- Након састанка Џозефа Бајдена и Алије Изетбеговића, одржаног 9. априла 1993. године у Сарајеву, медији су преносили Бајденову изјаву да ће се у Сребреници десити геноцид и најаву Алије Изетбеговића да ће се у Сребреници догодити највећи геноцид од Другог свјетског рата
- Канадски генерал Луис МЕКЕНЗИ: Докази изнети пред Хашким трибуналом бацају озбиљну сумњу на бројку од „до“ 8.000 масакрираних босанских муслимана. Та бројка укључује „до“ 5.000 оних који су класификовани као нестали. Више од 2.000 тела је пронађено у и око Сребренице, а међу њима су и жртве трогодишњих интензивних борби у том подручју. Докази указују на то да је Насер Орић, босанско-муслимански војни вођа у Сребреници одговоран за убиство истог броја српских цивила ван Сребренице колико је војска босанских Срба била одговорна за масакр босанских муслимана у граду“
- Србима је била понуђена самосталност, о чему је говорио Момчило Крајишник: „Тамо су нас у Женеви (Буху и Крајиншника) чекали Изетбеговић и Силајџић, и предложе они нама заједничку декларацију Муслимана и Срба. И у тој декларацији један параграф гласи: пет година ће бити на снази рјешење које ми договоримо, а послије пет година, Срби имају право на референдуму да се издвоје ако не желе да остану у Босни и Херцеговини. И данас имам ту декларацију од 24 .09. 1993.
- Пошто договори нису успели, а БиХ није желела да повуче Тужбу БиХ, поднету по овлашћењу, неовлашћеног Алије Изетбеговића и без сагласности српских, вероватно и хрватских представника – СР Југославија је 23. 7. 1997. године поднела Противтужбу против БиХ, на 1.154 стране, због одговорности за кривична дела обухваћена Конвенцијом о спречавању и кажњавању геноцида
- Након формирања Владе Зорана Ђинђића 25. 01. 2001. године, Савезни министар правде, Момчило Грубач и Министар правде Србије, Владан Батић, позвани су у Хашки трибунал. По њиховом повратку, ухапшен је Председник Србије, Слободан Милошевић. Двадесет дана касније, проф. др Тибор Варади, као агент СРЈ, на меморандуму Амбасаде СРЈ у Хагу, обавештава Међународни суд правде да му СРЈ оспорава надлежност и тражи да се обустави поступак по Тужби БиХ – до окончања поступка у вези оспоравања његове надлежности
- Како злочини над Србима, не застаревају, што гарантује Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида, а о њима Међународни суд правде није одлучивао – Србији остаје могућност да предложи Међународном суду правде да одлучи и о злочинима над Србима
СОЦИЈАЛИСТИЧКА Федеративна Република Југославија (СФРЈ) била је заједница више народа и религија све до њеног насилног распада и прераног међународног признања отцепљених република.
Босна и Херцеговина била је „СФРЈ у малом“. Ту су равноправно живела три народа: Муслимани (Бошњаци од 27. 9. 1993.), Хрвати (католици) и Срби (православци) све до 25. 2. 1992. године, када су Муслимани и Хрвати, супротно жељи Срба као конститутивног народа, донели одлуку о заказивању референдума за 1. 3. 1992. године у циљу отцепљења БиХ од СФРЈ.
Истога дана, Главни штаб Патриотске лиге издао је ДИРЕКТИВУ, чији се члан 4. завршава речима: „По стварању повољних услова, прећи на шира офанзивна дејства са циљем разбијања, уништења и протјеривања непријатеља са територије БиХ“.
Као што је планирано, Референдум је окончан 1. марта 1992. године усвајањем неуставне одлуке о одвајању БиХ од СФРЈ.
Током прославе „независности“, припадник „Зелених беретки“ пуцао је на српску свадбу, убивши на Башчаршији младожењиног оца и ранивши свештеника Српске православне цркве. Одмах су почеле да се постављају барикаде и тако су почели међунационални верски сукоби Муслимана (од 27. 9. 1993. под називом Бошњаци), Хрвата католика и Срба православаца.
Недуго затим, хрватске регуларне снаге ушле су 26. 3. 1992. године у БиХ (Сијековац, Дервенту …); 10. 04. 1992. у операцији „Шакал“ ушле су у Херцеговину; 03. 05. 1992. дешава се злочин у Добровољачкој улици, приликом повлачења ЈНА итд.
