Komentari

Proroković: Milošević u Kninu – to nije krst na mržnju već na otopljavanje srpsko-hrvatskih odnosa

ONO ŠTO SE ODIGRALO U KNINU DUGOROČNO ĆE OPTERETITI ODNOSE
  • Predsednik Hrvatske Zoran Milanović jasno je stavio do znanja da se radi o proslavi pobede: „Doći i slaviti ovde, jer ovo je proslava pobede, i pridružiti se Hrvatima u proslavi nije matematička jednačina – to je arhitektura srca“
  • Da li je odlazak u Knin bio vredan ostanka (Pupovčeve stranke) u vlasti? Procena SDSS bila je da jeste. Koliko je ta procena ispravna pokazaće vreme. Isto kao što će vreme pokazati koliko su se tu pojedinci rukovodili svojim, koliko stranačkim, a koliko nekim širim interesima
  • Sa Miloševićem u Kninu se u svim budućim razgovorima između Zagreba i Beograda „loptica prebacuje u srpsko dvorište“
  • Spisak „hrvatskih uslova“ ispostavljen Beogradu, a čije neispunjavanje može biti i formalna prepreka daljim integracijama Srbije u EU dobro je poznat. Pokušaj da se tome „kontrira“ pitanjem lošeg položaja Srba u Hrvatskoj sada je amortizovan, jer, kako to Beograd može pokretati tu temu, ako to ne čine politički predstavnici Srba u samoj Hrvatskoj!?
  • Pregovaračka pozicija Srbije sada je pogoršana, Plenkovićev potez je vrlo lukav i ovim manevrom je SDSS praktično suprotstavljen zvaničnom Beogradu

Piše: Dušan PROROKOVIĆ

NESUMNJIVO, pokušano je da se kroz srpske medije i plasiranje različitih poruka učinjeno opravda, a posledice jedne odluke relativizuju.

Najpre porukom kako Boris Milošević odlazi u Knin da oda poštu žrtvama. Zatim ocenom Milorada Pupovca da se time stavlja „krst na mržnju koja dominira u Hrvatskoj i u hrvatsko-srpskim odnosima“. Naposletku i afirmacijom teze kako je lako deliti lekcije iz Beograda, posmatrajući položaj Srba u Hrvatskoj sa strane, jer, treba se staviti u njihovu kožu!

Međutim, sve ono što je pratilo ovogodišnju državnu proslavu hrvatskih domobrana u Kninu učinilo je da se učinjeno ne može opravdati, a posledice relativizovati.

Slučajno ili namerno, događaji su demantovali sva navedena obrazloženja.

Prvo, predsednik Hrvatske Zoran Milanović jasno je stavio do znanja da se radi o proslavi pobede: „Doći i slaviti ovde, jer ovo je proslava pobede, i pridružiti se Hrvatima u proslavi nije matematička jednačina to je arhitektura srca.“

Prilikom te „veličanstvene pobede“ pored ubistava civila koja se broji hiljadama, proterano je blizu četvrt miliona ljudi. Najveće etničko čišćenje na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.

Inače, zapaženo mesto na listi najmasovnijih etničkih čišćenja tokom Drugog svetskog rata zauzima NDH.

Manifestacija, dakle, nije komemoracija ili parastos, već ima vrlo jasan karakter sa snažnom političkom porukom i željom da se „Oluja“ ureže u kolektivno sećanje kao jedna od najsvetlijih tačaka hrvatske istorije. Za tim ide i celokupan „istorijski okvir“ kojim se obrazlaže zašto je do „Oluje“ došlo i kontekst ko je krivac za sukob.

Drugo, novinski naslov „Blizu Plenkovića: Prvi put predstavnik Srba na proslavi Oluje“ (Radio Sputnik, 05. 08. 2020) najbolje opisuje koliko je uloga Miloševića u svemu ovome orijentisana ka stavljanju „krsta na mržnju“. Milošević nije „pored Plenkovića“, već „blizu Plenkovića“.

Boris Milošević (drugi sleva) i Andrej Plenković (desno) na proslavi „Oluje”

Verovatno sede bliže jedan drugom na sednicama Vlade, a u Kninu se predstavnik Srba našao tamo gde mu protokolarno mesto i pripada kao potpredsedniku ovog organa.

Kada se „stavlja krst na mržnju“ politička poruka ide ispred protokola, spremnost da se čine ustupci mora biti pokazana na simboličkom nivou, nekada i više nego u zvaničnim saopštenjima.

Hrvatski premijer je tu stvar ostavio svom drugom potpredsedniku, Tomi Medvedu. Istorijska pomirenja ne dogovaraju potpredsednici, niti se to čini daleko od „centralne bine“, dve nedelje kasnije.

Treće, kada je već reč o dvojici potpredsednika, moguće je da će krenuti po srpskim selima u kojima ni dan danas nema struje i vode. Jer, iako su iste ove dve političke stranke, HDZ i SDSS još 2004. godine dogovorile „stvaranje uslova za povratak“, što je uključivalo i reelektrifikaciju i obuhvatilo skoro deset hiljada domaćinstava, to se još uvek nije desilo, te osamdesetak sela živi bez struje, kao pre jednog veka.

Jasna je namera da se odugovlačenjem onemogućava masovniji povratak prognanog stanovništva, ali nije jasno šta su i kako radili politički predstavnici Srba svih tih godina.

U redu, lako je iz Beograda deliti lekcije, treba biti oprezan u davanju ocena kada se radi o nekim teškim političkim temama i kada je lako uočljivo da su pojedinci izloženi žestokom pritisku. Ali, ovde je u pitanju elektrifikacija, pa još i obaveza dogovorena u sporazumu, a što nije završeno.

