Коментари

Пророковић: Костићев став о КиМ коресподнира са тежњама НАТО, ЕУ, Пентагона, Бундесвера…

ОДГОВОР НА ЗАМЕНЕ ТЕЗА ПОВОДОМ ЗБИВАЊА У АКАДЕМИЈИ, КОСОВА И СРПСКЕ
  • Дешавања унутар САНУ за време „председниковања“ академика Хајдина ишла су тако да је мало фалило да се и оно „српска“ избаци из назива. Срећу у несрећи представљала околност да скраћеница АНУС није била одговарајућа. А садаши председник САНУ Владимир Костић тврди да је Србија и де јуре и де факто „изгубила Косово“  и да сa „елементима достојанства“ треба да „напусти Косово“
  • Проблем је што академик Костић овако наступа као председник САНУ. А његов став поводом КиМ кореспондира са тежњама НАТО, ЕУ, Стејт департмента, Пентагона, Бундесвера и… да ли уопште треба набрајати даље!? Која се то организована группа у Србији, силна и моћна, може успротивити његовим политичким истомишљеницима?
  • Изјаве академика Костића, не као појединца већ као председника САНУ, јесу политички штетне. И органи Академије ту штету не могу „извадити“ инсистирањем на његовом праву на «лични став».  Зашто академика Костића другде, тамо где се заговара „прихватање реалности на Косову“ и укидање Републике Српске, славе као „најумнијег међу Србима“, а његове речи „промичу“ и најављују као „мудре“!?

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

О ЗНАЧАЈУ и узроцима данашњих полемика, као и разлозима за укључивање научних и уметничких институција или појединаца који њима руководе, тачније ће се знати у наредном периоду. Када, једног дана, буду доступни разни архивски материјали.

Или раније, ако нам то омогуће Асанжови сарадници.

Углавном, ништа неће остати сакривено. Па ни мотиви.

У условима када по западним дипломатским представништвима седе аташеи за културу и информисање са задатком да прате и анализирају процес „латинизације српског језика“ (а то се не чини бадава, него да би на вишим нивоима биле осмишљаване активности како би се поменути процес подстакао!), није могуће да из видокруга остану изостављене најважније институције. Па ни – САНУ.

Дешавања унутар САНУ за време „председниковања“ академика Хајдина последњи је описао професор Крестић. Мало је фалило да се и оно „српска“ избаци из назива. Срећу у несрећи представља околност да скраћеница АНУС није била одговарајућа. Ипак, да несрећа никада не долази сама, показују и дешавања након одласка академика Хајдина са ове позиције.

Ничим изазван, његов наследник почео је упорно образлагати своје виђење о косовском питању. Које се, иначе, тиче много већег броја тема од статуса Косова и Метохије. Неспретним реакцијама, сада су у све укључени и органи Академије.

У последњој расправи која је уследила, протурају се очигледне замене теза. И то у официјелним одговорима, званичним саопштењима.

Прво, академик Владимир Костић има право на своје мишљење. Таман то мишљење остало исказано кроз нетачну формулацију како је Србија и де јуре и де факто „изгубила Косово“, или кроз невероватну конструкцију да сa „елементима достојанства“ треба „напустити Косово“.

Његов став, са којим се можемо сложити или не, ако имамо потребу подржати га или са њим полемисати. И то је све у реду. Није, међутим у реду да се за пласирање личног става злоупотребљава функцију председника САНУ.

У неким стварима, може се приметити, слично као и челни човек наше значајне институције, размишља и његов колега академик Теодоровић. Хиперактиван је, ангажован и на друштвеним мрежама, чест гост у одабраним телевизијским емисијама, изјашњава се и о текућим политичким питањима.

Да ли су његови ставови изазвали такву буру као и речи академика Костића? Нису. Заправо, одавно не изазивају било какве реакције. Евентуално се на то осврну какви страначки активисти, када их Теодоровић „поткачи“, или „твитер ратници“, уживајући у прилици да расправљају са једним академиком.

Дакле, овде се не оспорава право на мишљење академика Костића, или, не дај Боже, позива на повратак вербалном деликту, већ захтева спречавање даље злоупотребе положаја за политикантски активизам.

Владимир Костић (Фото: Танјуг/Оксана Тоскић)

Када би академик Костић наступао у своје име, када се не би налазио на позицији председника САНУ, његови ставови би остајали мало запажени, не би изазивали овакве реакције.

Друго, када говоримо о слободи говора, треба знати да се под тим подразумева и слобода одговора. Јесте, за сваку осуду су неке поруке и вулгарности упућене академику Костићу. Око тога, такође, нема спора. Али, тумачити сваку критику на његов рачун из тог контекста, па онда извлачити закључак како се ради о „нападу“ не може да прође.

Уосталом, академик Костић је, по избору на место председника Академије, решио да се често оглашава о политичким питањима, укључи у политички живот и самим тим мора бити спреман за свакојаке јавне реакције. А јавне реакције одавно не личе на оне од пре двадесетак година, ту се преко друштвених мрежа укључује свако ко се осети позваним. Па и извесни кик-боксер. Исто као што се својевремено укључио један кошаркаш.

