- Ови споља схватају да конфликт у Црној Гори није опција, пошто из њега не могу изаћи као победници, а ни руководиоци из НАТО и ЕУ, неће да буду на губитничкој страни. Правити конфликт само због дестабилизације превелики је ризик, толико велики да може донети још неповољније исходе. Од Ђукановићевог стола су сви су побегли
- Плашити сада Запад васкрсавањем великосрпске идеје – јалов је посао. А како теку процеси развлашћивања Ђукановића и демонтаже његове партијско-државне структуре, и поред тога што су спори и недоречени, тако у први план избијају нови докази о разним непочинствима
- Какав идентитет и црногорство, каква заштита престонице и права дела грађана, када је есакалција напрасно постала једина опција због „контигента са бананама“?!
- Проглашени циљ – спречавање устоличавања митрополита Јоаникија – био је у великој мери само повод за досезање још два. Први, блокирање институција и други – изазивање масовних немира и жестоких сукобљавања јер је био проценио да очување сопствене позиције и спречавање даљег осипања бирачког тела може опослити кроз ескалацију и радикалну конфронтацију. То му није успело, а истовремено је означен као фактор дестабилизације Црне Горе
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
СРБИЈА се распала, у њој не функционише нити једна институција, али је и таква способна да прави хаос у окружењу, организује преко разних служби бројне акције и усмерава другде политичке процесе.
Србија је згажена и поражена, НАТО је ствари у региону коначно решио давне 1999. године, али је и таква кадра да се не само супротстави чланицама НАТО, него и да их дестабилизује.
Србија је исцрпљена, из ње људи беже, али је и таква у стању да артикулише претећу идеју српског света.
После дешавања на Цетињу, у бројним коментарима и анализама, који пристижу како из непосредног окружења, тако и из самог Београда, уочава се једна крупна системска грешка.
Довољно је само упоредити све што је написано и изговорено до догађаја на Цетињу и након њих.
Једноставно! Ако је систем у фази (полу)распада, он није способан да се меша у политичке процесе у иностранству. Ако је држава коначно поражена, она не може дестабилизовати друге, чланице моћних и утицајних војних савеза. Ако је народ исцрпљен, па му у таквом стању, по дефиницији, мора недостајати колективног самопоуздања те зато није спреман на било какву борбу, онда тај колективитет не може артикулисати неку велику идеју.
Све што је изговорено до јуче, зато се не може угурати у методолошки оквир којим се желе објаснити дешавања у Црној Гори.
Да ставимо на страну чињенице о томе како у Србији много, много тога не функционише како треба, те да је уређеност институција далеко од потребног нивоа. Да ставимо на страну и тачну оцену како се од последица деведесетих земља у многим сегментима до данас није опоравила. Да ставимо на страну и све текуће проблеме, међу којима је одлив школованих људи средње генерације можда и најакутнији, политичке и друштвене ломове, честе конфузије на унутрашњем плану које порађају кризе, нејасна решења и недоследне потезе, услед чега је немогуће разговарати не само о нејасној пројекцији српског света, већ и о средњерочно оријентисаним националним стратегијама.
О тим проблемима, искуство дуго четврт века показало нам је, може се полемисати са појединцима којима је стало до тражења решења.
Насупрот томе, у малициозним коментарима и анализама који долазе из једних те истих кружока, проблеми су пренаглашавани и проглашавани неумитним, не да би се решавали, већ да би трајали. Јер, у оквиру који је током деценија грађен, оно што се тиче Србије требало је представљати у најцрњем могућем контексту.
За ратове је крив великосрпски национализам, супротстављен мирољубивим комшијама који су само желели грађанска друштва и демократске државе.
За сва „постјугословенска лутања“ скоро па свих новостворених ентитета крива је српска свест, хегемонистичко усмерење које не дозвољава суочавање са прошлошћу, насупрот суседима који су то све одавно решили како би са Србима живели у миру.
Напослетку, на причу се надовезаше и српски савезници или нови спољнополитички партнери, Руси и Кинези, помало и Орбани па чак од скора и Ердоган, насупрот цивилизованим и уређеним државама и друштвима, којима сви сем Срба припадају.
Од промовисања оваквог становишта могло се сасвим пристојно живети. За то се итекако добро плаћало.