Након тога, у циљу заштите српског народа, 12. 05. 1992. године формира се Војска Републике Српске, утврђују се задаци за одбрану и сл.
Због противљења сецесији БиХ, а тиме и распаду СФРЈ – у кратком периоду донето је неколико пресудних одлука:
– 20. 05. 1992. – Резолуцијом 755 Генералне скупштине УН, одобрено је чланство Босне и Херцеговине у УН.
– 30. 05. 1992. – Резолуцијом 757 Савет безбедности УН утврђује мере потпуне међународне изолације СР Југославије (Србије и Црне Горе) уз напомену да СРЈ не може аутоматски да наследи чланство бивше СФРЈ у УН. Те мере потпуне изолације (електронске, банкарске, копнене, ваздушне, поморске), незабележене до тада у свету, трајале су непрекидно 42 месеца или 1.273. дана, све до усвајања Дејтонског споразума 21. 11. 1995. године.
– 19. 09. 1992. – Резолуцијом 777 Савет безбедности УН СФРЈ је престала да постоји, уз препоруку да се може пријавити за чланство у УН.
У херметички затвореним условима, у периоду од 19. 06. 1993. до 24. 1. 1994. године, у Србији је створена хиперинфлација која је потпуно обезвредила живот. Непосредно пре деноминације и увођења Новог динара 24. 1. 1994. године, инфлација се повећавала два одсто на сат, односно 5.200.000.000.000.000.000.000% годишње, са месечном стопом раста цена од 313.563.558 одсто и са новчаницом од 500.000.000.000 динара.
МЕМОРАНДУМ:
Што се тиче злочина над Србима, извршених у периоду од априла 1992. до априла 1993. године на подручју Сребренице, њих је пописала југословенска Државна комисија за ратне злочине и злочине геноцида и објавила у:
„Меморандуму о ратним злочинима и геноциду у Источној Босни (подручје Братунца, Скелана и Сребренице) почињеним против српског становништва у периоду април 1992 – април 1993. године“, који је 2. 6. 1993. предат СБ УН и ГС УН, где је до данас остао непроцесуиран.
https://digitallibrary.un.org/record/168477/files/A_48_177–S_25835-EN.pdf
Пре потписивања и подношења Тужбе – Алији Изетбеговићу је био споран и истекао мандат.
Функција Предсједника Предсједништва БиХ истекла му је 20. 12. 1992. године, о чему Предсједник Владе Бих Миле Акмаџић 22. 02. 1993. године обавештава све чланице УН, преко Мухамеда Шаћирбеговића (Амбасадора БиХ у УН), дописом: A_47_894-S_25320-EN.pdf,
https://documents.un.org/doc/undoc/gen/n93/098/95/img/n9309895.pdf
Дописом: A_47_899-S_2536020-EN.pdf, Акмаџић је 22.02.1993. и 5.3.1993. године о томе обавестио Генералног секретара УН и сенатора Џозефа Бајдена, тадашњег председника Поткомитета за европске послове, Комитета за спољне послове Сената Сједињених Држава.
https://documents.un.org/doc/undoc/gen/n93/128/92/pdf/n9312892.pdf
С тим у вези, Предсједништво БиХ, у ЗАКЉУЧКУ UPI-05-37-2-14-8/24 од 17. 06. 2025. године, који је достављен 3. 7. 2025. преко Омбудсмена за људска права Босне и Херцеговине, наводи да је Предсједништво утврдило да у својој евиденцији не посједује одлуку/акт да се у име БиХ против Савезне Републике Југославије поднесе Тужба Међународном суду правде (20. 3. 1993.).
ТУЖБА БиХ:
И поред мандата који су му оспоравали хрватски и српски представници у Предсједништву БиХ – Алија Изетбеговић је током боравка у САД од 19-26. 3. 1993. године, поводом разговора о Венс-Овеновом плану, 19. 3. 1993. године послао допис Међународном суду правде, обавештавајући га да је овластио Френсиса Бојла и Мухамеда Шаћирбеговића да се против СРЈ (Србије и Црне Горе) поднесе Тужба у име БиХ за „геноцид“ у Бих и Србији. Као што је наведено, сам М. Шаћирбеговић је 25 дана пре добијања тог „овлашћења“ од Алије Изетбеговића, у име Председника Владе БиХ Милета Акмаџића, обавестио све чланице УН да Алија Изетбеговић иступа неосновано као Предсједник Предсједништва БиХ јер су му овлашћења истекла 20. 12. 1992.
