Бомбардовање Републике Српске трајало је од 28. августа до 14. септембра 1995. године
- Душан ПРОРОКОВИЋ: Вашингтонски споразум се пре свега тиче покушаја САД да произведу промену спољнополитичког курса Србије. Он је усмерен на удаљавање Београда од Пекинга и Москве, два стратешка партнера Србије. Међутим, спољна политике држава се споро и тешко мења, то је дуготрајан процес и није га лако опослити
- Милош ШОЛАЈА: Ако се ради о очитом противљењу, НАТО неће позивати у чланство. У БиХ је таква слика да је подршка испод 7 одсто у РС, а РС је “десижн мејкер” (она која одлучује) – без њеног пристанка нема уласка. Биће коришћени сви елементи да се покаже да РС треба да се приближава НАТО. Од економских на даље. Позиција РС ће зависити од њене економске снаге. А економска снага РС подразумева и подршку Србије, Русије и Кине
- Жељко БУДИМИР: Војна неутралност Републике Српске је чврсто везана за војну неутралност Србије као матице српског народа, која самим тим одређује и геополитичку судбину целог националног корпуса. Оно што евентуално може да уруши одлуку Српске о војној неутралности била би промена геостратешке оријентације Србије. Република Српска тешко може да остане изван безбедносних аранжмана у које уђе Србија
АМЕРИЧКИ утицај на балканском тлу добио је нову полугу кроз економски аранжман Србије и Вашингтона.
Његов “импакт” се наслућује кроз најаву да је реч о инфузији неколико милијарди долара.
За правилно и национално одговорно поступање у околностима које у овом тренутку настају, пресудно је правилно сагледавање две ствари: 1) да ли ће и колико овај утицај бити само економске природе и остати у границама односа две земље – Србије и САД и 2) колико ће залазити у сферу политике, геополитике и безбедности – не само Србије него и Републике Српске.
Хоће ли Стејт департмент бити задовољан да се преко инвестиција остварује искључиво амерички економски интерес (тј. зарада, јер да на њу не рачунају – новац би нам просто поклонили), или ће тражити да прималац инвестиције има веће разумевање и прошири сарадњу на корист других интереса даваоца инвестиционог капитала?
При том се под “другим” интересима у првом реду подразумевају они константни.
За САД, за које је балкански простор недовршена НАТО зона од прворазредног безбедносног значаја, примарни и непромењиви интерес је пуно укључење целог региона у атлантски фронт.
Ако је одговор потврдан, онда Београд у новим околностима мора или да нађе начин да и под појачаним притисцима чува прокламовану неутралност или да од ње одустане.
Исто важи и за Републику Српску која се са НАТО притиском до сада суочавала двоструко: 1) посредно – тако што је пратила степен сарадње Србије и НАТО и 2) непосредно – тако што се на Српску и српског члана Председништва БиХ врши директан спољни и унутрашњи притисак да пристане на евроатлантске интеграције БиХ.
Говорећи о утицају приближавања Београда и Вашингтона на РС, Милорад Додик је ових дана рекао: Приближавање Београда и Вашингтона нема везе са БиХ.
Додик је још прецизирао да “НАТО није опција за Републику Српску” и констатовао: “Ту се прича завршава”.
Та његова позиција изнова је актуелизовала питање заштите неутралности Српске, која се до сада гарантовала и гарантује једино Одлуком Народне Скупштине РС.
Сам Додик је почетком године – увиђајући да притисак неће бити мањи, а да се полуге притиска могу умножити усложњавањем међународних односа – предложио конкретне изменe кривичног закона. Његова идеја је била да се законом омогући казњавање представника српског народа у федералним органима власти ако гласају за пренос дејтонских надлежности Републике Српске на ниво БиХ и ако својим ставовима и држањем нарушавају Одлуку о војној неутралности.
У сусрет могућим регионалним таласањима, угледни експерти Душан Пророковић, Милош Шолаја и Жељко Будимир, говоре о томе колико би реализација ове Додикове идеје гарантовала да `прича о БиХ у НАТО` заиста буде завршена.
Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе
Већу цену смо плаћали због лоших процена државног руководстава него због притисака
- Циљ САД је да се политички односи релаксирају, а да се затим стекну услови за одређена политичка решења. Та пројектована политичка решења не иду на руку дугорочним српским интересима и она у сваком погледу значе интеграцију свих западнобалканских актера у НАТО
- Шта Република Српска може да уради да осигура неутралност? Скупштинске резолуције, декларације и слични документи нису дугорочна препрека. Када се промени воља већине могу се мењати и одлуке. Излаз је референдум, изјашњавање народа. Државе постоје не зарад остваривања неких имагинарних циљева, већ зато што су настале као израз историјске тежње једног народа
ДА ЛИ ће и у којој мери нови амерички уплив у Балкан утицати на безбедносну слику региона зависи од тога како ће се потписано примењивати. Вашингтонски споразум се пре свега тиче покушаја САД да произведу промену спољнополитичког курса Србије. Он је усмерен на удаљавање Београда од Пекинга и Москве, два стратешка партнера Србије. Међутим, спољна политике државе се споро и тешко мења, то је дуготрајан процес и није га лако опослити.