Међутим, оно што се одиграло око устоличења митрополита Јоаникија, као уосталом и цела игра која траје још од најаве доношења спорног закона о отимању имовине СПЦ у Црној Гори, сада је тешко са таквог становишта посматрати.
Прво, званични Београд није организовао литије, дуго је избегавао и да заузме јасан став о тим догађајима. Мало због односа према митрополиту Амфилохију, који је умео жестоко да критикује, мало због непостојања процене колико чврсто иза потеза режима у Подгорици стоји Стејт департмент, којем се баш и није увек и свуда замерати, мало због страха да и то може бити „губитничка прича“, пошто остајање на страни губитника носи са собом и конкретне политичке последице, мало и због избегавања отвореног сукобљавања са Ђукановићем који је у Србији имао утицајну агентуру, распоређену од политичких кругова и безбедносне заједнице, до подземља.
Литије су представљале аутохтони процес, изникао на црногорском тлу, организован у Црној Гори. Нема сумње, подржан од убедљиве већине српског становништва не само у Србији, већ где год да Срби живе, али то је на првом и кључном кораку обезбеђивало моралну подршку и ништа више од тога.
Данашње слике су наставак онога што је почело пред крај 2019. године, а у Београду то нико није планирао.
Друго, занемаривање кршења елементарних права српског становиштва у Црној Гори није могло трајати заувек. Без обзира на спољну подршку, због које је постајало упадљиво и „ћутање Србије“, без обзира на издашно финансиране пројекте, захваљујући којима се градио нови, на жестоком антисрпском дискурсу засновани идентитет, без обзира на чланство у НАТО и периодично грубо гажење воље грађана, без обзира на евроинтеграције које су се одвијале упркос свему. Таквом политиком повећаван је унутрашњи конфликтни потенцијал, било је само питање времена када ће стићи рачун на наплату.
Можеш радити шта хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Сада је рачун стигао, неко цех мора платити.
Овима споља то не пада напамет, зарад будућег утицаја покушавају да сачувају структуру на терену финансирану кроз пројекте и у времену после Ђукановића, а руководиоци из НАТО и ЕУ, као и сви остали политичари неће да остају на губитничкој страни. Конфликт, дакле, није опција, пошто из њега не могу изаћи као победници.
Правити конфликт само због дестабилизације превелики је ризик, толико велики да може донети још неповољније исходе.
Од Ђукановићевог стола сви су побегли, испада да је рачун само његов. Плашити сада Запад од васкрсавања великосрпске идеје и шта се ту још све додаје – јалов је посао.
Треће, чак и групе на том истом Западу које би подржале наведено становиште нису више у позицији да то чине. Барем не на начин како су чиниле претходних деценија.
Све се променило, од најважнијих изазова и претњи, Црна Гора поред Авганистана, Украјине и Сирије, да не набрајамо даље, никако се не може „попети“ на листи приоритета, до људи који одлучују, јер међу њима преовлађују они који нису умешани у дешавања из деведесетих, самим тим нису ни непосредно заинтересовани да бране „сопствену политику“.
По инерцији, некаква помоћ стиже, макар у форми „округло па на ћоше“ срочених саопштења за јавност и (полу)званичних ставова, али је то „ситниш“ у односу на очекивања навиклих на безусловну и неупитну западну подршку.
Четврто, како теку процеси развлашћивања Мила Ђукановића и демонтаже његове партијско – државне структуре, и поред тога што су спори и недоречени, тако у први план избијају нови докази о разним непочинствима. Истина, знало се о томе и раније, али се поводом тога ништа није предузимало.
Какав идентитет и црногорство, каква заштита престонице и права дела грађана, када је есакалција напрасно постала једина опција због „контигента са бананама“?!
Да прича са „бананама“ није од јуче, говори и кампања Момира Булатовића на председничким изборима 1997. године. Само, како је објаснио Вилијем Монтгомери, на такве ствари се „жмурило“. Геополитички циљеви имали су предност над борбом против организованог криминала. Ђукановић је тада био савезник.
Коме данас треба савезник са таквом репутацијом?
Успут, мала је вероватноћа, сасвим занемарљива, да је „контигент са бананама“ открио Дритан Абазовић прерушивши се у Шерлока Холмса. Информације о испорукама, дакле, стижу од западних, највероватније – директно од америчких служби.