У тужби од 20. 03. 1993. године, под тачком 27, наведено је, без прилагања доказа:
„Очито је да се дуго одлагани планови туженика за стварање “Велике Србије” тренутно примјењују у Босни и Херцеговини. У периоду агресије па све до сада, стотине хиљада грађана је побијено, стотине хиљада је тешко озлијеђено, више стотина хиљада је притворено у концентрационе логоре и логоре смрти; милиони су протјерани из својих домова – “етнички очишћени” у друга подручја или земље. У једном таквом случају геноцида, др. Филиповић – члан босанске Владе – у својој изјави за штампу 16. октобра 1992., навео је да је око 5.000 људи кремирано у високој пећи Рудника жељеза у Томашици, према изјавама осам свједока очевидаца. Неки свједоци наводе да су људи спаљивани живи у високој пећи (идентитети свједока су познати босанској Влади). Људи који су избјегли из рудника Приједор извјештавају да је 20.000 људи тамо побијено и да су тијела прекривена остацима из рудника“.
Након састанка Џозефа Бајдена и Алије Изетбеговића, одржаног 9. априла 1993. године у Сарајеву, медији су преносили Бајденову изјаву да ће се у Сребреници десити геноцид и најаву Алије Изетбеговића да ће се у Сребреници догодити највећи геноцид од Другог свјетског рата.
Https://www.cdm.me/svijet/region/tudman–izetbegovic–tvorac–ideje–o–genocidu–u–bih/ .
У тако створеној атмосфери, где се игноришу злочини почињени над Србима наведени у Меморандуму, где су Срби у међународној изолацији, а Југославија избачена из чланства УН – СБ УН је 16. 04. 1993. донео Резолуцију 819 којом Сребреницу проглашава демилитаризованом и заштићеном зоном
СПОРАЗУМОМ о демилитаризацији Сребренице, који су сутрадан 17 .04. 1993. потписали: ген. Сефер Халиловић, ген. Ратко Младић и ген. Ларс Ерик Валгрен, предвиђена је обавеза да зараћене стране УНПРОФОРУ предају: сво оружје, муницију, мине, експлозив и борбене залихе у Сребреници.
Али, те основне одредбе Резолуције СБ нису биле испуњене, на шта указују изјаве тада меродавних лица:
Ген. С. Халиловић, у својој књизи „Лукава стратегија“ ст. 108. Наводи: „Вратио сам се у Штаб и послао наређење у Сребреницу и Жепу да не смију ниједан исправан комад оружја предати, нити иједан читав метак“. „Генерал Халиловић је 2001. године пред Хашким трибуналом изјавио да АРБиХ није сматрала да је споразум потписан са генералом Младићем обавезује, као и да босански муслимани нису желели предати оружје“
https://sr.wikipedia.org/sr–ec/Masakr_u_Srebrenici
Ген. Luis Makenzi, генерал-мајор, први командант мировних снага у Сарајеву, у ауторском тексту за канадски The Globe and Mail истиче: Босанским муслиманима није требало дуго да схвате да УН нису у позицији да испуне своје обећање да ће „заштитити“ Сребреницу. Уз помоћ споља, почели су да инфилтрирају хиљаде бораца и оружја у сигурну зону. Како су босанско-муслимански борци постајали боље опремљени и обучени, почели су да се упуштају у излазак из Сребренице, палећи српска села и убијајући њихове становнике пре него што су се брзо повукли у сигурно уточиште УН. Ови напади су достигли врхунац 1994. године и наставили су се почетком 1995. године након што је канадска пешадијска чета, која је тамо била годину дана, замењена већим холандским контингентом. (…)
– Докази изнети пред Хашким трибуналом за ратне злочине бацају озбиљну сумњу на бројку од „до“ 8.000 масакрираних босанских муслимана. Та бројка укључује „до“ 5.000 који су класификовани као нестали. Више од 2.000 тела је пронађено у и око Сребренице, а међу њима су и жртве трогодишњих интензивних борби у том подручју.
