- Куд се денуше Албанци и Бошњаци? По свој прилици, ствар је у томе, што данас у Стамболу и није баш згодно представљати ова два народа као турске непријатеље. Непријатељи су Срби, Мађари, Бугари, а они који доносе одлуке у Подгорици – нека се замисле откуд одједаред на „списак“ ускочише и Црногорци (којих раније, пре свега неколико година, у објашњењу испод истог тог уља на платну није било)
- Нелагода за Албанце и Бошњаке је у томе што су њихове интерпретације тог историјског раздобља потпуно другачије. Исмаил Кадаре, разуме се, уз ширину коју нуди „уметничка слобода“, поприлично „својата“ Косовски бој, не мањка данас ни његових следбеника који на ту битку више гледају као на супротстављање „балканског комонвелта“ нарастајућој претњи са истока
- И поред доминације „америчко-британског апарата“ у Тирани и Сарајеву, осећања према Турској су јака, став позитиван, мишљење и те како повољно. Али, како то сада упарити са турском „државном историјом“? Хоће ли се албанска и бошњачка политичка чаршија одрицати наратива који су се од почетка деведесетих до данас запатили? Хоће ли се одрицати учешћа у Косовском боју и Твртка?
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
„МУРАТ I походио је Србију са 60 хиљада војника да заустави опасност од Срба, Бугара, Мађара и Црногораца. Његови синови Бајазит и Јакуб били су са њим. Евренос бег и Џигит паша предводили су претходницу. Турска војска кретала се путем од Пловдива, преко Ћустендила, Криве Паланке и Скопља док није стигла у Приштину.“ У „крсташким снагама“ леви бок држале су јединице босанског краља Твртка.
Између осталог, овако се испод уља на платну на ком је осликан Косовски бој у истанбулском Војном музеју описује „Први рат за Косово из 1389. године“.
Савременом терминологијом говорећи, Османлије су изгледа водиле превентивни, или чак преемптивни рат!
Ваљало је зауставити опасност од Срба, Бугара, Мађара и Црногораца.
Шта је све у поменутом представљању једног историјског догађаја спорно, од броја војника, преко описа битке до узрока сукоба – ствар је за дискусију историчара. Поготово одакле се у уводну реченицу „угураше“ Црногорци.
Са политичког становишта посматрано, упада у очи да међу „опасним балканским елементима“ нема ни Албанаца, нити Бошњака! Иако се помиње краљ Твртко.
Иначе, други турски извори наводе учешћа и албанских хришћана и ангажман босанских јединица у редовима на чијем челу је кнез Лазар. Међутим, за ову причу, ти веродостојнији извори и поузданије интерпретације од мањег су значаја. Дакако, због самог места на ком се објашњење налази.
У одређеној мери, оваква формулација добија и неку „полуофицијелну тежину“. Јер, војска је, уз дипломатију, најозбиљнија и најорганизованија државна структура у савременој Турској. И у тој структури постоји традиција писања „државне историје“, односно прилагођавања тумачења појединих дешавања из прошлости са политичким циљевима у садашњости.
Сада, питање је, где се дедоше Албанци и Бошњаци?
По свој прилици, ствар је у томе, што данас у Стамболу и није баш згодно представљати ова два народа као турске непријатеље. Данас су они балкански пријатељи, треба тврдити да се ни у прошлости нису налазили на контра страни.
Непријатељи су Срби, Мађари, Бугари, то се може „бранити“ и историјским фактима, а они који доносе одлуке у Подгорици нека се замисле откуд одједаред на „списак“ ускочише и Црногорци (којих раније, пре свега неколико година, у објашњењу испод истог тог уља на платну није било).
Ако имају са чим да се замисле!?
Нелагода за Албанце и Бошњаке јесте у томе што су њихове интерпретације тог историјског раздобља потпуно другачије.
Исмаил Кадаре, разуме се, уз ширину коју нуди „уметничка слобода“, поприлично „својата“ Косовски бој, не мањка данас ни његових следбеника који на ту битку више гледају као на супротстављање „балканског комонвелта“ нарастајућој претњи са истока.
Албанци стајаше на бранику Европе. Срба је у бици било, учествовали су, али у ком броју, како и колико, остаје нерасветљено, непознато.