Ђукановића је, рече бивши амерички амбасадор, у критичним тренуцима обезбеђивала ЦИА, али нити је то једина америчка агенција, нити је увек у „љубави“ са ДЕА или ФБИ.
Враћамо се на причу о променама, и приоритетима људи по западним институцијама.
Стајање данас уз црногорског председника, због свега, није исто што и стајање 2006. године током референдумске кампање. Ономад бејаше поздрављено скоро са свих страна, данас са собом носи и доста негативног.
Пето, у последњем чину, одиграном на Цетињу, Ђукановић је направио грешку у корацима. Неопростиву. И ненадокнадиву.
Проглашени циљ, спречавање устоличавања митрополита Јоаникија, био је у великој мери само повод за досезање још два. Први, блокирање институција и други – изазивање масовних немира и жестоких сукобљавања.
Очување сопствене позиције и спречавање даљег осипања бирачког тела, проценио је, може опослити кроз ескалацију и радикалну конфронтацију. То му није успело, а истовремено, остао је означен као фактор дестабилизације Црне Горе.
Сва јадиковања о томе како Црној Гори следи период великих немира и даљих сукобљавања, због тога су неубедљива.
Поразом Ђукановића спречавају се нова сукобљавања, а не његовим „одржавањем“ у политичком животу.
Пред Црном Гором су многа искушења, друштво је дубоко подељено, власт се играла са поверењем грађана, различити делови владајуће већине гледају различито на нека стратешка опредељења, опструкције унутар система су евиденте, економска ситуација није задовољавајућа, перспектива остаје магловита.
Али, без нових конфронтација на улици и намерног подизања тензија, о тим стварима може се, мање или више делотворно расправљати унутар институција и у примереној дебати.
Стајање у одбрану Ђукановићеве игре на Цетињу заправо је и залагање, свесно или несвесно, за даљу дестабилизацију Црне Горе.
Тумачити догађаје кроз уврежено становиште преко наратива о великосрпском национализму, хегемонији, те калемити на то још и тезе о руском малигном па убудуће и кинеском опасном утицају, није згодно, тако се и сакривају стварни узроци свих дешавања у Црној Гори и отежава сагледавање последица. А без тога, тешко је разлучити куда и како даље.
Овако, како се са до сада ишло са Милом Ђукановићем, више не може.
Таквом расплету, најмање је допринела Србија. Много више су утицале неке друге ствари, пре свега оне у самој Црној Гори. Уосталом, Србији не треба нити прављење хаоса у Црној Гори, нити дестабилизација која се може лоше одразити на шире регионалне прилике, нити да својим одлукама изазива НАТО, претећи комшијама.
Шта се тиме постиже? Какав се исход може очекивати? Колико у таквом развоју ситуације Србија и Срби могу стратешки усмеравати процесе и довести их до планираног исхода, ако планирано уопште и постоји?
У највећем делу, није проблем нити у Србији, нити у Србима, већ се одговорност у одређеној мери налази и на другим местима. И у Црној Гори и на иним адресама. Занемаривањем тога онемогућава се и тражење одговора на бројна питања!
Шта нам је чинити? Како регионални оквир редефинисати, односе уредити, а безбедност осигурати?
Нове су околности, нови распоред снага у међународним односима, треба тражити и нове моделе за комуникацију и управљање процесима.
Стање је такво, упркос позивању на оштре поруке које се периодично могу чути по појединим темама из Београда, од Додика, или неког трећег. Јер, сви ти потези су суштински углавном одговори, резултати реактивног деловања.
Све има своје границе, понекад цена незамерања „великим играчима“ постаје превисока, исто као што и ћутање на прекоплотне провокације постаје немогуће. Легитимно је бранити своје интересе, државне или националне, када су нападнути.
Нажалост или на срећу, време ће показати, од највећих заговорника тезе о „великосрпском“ најповршније се прате дешавања у Србији и унутар српског корпуса.
Слика се креира на темељима старих стереотипа, конструкција изграђених за „ратне потребе“ и извођење операција геополитичког карактера понајвише деведесетих година ХХ века, уз упорно цитирање једних те истих флоскула протежираних од стране политички коректних медија.
Отуда и таква тумачења дешавања на Цетињу. Мада би из свега што се одиграло, не само на Цетињу већ последње две године у Црној Гори, ваљало извући неке другачије поуке.
Додај коментар