Kako će sada rešavati „teška politička pitanja“ političari koji deceniju i po ne mogu osigurati elementarnu stvar, za koju nisu nužne milijarde iz evro-fondova, niti donošenje posebnih velikih strategija?

O čemu se tu radi? Kakva je to politika?

Što je nuđeno više objašnjenja u prilog odluci da se zajedno sa hrvatskim rukovodstvom „proslavi Oluja“, to su iznošeni sve spornije stvari, koje upravo svedoče da je položaj Srba u Hrvatskoj danas jednako nezavidan i složen kao što je i bio, uprkos tome što je rat završen pre četvrt veka, a Hrvatska u međuvremenu postala članica EU.

Čak ni članstvo, čak ni „evropske vrednosti“, čak ni svi ti „milioni i višegodišnji finansijski okviri“ iz Brisela nisu pomogli da se završi reelektrifikacija, što je najbolja ilustracija svega.

I to je svojevrsni dokaz da nesretni odlazak Borisa Miloševića nema nikakve veze sa bilo čim što je javno saopšteno.

Sa jedne strane, taj odlazak je najverovatnije bio uslov da se SDSS ponovo nađe u vlasti. A bez vlasti, manjinske partije, u sistemu koji je široko prihvaćen u celoj jugoistočnoj Evropi, ne mogu preživeti, ne mogu vršiti svoju funkciju, opravdati razlog postojanja. Tako je drugde, tako je i u Hrvatskoj.

Tako je i sa strankama manjina u Srbiji, tako je i sa strankama Srba u okruženju.

Da li je odlazak u Knin bio vredan ostanka u vlasti? Procena SDSS bila je da jeste. Koliko je ta procena ispravna pokazaće vreme. Isto kao što će vreme pokazati koliko su se tu pojedinci rukovodili svojim, koliko stranačkim, a koliko nekim širim interesima.

Sa druge strane, ovim korakom se u svim budućim razgovorima između Zagreba i Beograda „loptica prebacuje u srpsko dvorište“. Spisak „hrvatskih uslova“ ispostavljen Beogradu, a čije neispunjavanje može biti i formalna prepreka daljim integracijama Srbije u EU dobro je poznat.

Pokušaj da se tome „kontrira“ sa pitanjem lošeg položaja Srba u Hrvatskoj sada je amortizovan, jer, kako to Beograd može pokretati ovu temu, ako to ne čine politički predstavnici Srba u samoj Hrvatskoj!?

U tom bilateralnom formatu pregovaračka pozicija Srbije sada je pogoršana, Plenkovićev potez je vrlo lukav i ovim manevrom je SDSS praktično suprotstavljen zvaničnom Beogradu. I ovo je, zapravo, najkritičnije za budućnost srpsko – hrvatskih odnosa.

U tom kontekstu se učinjeno ne može opravdati, niti se posledice mogu relativizovati. Čak i ako se „unutrašnja potreba“ u Hrvatskoj ,koja se tiče daljeg ukorenjivanja „istorijske istine“, kako je Plenković u obraćanju naciji podvukao da je „Oluja bila pravno legitimna, vojno neizbežna i politički nužna“, stavi sa strane (što je u političkoj praksi nemoguće, ali se ovde navodi hipotetički), ono što se odigralo u Kninu dugoročno će opteretiti odnose u budućnosti.

Jednostavno, izgubljeno je poverenje u iskrenost namera, koje ionako nije bilo na visokom nivou.

Medijska halabuka, objašnjenja i obrazloženja, mnogo priče o pomirenju i sličnom tu ne mogu ništa promeniti.

Milorad Pupovac je u pravu kada kaže da se ovako „stavlja krst“. Da, krst se stavlja, samo ne na mržnju, već na bilo kakvo suštinsko i sadržinsko otopljavanje i pospešivanje hrvatsko-srpskih odnosa.

4 Komentara

  • Stvari su izuzetno jednostavne. Onaj ko nije hteo da se pohrvati nalazio se u izbegličkoj koloni koja je stigla u Srbiju. Ostali su ljudi koji smatraju da je imovina i status koji imaju u Hrvatskoj vredna da se oni razsrbe i pohrvate. Ili su naprosto bili suviše stari i bolesni da beže od hrvatskog divljačkog ološa. Na njih ne treba više računati kao na Srbe. Oni imaju svoje kalkulacije i neka se oni brinu za sebe kako znaju i umeju. Imaju domovnice, članstvo u EU, NATO, i ako hoće mogu lako da se isele na zapad.

    Za Srbe i Srbiju, ima jedan dobitak u ovoj nesreći. Kada Hrvatska postane etnički čista nema više Srba da budu taoci u nekom budućem ratu protiv Hrvata. Teško je izvršiti odmazdu ako znaš da ima tvojih koji su izloženi uništenju. Ovako, kad su tamo samo Hrvati, možeš da izvršiš odmazdu bez
    bilo kakvih obzira, možeš da koristiš najrazornija oružja, da masakriraš neprijatelja. Imaš jasnu situaciju koju ništa ne komplikuje.

    • Imenjače moj, domovnice i hrvatsko državljanstvo (i putovnice/pasoše) zatražilo je i dobilo preko 200 000 Srba u Srbiji (podrijetlom iz Hrvatske). Novim zakonom (koji je nedavno usvojen na prijedlog Borisa Miloševića) državljanstvo i putovnice će moći dobiti još oko 5000 Srba ,tražitelja državljanstva, koji nisu rođeni u Hrvatskoj a kome jedan ili oba roditelja imaju hrvatsko državljanstvo.
      Jesi li svjestan da zalaganjem za „odmazdu bez ikakvih obzira“ sam sebe stavljaš u isti koš sa tim kako si ga nazvao „divljačkim ološem“ ?

Klikni ovde da postaviš komentar