Уосталом, сами Срби у народним легендама тврде да је Вук Бранковић издао!
Бошњаци, опет, народотворност и државотворност зидају још на средњовековној самобитности, самосталности у односу пре свега на српску, али и друге веће државе из непосредног окружења.
Некритичко присвајање босанског, а у одређеној мери и херцеговачког наслеђа, као основе текуће конститутивности пожељно је зарад конструисања историјских вертикала. Међутим, ту опет ни у једној варијанти не може бити несврставања према Османлијама. И Твртко је славио победу на Косову пољу, о томе писао европским дворовима.
Југословенска несрећа и послератни трендови, често иницирани или усмеравани издашним донацијама западних (не)владиних организација, узроковали су ново писање историја балканских народа, заснованих и на „слободном тумачењу“ чињеница, доношењу закључака без сагледавања контекста и „духа времена“, али и на утисцима, митовима, чак и измишљотинама.
Разбираспад некадашње заједничке државе произвео је тресак, заглушујућу буку, па у том процесу нису предњачили најпозванији, већ најгрлатији, који су могли надјачати ларму и привући позорност политичке чаршије. У тој чаршији се толико тога запатило, а што се данас сматра непобитним историјским истинама, да је о томе тешко и полемисати.
Несумњиво, за Албанце и Бошњаке турски утицај се антиципира као део решења, а не део проблема.
И поред доминације „америчко-британског апарата“ у Тирани и Сарајеву, осећања према Турској су јака, став позитиван, мишљење и те како повољно. Али, како то сада упарити са турском „државном историјом“, новим матрицама и конфигурацијама?
Ако се тумачења историјских догађаја уподобљавају данашњој политици и текућим интересима, хоће ли се албанска и бошњачка политичка чаршија одрицати наратива који су се од почетка деведесетих до данас запатили? Хоће ли се одрицати учешћа у Косовском боју и Твртка?
Или, ако се неће тога одрицати, хоће ли пре или касније доћи у раскорак са мишљењима регионалне силе према којој су осећања јака, ставови позитивни, а мишљења повољна?
Како спојити данашње политичке интересе са увелико конструисаним вертикалама и тезом о османлијском превентивном или чак преемптивном рату?
Валзатар Богишић је давно констатовао: што се грбо роди, време не исправи!
Ера постистине, у коју су због југословенске несреће и послератних трендова (западно)балкански народи „ступили“ раније него остали, донела је много „грба“, обликованих захваљујући утисцима, митовима и чак измишљотинама. Неке од њих су и део редовних школских програма по осмољеткама и гимназијама. Тако да их, све су прилике, ни време не може исправити. Осим ако не дође до „судара“ различитих постистина. Или „државних историја“ са „полуофицијелном тежином“.
Када се тумачење дешавања из прошлости прилагођава политичким циљевима у садашњости, то пре или касније постане неминовно.
Албански и бошњачки (политичко-историјски) наратив (и не само њихов!) грађен је у једном историјском тренутку, када је требало мало преиспитати, више негирати, а у великој мери и антагонизовати релације ка свему српском. Такав процес гарантовао је национално окупљање, хомогенизацију против „вековног непријатеља“ и „вечитог угњетавача“, доприносио борби против „србијанске хегемоније“.
Пренебрегава се, међутим, да је тај процес „извајан“ у околностима када су и екстерни чиниоци (за многе ствари које се одиграше не само незаобилазни већ и кључни) југословенске несреће и послератних трендова били на „истом таласу“.
Сви заједно, ђутуре, од америчких неоконзервативаца, преко еврофанатика, људскоправаша и осталих неолибералних фундаменталиста, до исламских екстремиста.
Биће занимљиво видети како ће се наративи сада трансформисати и прилагођавати када се дискурси тих екстерних чинилаца буду мењали и у средњерочној перспективи – сукобљавали! Тај процес је већ почео, а ескалација украјинске кризе додатно ће га убрзати.
Детаљ из истанбулског Војног музеја само је илустративни пример тога, могуће у „коначном збиру“ и потпуно небитан. Јер, тај „коначни збир“ тицаће се далеко „крупнијих тема“ и довешће у питање много озбиљније тезе!
Додај коментар