- Запад `тровање` Сергеја Скрипаља и Алексеја Наваљног упорно приписује и подмеће лично Путину. Скрипаљ је негде сакривен, али жив. И Наваљни је преживео. За разлику од Скрипаља, он жели да се врати у Москву. Логично је питање: како Путин може уопште управљати оноликом државом, ако није способан да организује ликвидацију два човека? Поготово Наваљног који се налазио на територији Русије
- Какав је то „најсмртоноснији бојни отров“ када његово коришћење не доводи до фаталног исхода (и то други пут за редом)? Како нико из окружења жртве нема никакве последице (укључујући и лица која су пренела „спорну флашицу“ од Омска до Берлина у обичној путној торби)? Зашто би налогодавац користио средство које се лако открива не тако сложеном анализом и упућује на њега?
- „Случајем Наваљни“ политички Запад легитимизује своју сасвим нову методологију. Против (геополитичких) непријатеља све је допуштено. За ту намену дозвољена су сва средства. Докази и објективне истраге више нису неопходни
- Нелагода је у томе, што такав приступ може бити (зло)употребљен у балканском политичком брлогу брзо и ефикасно по разним питањима. Са подметањем «крађе» на наредним општим изборима. Алузија на Републику Српску и БиХ, те такав потенцијални расплет након наредних општих избора је намерна. Русија је у стању да се брани. А са чим се могу бранити Београд или Бањалука?
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
ЗА СРПСКУ публику, навикнуту на „случај Рачак“ и сличне подметачине, презентовано у „случају Наваљни“ не делује убедљиво. Али, западној публици, која је прогутала „случај Рачак“ и сличне подметачине, то може бити донекле довољно.
За шта?
На кратак рок, „случај Наваљни“ биће употребљен за покушај заустављања пројекта „Северни ток 2“. То је неопходан корак да би се ова прича институционализовала и послужила као легитимна основа за успостављање нових санкција против Русије.
На средњи рок, кампања о руском малигном утицају уводи се у нову, бруталнију фазу.
До скора, Русе су на Западу препознавали по казачоку. Од скора, препознају их по «новичоку». Уз војну моћ, која се подразумева.
Дакле, казачок је – време прошло. Ушло се у еру «новичока». А за то је задужен искључиво – Владимир Путин.
Пратећи „случај Наваљни“, оглашавање бројних западних политичара и анализе „независних експерата“, још се може стећи утисак и да се председник Русије ничим другим и не бави. Међутим, посматрајући резултате овог необичног Путиновог хобија, тај посао му иде траљаво, килаво, никако.
Скрипаљ је негде сакривен, али жив. И Наваљни је преживео. За разлику од Скрипаља, он жели да се врати у Москву. Логично је питање: како Путин може уопште управљати оноликом државом, ако није способан да организује ликвидацију два човека?
Поготово Наваљног који се налазио на територији Русије.
Иначе, када је реч о Наваљном, он се индиректно може повезати и са ером казачока. Заправо, са кавкаском лезгинком. Јер, током кампање на изборима за градоначелника Москве 2013. године обећао је да ће, када буде изабран, плесање лезгинке (неизоставни део „кавкаских“ свадби) на јавним местима квалификовати као нарушавање јавног реда и мира.
Бејаше то саставни део шире поруке која се тицала промене имиграционе политике. Дојадили су сви ти Грузијци, Азербејџанци, Осетини, Чечени, Киргизи… Због њих је Москва све удаљенија од Запада. Због њих Русију и препознају по казачоку. Или лезгинки.
Ко ће још на Западу правити разлику између тога.
Предизборно време није било први пут да се тада млади политичар овако затрчи на задату тему. Током краткотрајног рата 2008. године, нападајући акцију званичног Тбилисија – Грузијце је назвао глодарима (игра речи у руском језику, уместо „грузини“, употребио је појам „гризуни“).
Истовремено, Наваљни је обећао да ће уместо лезгинке дозволити одржавање „геј параде“. Пошто је доказано како тај потез представља најсигурнији пут ка достизању цивилизацијских вредности.
Када је неко за „геј параду“ цивилизатори му опраштају и расистичке испаде, поређења читавог једног народа са глодарима.
Ипак, између две употребе «новичока постоје разлике».
„Случај Скрипаљ“ послужио је да се прошири и убрза кампањa о руском малигном утицају, као и да се настави са личном дискредитацијом руског председника. Путин је наредио, Скрипаљ је баш Путину сметао и шта се још све могло прочитати. Тешке квалификације, али објашњења су изостала.
Од почетног детаља, да су два осумњичена егзекутора допутовала у Лондон истим летом, чак су заједно шетали по Солзберију, наочиглед камера које су их све време снимале. Таквих омашки нема ни у осредњим криминалистичким романима.
Сада је „случај Скрипаљ“ завршен. Где се данас налази некадашњи совјетски обавештајац – јавност не зна.
Самим тим и политичко – пропагандни ефекти акције бледе. Зато је отворен „случај Наваљни“.