* Да ли треба очекивати притиске?
– Уколико се договорено доследно спроводи онда не говоримо о притисцима, већ о доброј вољи заинтересованих страна. Под појмом притиска код нас се свашта подразумева, а често се и та одредница злоупотребљава. Већу цену смо ми до сада плаћали због лоших процена државног руководстава, него због притисака.
* Да ли економска сарадња значи да се обнавља поверење и да се неће тражити улазак западног Балкана у НАТО?
– Поверење се углавном не обнавља кроз економске процесе, пошто су економски циљеви везани за увећавање профита. Ако обе стране уоче могућност профитабилности онда приступају заједничкој реализацији одређених пројеката. Колико се у том процесу обнавља поверење – велико је питање. Постоје примери одличне економске сарадње који нису допринели обнављању поверења, већ напротив, његовом урушавању.
Кинеско–амерички економски односи су не само били одлични до скора, већ се и непрестано ширили до колосалних размера. Ипак, то није утицало и на одржавање високог нивоа политичких односа.
Што се тиче Вашингтонског споразума и свега што из њега произлази, то нема везе са обнављањем поверења између САД и Србије, већ између Београда и Приштине. Циљ САД је да се политички односи релаксирају, а да се затим стекну услови за одређена политичка решења. Та пројектована политичка решења не иду на руку дугорочним српским интересима и она у сваком погледу значе интеграцију свих западнобалканских актера у НАТО.
* Шта Република Српска може да уради да осигура неутралност?
Скупштинске резолуције, декларације и слични документи нису дугорочна препрека. Када се промени воља већине могу се мењати и одлуке. Излаз је референдум, изјашњавање народа. Државе постоје не зарад остваривања неких имагинарних циљева, већ зато што су настале као израз историјске тежње једног народа. Слично је и са ентитетом какав је Српска. Уколико је народ за чланство у НАТО нема тог члана Председништва који би такав епилог могао спречити. И обрнуто.
Милош Шолаја, профeсор Факултета политичких наука у Бањалуци, експерт за међународне односе и безбедност
У РС постоји консензус да се не жели у НАТО – под притиском ће бити врх Српске
- НАТО ће од БиХ тражити ширење сарадње (у чланство неће позивати због става РС). А успут ће бити и приговора о присуству Русије и Кине у региону
- Кодификација става РС према НАТО кроз документе би била порука алијанси и међународној заједници да се ништа око тога не нагађа. Мада, ствар је и овако јасна: Скупштина је највише демократско тело и донела је Одлуку. У случају да се то појача изменама кривичног законика, то би се урадило тако да би свака реторика у прилог НАТО била кривично дело. То је подвлачење оштре црте према онима који су за НАТО
НАМЕРА Вашингтона је нескривена, они хоће целу БиХ у НАТО и нема те политике која ће их одвратити од тог циља.
Политика према целој Европи је таква да од тога нема одустајања. Долазак ДФЦ-а у Србију само може то да појача.
НАТО је стандард безбедности који је услов за инвестирање у оне земље где дође ДФЦ. То показују улагања у такозване “њу камерс” земље као што су Хрватска и Албанија (нове чланице). Такав приступ ће имати у свим земљама Балкана: од њих ће се тражити стално приближавање Алијанси, јер се сматра да је чланство сертификат за безбедност инвестиција. То неће ићи преко ноћи, али је то основа филозофија савеза.
У том циљу ће тражити и обезбеђену демократску подршку – у Хрватској је то било доста натегнуто, а у Црној Гори су чак “фризирали” да наводно постоји демократска подршка народа за улазак у НАТО.
Ако се ради о очитом противљењу, НАТО неће позивати у чланство. У БиХ је таква слика да је подршка испод 7 одсто у РС, а РС је “десижн мејкер” (она која одлучује), без њеног пристанка нема уласка. Биће коришћени сви елементи да се покаже да РС треба да се приближава НАТО. Од економских на даље. Позиција РС ће зависити од њене економске снаге. А економска снага РС подразумева и подршку Србије, Русије и Кине.
НАТО ће од БиХ тражити проширење сарадње (у чланство неће позивати због става РС). А успут ће бити и приговора о присуству Русије и Кине у региону.
Дакле, очекујем да инсистирање НАТО буде појачано, резултат ће зависити од међународних политичких околности као и од дијалога унутрашњих актера у БиХ и нивоа спремности РС да прихвати чланство.