Насер Орић, босанско-муслимански војни вођа у Сребреници (…) Досадашњи докази указују на то да је он био одговоран за убиство истог броја српских цивила ван Сребренице колико је војска босанских Срба била одговорна за масакр босанских муслимана у граду“.
https://www.theglobeandmail.com/opinion/the–real–story–behind–srebrenica/article737584/
У септембру, након подношења Тужбе, створиле су се неке нове околности:
Алија Изетбеговић је 27.9.1993. године довео у Сарајево ратно руководство Сребренице ради упознавања са Клинтоновим условима, под којима би НАТО наводно бомбардовао Србе, а то је да Срби убију најмање 5.000 Муслимана у Сребреници;
* одржан је „Први бошњачки сабор“, на коме су Муслимани променили назив у „БОШЊАЦИ“;
* Фикрет Абдић је прогласио „Аутономну покрајину Западна Босна“.
Србима је понуђена самосталност, о чему је говорио Момчило Крајишник „…Тамо су нас у Женеви (Буху и Крајиншника) чекали Изетбеговић и Силајџић, и предложе они нама заједничку декларацију Муслимана и Срба. И у тој декларацији један параграф гласи: пет година ће бити на снази рјешење које ми договоримо, а послије пет година, Срби имају право на референдуму да се издвоје ако не желе да остану у Босни и Херцеговини. И данас имам ту декларацију од 24 .09. 1993.“(Политика, 20.01.2014.):
COUNTER–MEMORIAL (Противтужба):
Пошто договори нису успели, а БиХ није желела да повуче Тужбу БиХ, поднету по овлашћењу, неовлашћеног Алије Изетбеговића и без сагласности српских, вероватно и хрватских представника – СР Југославија је 23. 7. 1997. године поднела Противтужбу против БиХ, на 1.154 стране, због одговорности за кривична дела обухваћена Конвенцијом о спречавању и кажњавању геноцида.
https://www.icj-cij.org/sites/default/files/case-related/91/10503.pdf
Привремено повлачење Противтужбе:
Након формирања Владе Зорана Ђинђића 25. 01. 2001. године, Савезни министар правде, Момчило Грубач и Министар правде Србије, Владан Батић, позвани су у Хашки трибунал.
По њиховом повратку, ухапшен је Председник Србије, Слободан Милошевић. Двадесет дана касније, проф. др Тибор Варади, као агент СРЈ, на меморандуму Амбасаде СРЈ у Хагу, обавештава Међународни суд правде да му СРЈ оспорава надлежност и тражи да се обустави поступак по Тужби БиХ – до окончања поступка у вези оспоравања његове надлежности.
Два месеца касније 28. јуна, на притисак из Хашког тужилаштва, Србија предаје Слободана Милошевића хашким тужиоцима на Видовдан, један од највећих српских празника. О томе се помоћник министра правде присећа и каже: „Био сам шокиран одлуком Владе да изручи Милошевића Хагу. Нико од нас то није очекивао тог дана, о томе се претходно није причало. Био је то прави цунами. Не знам зашто се толико журило. Ја сам само као обичан државни чиновник, управу Централног затвора обавестио о одлуци и Закључку Владе. То је моја улога у том случају“ уз напомену да министар Батић није потписао документ због тога што је у то време био на лекарској интервенцији.
Дана 11. 04.2002. године – ступио је на снагу: Закон о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године.
Одмах затим, 2003. године, основано је Јавно тужилаштво за ратне злочине и за Главног тужиоца именован је Владимир Вукчевић.
Одмах је разрешен и директор Музеја жртава геноцида, који је на тој функцији био од његовог оснивања 1992. године. Преузета је документација, око 250.000 докуманата о злочинима почињеним над Србима и више нико, није спомињао злочине над Србима. Меморандум нити наставак поступка пред Међународним судом правде по Противтужби СРЈ.
Распад СФРЈ, потпуна изолација Србије, избацивање Југославије из чланства у УН – највећи су разлози за невиђене међународне уцене, претње, уцене, условљавања, сатанизацију и оптужбе за геноцид.