Да подсетимо, тада су став кошаркаша, у неколиким стварима сличан као и академика Костића, као потпуно релевантан, браниле другосрбијанске перјанице, представљајући га за „глас разума“.

Кик-боксери, кошаркаши, естрадне уметнице (о да, и међу њима има оних које се изјашњавају о важним друштвеним питањима, о томе редовно извештавају таблоиди) или ликови неутврђених занимања који „висе по малим екранима“, све је то у јавности, са мањим или већим бројем пратилаца и лајкова, са краћим или дужим временом трајања и са плићим или дубљим утицајем на обликовање дискурса.

Околности су такве, свиђале се нама или не. Углавном, због таквих околности често се може „бирати“ чије ставове узимати за релевантне, на шта се освртати, нема сваки одговор вредност, нити му треба придавати истоветан значај.

И у том процесу се нити могу, нити смеју бркати „бабе и жабе“ и у исти кош стављати мишљења једног кик-боксера (заправо, оно што је тај младић написао није ни мишљење у пуном смислу значења тог појма) и на пример – академика Предрага Пипера.

Није овде реч о жељи да било ко напада, већ да се аргументовано критикује злоупотреба положаја и захтева одговорност за такво деловање.

Треће, када се помињу „напади“, онда се стиче утисак како нека силна и моћна организована група удара на слабог и невиног појединца. Став председника САНУ кореспондира са тежњама НАТО, ЕУ, Стејт департмента, Пентагона, Бундесвера и да ли уопште треба набрајати даље!? Која је то организована група, силна и моћна, која се може успротивити његовим политичким истомишљеницима?

Иза конструкција о „де факто и де јуре“ и „елементима достојанства“ стоје „ала и врана“, они који у колонијалним демократијама (или стабилократијама) усмеравају кључне политичке, економске и друштвене процесе, са огромним буџетима, бирократским и обавештајним апаратом, медијским гигантима и читавим армијама аналитичара ангажованим по невладином сектору и тинк-танковима.

Право је чудо, а о томе ће историчари дати суд у наредним деценијама, што се српски корпус, уз све грешке, лутања и погрешне процене и даље некако одржао, артикулисао своје циљеве и интересе, успоставио неки „координатни систем“ унутар ког делује.

У сличним околностима, уз овакве притиске и бесомучне нападе, неки други народи би нестали, постали историјска категорија.

Председник САНУ „дува у тикву“ која је највећа, укључује се у кампању која је започета још средином деведесетих година. Свесно или несвесно, са добрим намерама или без њих, самостално или након туђих сугестија, за креирање мишљења о конкретном догађају и његовом месту у конкретном процесу, сасвим је свеједно. 

Четврто, академик Костић је итекако добро протумачен. Не, није овде реч само о интерпретацији његових ставова у Београду. Него и у комшилуку!

Да ли је ико у Загребу, Сарајеву, Приштини, Тирани, па и у оним швајцарским новинама схватио његове речи другачије? Погледајте наслове! Погледајте извештавање електронских медија! У некима је чак био међу ударним вестима.

Зашто академика Костића другде, тамо где се заговара „прихватање реалности на Косову“ и укидање Републике Српске, или недељно разглаба о „српском питању“, славе као „најумнијег међу Србима“, а његове речи „промичу“ и најављују као „мудре“!?

Зашто се у свим тим гласилима и интелектуалним кружоцима свако мишљење супротно ставу академика Костића, макар било засновано само и искључиво на аргументацији коју нуди међународно јавно право, већ дуги низ година проглашава „атавизмом“, „средњовековљем“, „национализмом“, „шовинизмом“!?

Пето, није ово ништа лично. Оваква бура у јавности и серија критика (укључујући и протест испред седишта САНУ, ваљда први пут организован у историји испред било које националне академије у свету) уследиле су баш сада због континуалног понављања истог дела.

Први пут, 2015. године, било је изражавања незадовољства по друштвеним мрежама, било је и пар појединачних реакција, али се ипак уважавала чињеница да је то председник САНУ, да је човек неискусан у политици и самим тим – у изношењу политичких ставова.

Да се ситуација некако смири помогла је и релативизација, прича како академика Костића нисмо добро разумели. Тактика „јесам музичар, нисам музичар“ уродила је плодом, уз приметну жељу да се све заташка и заборави. Јер, велика је срамота да председник САНУ заговара легализацију творевине коју је НАТО дао на управљање дилерима хероина и трговцима људским органима.

Други пут је било више незадовољства и више реакција, али је опет све некако прошло, уз утисак да се академик Костић о „косовској проблематици“ на овакав начин више неће изјашњавати. Успут, дешавало се све у „изборно време“ у САНУ, те је испало и као да критикама „диригују“ незадовољници, зато што нису постали академици. Истовремено, то је период трајања „унутрашњег дијалога“, па се још из врха државе поручивало како свако има право да изнесе свој став, што је медије, упућене на државне јасле, одвраћало да овој теми посвете шири простор.

