. Свет се стално мења, мењају се околности, томе се морају прилагођавати и политике, самим тим и странке и појединци. Нити је Игор Радојичић неискусан политичар, нити је био рђав кандидат, нити је лоше обављао своје досадашње функције, али је изгледа морао платити цену неумитности одвијања једног процеса својственог сваком демократском политичком систему (без обзира што се коришћење придева `демократско` може тумачити на разне начине и значити свашта и ништа, у овом случају се мисли на регулисане и периодичне изборне циклусе који протичу у релативно доброј атмосфери). Још на прошлим, већ поменутим председничким изборима, могла се детектовати „жеља“ бирача за новим лицима. Вукота Говедарица, иако са лошијом кампањом, иако и суштински слабо подржан од стране коалиционих партнера, па чак и делимично саботиран унутар своје партије, изгубио је за око 35 хиљада гласова од Жељке Цвијановић, која је тада такође представљена као ново лице, при томе освојивши за преко 60 хиљада гласова више од страначких листа на парламентарним изборима свих оних партија које су га подржале.
Истовремено, за Милорада Додика као члана Председништва гласало је 50 хиљада бирача више него за Жељку Цвијановић и чак 150 хиљада више него за парламентарну листу СНСД.
Закључак се сам намеће: без „Додиковог контигента“ избори за председника Републике Српске и расподела мандата у Народној скупштини изгледали би нешто другачије те 2018. године. Колико другачије, посматрајући са ове дистанце, остаје само у домену шпекулације.
Остаје у домену шпекулације и колико ће на наредним изборима, 2022. године „Додиков контигент“ успети да „погура“ остале кандидате и листе.
Такође, „судбина“ Миће Мићића, који је био „виђен“ за новог-старог градоначелника Бијељине, показује да је праг толеранције бирача за „прелетаче“ постао исувише низак да би се на такав начин могле у будућности озбиљније крпити било какве „кадровске рупе“.
Углавном, поредећи резултате локалних избора 2016. и 2020. године по два параметра – освојеним гласовима листа и кандидата за (градо)начелнике – може се видети да у рејтингу појединих странака нема неких „драстичних померања“, али да су предвиђања везана за кандидатуре појединаца непоуздана.
Имајући у виду како популарност самог Милорада Додика, тако и предност коју је остварио на претходним изборима, шансе за његову нову победу на изборима за српског кандидата Председништва остају велике, он је у тој трци у овом тренутку фаворит. Међутим, посматрајући из угла председничких избора, ту изгледа све остаје отворено и зависиће од профила кандидата, њихових потенцијала да „апсорбују гласове“ са разних страна, кампања и међусобног сучељавања.
Наравно, не треба уопште сумњати како на појединим адресама на Станивуковића већ рачунају као на потенцијалног кандидата опозиције у овој трци. Еуфорија чини своје.
Да се вратимо на почетну оцену: колико ће Станивуковић успети да „капитализује“ своју победу – остаје да се види.
Најкраћи период у ком ће то моћи да се види јесте један мандат на овој функцији. Бирачи увек кажњавају покушај брзе „замене фотеља“.
Резултати рада и то непрекидно „обликовање ставова“ и „тражење одговора“ на питања која ће доносити време определиће политичку судбину новог градоначелника Бања Луке. А резултати, и поред сталних кампања и избора, не могу бити брзи, зато је неопходно да се у политици траје.
Почетна позиција му је добра, али је то, као и у животу, само предуслов за нешто озбиљније. Можда је ово најава блиставе политичке каријере, а можда и само тренутни бљесак.
Брза кандидатура за председничке изборе највероватније би означила ово друго. Исто као што би „то друго“, констатовање како се ништа није десило и да је све по старом (што се може сасвим лепо закључити анализом резултата освојених мандата у локалним скупштинама) могло скупо коштати владајућу структуру. Бирачи очекују промене, макар оне биле само козметичке, макар се односиле само на одређене појединце, макар и донеле само промену реторике.
Локални избори у Републици Српској јесу најавили нове опште изборе за две године. Свима су донели шансу да се надају, али и послали поруку да у свом приступу нешто мењају и за њих се припремају. Посматрано из тог угла, ово је било само мерење пролазног времена.
Ваљда их зато свако може тумачити на свој начин и представљати резултате онако како му се највише допада.
Додај коментар