У РС постоји општи јавни консензус да се не жели у НАТО. Некад је подршка ишла до 30 одсто, пре 15-ак година, међутим, НАТО је сам повукао потезе који су одбили људе. Промениле су се и међународне околности и унутрашњи односи – до те мере да је прошле године поводом догађаја око МАП-а било блокирано и конституисање Савета министара.
Све зависи од става руководства РС, јер оно обезбеђује већину у представничким телима. На њега ће бити вршен притисак.
Кодификација става РС кроз документе би била порука НАТО-у и међународној заједници да се ништа око тога не нагађа, мада је ствар и овако јасна: Скупштина је највише демократско тело и донела је Одлуку.
У случају да се то појача изменама кривичног законика, то би се урадило тако да би свака реторика у прилог НАТО била кривично дело. То је подвлачење оштре црте према онима који су за НАТО. За сада та иницијатива стоји, а ако би се реализовала била би истовремено и порука и заиста жестока санкција за оне који направе то кривично дело.
То би била казна за издају и за појединце би могла бити упозорење докле могу да иду у том размишљању и подршци НАТО-у.
Жељко Будимир, професор Факултета политичких наука у Бањалуци, експерт за међународне односе
Одбрана полиције Српске један је од највећих Додикових доприноса очувању РС
- Београд јесте ушао у Вашингтонски споразум, али не видим да тај споразум значи и промену одбрамбено-безбедоносног опредељења Србије да буде војно неутрална. Засад – сем одустајања од раније договорених војни вежби са Русијом и Белорусијом – не видим ни један конкретан корак који је учињен према НАТО интеграцији
- Увођење кривичне одговорности спречиће недобронамерне српске представнике да у будућности учине нешто што би штетило националним интересима Српске. Измена постојећег кривичног закона или доношење новог може да се изврши у Народној скупштини без већих сметњи. Сматрам да такав закон треба донети што пре – док постоје политичка воља и скупштинска већина коју чини СНСД са својим коалиционим партнерима
НАТО ће и у наредном периоду наставити да појачава притисак да цео регион буде интегрисан у његову структуру, а ван Алијансе се налазе само Србија и Српска.
Војна неутралност Републике Српске је чврсто везана за војну неутралност Србије као матице српског народа, која самим тим одређује и геополитичку судбину целог националног корпуса.
Оно што евентуално може да уруши нашу одлуку о војној неутралности је промена геостратешке оријентације Србије. Република Српска тешко може да остане изван оних безбедносних аранжмана у које уђе Србија.
Београд јесте ушао у Вашингтонски споразум, али не видим да тај споразум значи и промену одбрамбено-безбедносног опредељења Србије да буде војно неутрална. Засад – сем одустајања од раније договорених војни вежби са Русијом и Белорусијом – не видим ни један конкретан корак који је учињен према НАТО интеграцији.
Када је реч о гаранцијама неутралности Републике Српске, она има скупштинску одлуку у форми резолуције о војној неутралности и то је главни обавезујући механизам очувања неутралности који спречава РС, а самим тим и БиХ да приступи неком војном савезу.
Српски члан Преседништва БиХ Милорад Додик је неколико пута изјавио да је потребно урадити измене кривичног законодавства РС којим би се санкционисали евентуални покушаји српских представника у заједничким институцијама да изврше пренос ентитетских надлежности, као и нарушавања одлуке о војној неутралности.
То је одлична идеја јер би кривична одговорност спречила недобронамерне српске представнике да у будућности учине нешто што би штетило националним интересима Српске. Измена постојећег кривичног закона или доношење новог може да се изврши у Народној скупштини без већих сметњи, јер је таква правно-политичка активност у складу са Уставом Републике Српске. Сматрам да такав закон треба донети што пре док постоје политичка воља и скупштинска већина коју чини СНСД са својим коалиционим партнерима.
Притисци на Бањалуку су стални и неће престајати – од реформе политичког система БиХ до приступања НАТО-у. Имајући то у виду, не треба чекати са увођењем кривичне одговорности у случају преноса надлежности РС и кршења резолуције о војној неутралности.
Спречавањем преласка Министарства унутрашњих послова РС на ниво БиХ, заустављен је процес урушавања институција Републике Српске, што је велики допринос опстанку српског народа у БиХ. Посебно је важно што је полиција остала у надлежности Српске, након што је укинута Војска Републике Српске. Данас је МУП је једини безбедносни гарант опстанка Републике Српске, која је политичко-територијални оквир за очување српског народа.
Очување полиције Српске је један од највећих доприноса господина Додика очувању Републике Српске.
Сигурно је да представници европских држава и САД неће благонаклоно гледати на овакве активности Републике Српске, али ми не треба да се руководити њиховим виђењима овог питања, већ заштитом националних интереса и да истрајавамо у тој борби. Прошло је време Педија Ешдауна и наматања политичких решења на штету српског народа, нова структура моћи у светској политици мења и политичку реалност.
1 коментар