Довољно је да се погледа недавна Резолуција Европског парламента од 7.5.2025. године, која садржи преко 70 тачака са претњама, уценама и условљавањима. Нпр., под тачкама 51-54 од Србије се захтева или очекује:
– повијесно помирење и превладавање дискриминације и предрасуда из прошлости; довођење у питање судских одлука Босне и Херцеговине; порицање међународних пресуда за ратне злочине; остваривање правде за жртве; борбу против некажњавања ратних злочина; порицање ратних злочина и величање ратних злочинаца; порицања ратних злочина утврђених пресудама Међународног казненог суда за бившу Југославију и Међународног суда, укључујући и порицање геноцида из Сребренице.
https://www.europarl.europa.eu/doceo/document/TA-10-2025-0093_EN.html
ПРЕСУДА бр. 91. од 26. 2. 2007.:
Сматрајући да МСП није надлежан за СРЈ (Србију и Црну Гору) која је 1992. године искључена из чланства УН, СРЈ је 20. 4. 2001. године, преко агента проф. др Тибора Варадија обавестила МСП да привремено повлачи Противтужбу, док МСП не одлучи да ли је надлежан за тај поступак.
Две године касније МСП је потврдио своју надлежност и тако су створени услови за наставак поступка по Тужби и Противтужби.
Три године касније, или 13 година од покретања поступка, МСП је у периоду од фебруара до маја 2006. године одржао прво и последње рочиште у том поступку.
Неколико дана по одржавању последњег рочишта Црна Гора је прогласила самосталност и одмах је примљена у чланство УН.
Након пола године, МСП је донео ПРЕСУДУ бр. 91 којом је самовласно изоставио Црну Гору – чему се противила БиХ.
МСП није одлучивао ни о Противтужби СРЈ (тада већ Србије), тако да је Пресудом обухватио само одговорност Србије, али не и одговорност БиХ по Противтужби за ратне злочине и злочине геноцида над српским народом.
За то време медији су били пуни, искључиво података о злочинима Срба над Мусдлиманима/ Бошњацима, док злочине над Србима нико не спомиње
По сазнању за поступке инициране пре 32 године подношењем Меморандума СБ УН, Противтужбе за геноцид против БиХ, пре 28 година, и за 250.000 докумената државне Комисије о злочинима над Србима на територији бивше СФРЈ, информације су затражене од најважнијих државним институцијама: Музеја жртава геноцида, Архива Југославије, Министарства спољних послова, Министарства правде, Јавног тужилаштва за ратне злочине, Високог савета тужилаштва, Председника Републике и Председника Владе.
Према добијеним, званичним одговорима, нико не поседује те акте, а већина није ни чула за Меморандум, Противтужбу и 250.000 докумената о злочинима над Србима.
Најпрофесионалније и најбрже је одреаговало Министарство спољних послова (најнадлежније), где су истакли да немају те документе, али: да Меморандум постоји у СБ УН и ГС УН, да Противтужба постоји у Међународном суду правде у Хагу, да Противтужба највероватније није писана на српском језику, да нису сигурни да су постојале одлуке у вези повлачења Противтужбе итд.
Након више контакта са Јавним тужилаштвом за ратне злочине, добијене су информације да су пронашли Меморандум на енглеском језику, али да га не поседују на српском језику. За противтужбу нису чули, знају да су 2009. године, по закључку Владе преузели Министарства правде 250.000 докумената о злочинима над Србима, да нису пописани, али да ће их пописати електронски.
На примедбу да постоји много непроцесуираних злочина над Србима добијен је одговор: „У јавном тужилаштву за ратне злочине постоји велики број предмета који се тичу злочина над српским цивилима током 1992. и 1993. године на подручју Сребренице, Братунца и Скелана. Напомињемо да се предмети налазе у предистражном и истражним фазама поступка“.
ЗАКЉУЧАК
Српски народ и Србија годинама су изложени непримереној сатанизацији и оптужбама за геноцид. У сатанизовању и оптужбама за геноцид, сви, као крунски доказ наводе ПРЕСУДУ бр. 91 Међународног суда правде од 26. 2.20007. године. Нико не помиње, а многима није ни познато, како и под којим условима је та Пресуда донета.
Што је најважније, Међународни суд правде је ту Пресуду донео на основу Тужбе БиХ против СРЈ, а да није одлучивао нити поменуо захтеве из Противтужбе СРЈ, односно Србије.
Како злочини над Србима, наведени у Меморандуму и Противтужби, не застаревају, што гарантује Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида, а о њима Међународни суд правде није одлучивао – Србији остаје могућност да предложи Међународном суду правде да одлучи и о злочинима над Србима.
(Одржана 10. јула у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)
Додај коментар