Шта се десило овом јавном делатнику, политичару, публицисти, тешко ћемо сазнати. Оптужбе против Путина ређају се по истом сценарију као и раније.
«Новичок“, „новичок“, „новичок“. Али, сама од себе постављају се нека здраворазумска питања.
Какав је то „најсмртоноснији бојни отров“ када његово коришћење не доводи до фаталног исхода (и то други пут за редом)?
Како нико из окружења жртве нема никакве последице (укључујући и лица која су пренела „спорну флашицу“ од Омска до Берлина у обичној путној торби)?
Зашто би налогодавац користио средство које се лако открива не тако сложеном анализом и упућује на њега?
Како се егзекуторима може догодити таква глупост да флашицу у којој се налазила „контаминирана вода“ забораве да уклоне из хотелске собе, чак неколико сати пошто је жртва собу напустила?
Онда су касније, ту исту флашицу покупили пријатељи жртве, који се враћају у собу да провере шта је остало од инкриминишућег материјала. Иначе, ти пријатељи нису одмах сазнали да је жртва отрована, већ им се сумњивим учинило што авион по полетању из Томска није наставио пут ка Москви, већ изненада слетео у Омск.
Тада су решили да се са аеродрома врате до хотелске собе. Уосталом, отворено је и питање: ако је планирано тровање Наваљног, зашто су га онда у Омску спашавали?
Необјашњиво је у тој матрици и због чега га на личну интервенцију Путина, а после немачког предлога, транспортују до Берлина?
Ваљда да би у Немачкој коначно било утврђено како је баш Путин наредио његово тровање!?
Иначе, према последњим информацијама, у берлинској клиници нису открили трагове било какве супстанце из групе бојних отрова у узорцима ткива жртве, али су то потом открили војни токсиколози у лабораторији немачких оружаних снага.
Одакле њиховим француским и шведским колегама узорци опет није до краја јасно. Да ли је то стари узорак или нови (ако је нови, поставља се питање када је узет?), да ли онда у берлинској клиници раде лоше!?
Јавност није упозата са детаљима, резултатима анализа очигледно се манипулише, на увиду су само штура саопштења за јавност препуна „политичких оптужби”.
И то ће бити настављено, докле год буде могло да се користи. Употребна вредност „случаја Наваљни“ свакако је већа од „случаја Скрипаљ“.
Према планерима ове операције, чак може послужити и за суспендовање мегапројекта „Северни ток 2“, у који је до сада уложено близу 10 милијарди евра. Није од мањег значаја ни ефекат да ће се у западним медијима уместо по казачоку, Русија помињати по «новичоку» и у наредним годинама.
Како сада ствари стоје, томе неће бити скорог краја. Чак ни после окончања „Северног тока 2“. Ипак, поред овог процеса који се тиче развоја концепта руског малигног утицаја, а што ће имати велике последице по укупне међународне, али пре свега континенталне, еворпске односе (у овом контексту и Русија се рачуна у европску државу, Европа не подразумева само ЕУ!), српској публици још нешто треба да привуче позорност.
То је методологија! О да, ми смо навикнути на „случај Рачак“ и сличне подметачине. Ваљда зато и „случај Наваљни“ не изазива толико пажње као другде у западноевропским престоницама. Међутим, за разлику од „случаја Рачак“ или сличних, када су се организатори операције под лажном заставом добрано потрудили да све упакују у – за пропагандне активности прихватљив оквир, чинећи што је могуће мање грешака, сада се о детаљима једноставно не води рачуна.
Да ли их није брига, да ли не стижу да све испланирају!?
Углавном, на основу проблематичних извода, без јасних доказа, поштапајући се аргументацијом која не може да издржи тест пар логичних питања, доносе се политичке одлуке које могу имати далекосежне последице. Ново време доноси и нови, опаснији приступ него деведестих година.
Нелагода је у томе, што такав приступ може бити (зло)употребљен у балканском политичком брлогу брзо и ефикасно по разним питањима.
Довољно је, на пример, да у условима изборних напетости утицајни појединац оптужи једну странку или чак директног конкурента како је покрао гласове, да то моментално призна још утицајнија невладина организација међународног карактера, да се затим за све заинтересују евроинституције, и да у року од дан-два буде конструисана сасвим нова слика која не одговара реалној.
Алузија на Републику Српску и БиХ, те такав потенцијални расплет након наредних општих избора је намерна.
Русија барем има институције, повлашћено место у неколиким међународним организацијама, огромну информативну машинерију која ради свој посао, они се могу бранити.
Са чим се могу бранити Београд или Бањалука?
Без обзира на низ неубедљивости у разради „случаја Наваљни“, последња дешавања указују како се одређени процеси у европској политици настављају несмањеном жестином, као и да се легитимизује сасвим нова методологија, легализује нови приступ политичког Запада.
Против (геополитичких) непријатеља све је допуштено. За ту намену дозвољена су сва средства.
Докази и објективне истраге више нису неопходни.
Додај коментар