Када неко, после свега, изађе и трећи пут (без обзира што је у односу на први иступ ово трећег пута изречено у далеко блажој варијанти), онда се критике умножавају, а незадовољство експлодира, и то из два разлога.

Прво, због тога што је претходне критике, од којих су већина биле добронамерне (без обзира како их је он лично доживео), намерно заобишао.

Председник САНУ је два пута лаконски завршавао те фазе одбијајући да улази у јавне расправе. Саопшти политичку поруку, а онда о њој не жели да полемише. И друго, зато што се упорним понављањем једне те исте тезе стиче утисак како се ради не о жељи појединца за полемиком, већ о политичком задатку.

Ако је реч о политичком задатку, онда је један од разлога и „мерење“ реакције јавности, уже – академске, шире – политичке, или оне најшире у коју се убрајају и боксери, кошаркашки и пратећа естрада!

Онима који то незадовољство мере, а који би да опосле са Србима и Србијом шта им је у контексту њихових геополитичких циљева неопходно, треба послати што гласнији одговор.

Опет, свесно или несвесно, са добрим намерама или без њих, самостално или након туђих сугестија, академик Костић био је само пуко средство за оцену стања у српском друштву по једном врло важном националном и државном питању. И због ових ствари је све кулминирало, а реакција не мањка ни месец и по дана након његових речи.

Инсистирајући на томе како се академику Костићу ускраћује право на слободу говора и мишљења, да је свака критика његовог иступа ортаклук са башибозуком, да су се сви удружили против једног невиног човека који није добро схваћен, руководство САНУ изабрало је најгору могућу опцију за одбрану.

Јер, прво, све речено у циљу одбране лако је проверљиво и обориво. Овакав начин одбране не може издржати било какав тест времена. Друго, Академија је (и даље!) српска, то јој стоји у називу, финансира се од стране пореских обвезника Републике Србије, захваљујући чему постоји и, као ретко игде другде примењивана пракса – академски додатак.

Ако грађани ове државе, у условима у којима живимо, издвајају поприличну суму да би се исплаћивао доживотни додатак, онда се од председника очекује да поштује Устав те државе.

Треће и најважније, јесте што политички процеси иду својим током, имају своју динамику. Бавећи се на свој начин „косовском проблематиком“, академик Костић није испратио последње „увезивање“ косовсог и босанског питања у „један чвор“.

Требало је ту још да буде и Црна Гора, али се клатно, напослетку почело враћати ка другој страни.

Уступање на Косову и Метохији тешко ће наштетити укупним српским интересима и врло брзо довести Републику Српску у немогућу позицију. Без тог „косовског баланса“, Бања Лука ће у будућности тешко одржати своју позицију. Знају то, наравно, и другде, те се баш сада појачавају притисци ка коначној дедејтонизацији.

Излажење у јавност, у овом тренутку, са поновљеном поруком није само „прича о Косову“, већ и „прича о Српској“. То је слање једног, по шире српске интересе ужасног сигнала. И због тога је тај сигнал одлично примљен како у Приштини и Тирани, тако и у Сарајеву и Загребу.

Ова ствар, очигледна чак и просечним познаваоцима регионалних политичких збивања, не може се релативизовати неспретним саопштењима, нити заменама теза.

Изјаве академика Костића, не као појединца већ као председника САНУ јесу политички штетне. И органи Академије ту штету не могу „извадити“, приступом који су одабрали, могу само и целокупној институцији наштетити.

А што се садржаја спорних изјава тиче, уместо било каквог одговора, најбоље је цитирати француског пуковника Жака Огара, аутора књиге „Европа је умрла на Косову“, који је после обављене мисије на Косову и Метохији, гостовао у Београду лета 2007. године:

„Није на мени да дајем савете Србима, али, наравно, имам идеју. Пред вама су два пута. Лош пут је онај за који се мисли да ће Европа решити проблеме Србије, она не регулише проблеме Француске, она као да има тенденцију да наше проблеме погоршава, једном ужасном бирократијом, једном врстом уједначавања, нивелисања култура, напуштања свега онога што је било наше индивидуално богатство, у корист једног изједначавања, које је тужно и без будућности.  Други пут јесте окупити све Србе добре воље, који воле своју земљу, своју веру, културу, вредности, традицију, у једном отвореном духу. За ту будућу Европу коју ћемо једног дана оформити, коју сматрам ексклузивно хришћанском. Данас се нашим идентитетима прети и наша улога је да штитимо своје идентитете да бисмо једнога дана могли да направимо једну конфедерацију, хришћанску, европску.“

Sapienti sat!

1 коментар

  • i made this too, but i lowered the sugar to 1/3 of a cup and was happy with the sweetness level for the morning. i measured out 100g of sugar based on previous comment and then put it in a cup measure just to see. it was over 1/3 by a bit so i just decided to go with the 1/3 as experiment. probably about 70 g. Xena Harold Franciscka

Кликни овде да поставиш коментар