- Прво га неко девојче, плавокосо, крхко и малехно, приупита да ли се плаши да би Американци могли и њега да ставе на листу санкција. Бакир се трже, па ће: Што не би вама увели снакције? Што мени? Два три дана касније, у ТВ-студију, озбиљнија интервјуерка, самоуверена, пита исто. Изетбеговић се ту уозбиљи те поче да објашњава: Не знам шта да вам одговорим. Свашта се дешава, свашта сам видео он, свашта… Не знам шта да вам одговорим. Све је могуће…
- Сетићете се да је „амерички пријатељ“ Хашим Тачи у затвору већ трећа година. Чека нека суђења као да је Србин. Послови му сигурно трпе. Углед у племенском савезу пада. Харадинај се башкари на слободи, али и он је одбијен од власти. Довели Америчани блесавог Аљбина Куртија и наместили неуврљиву Вјосу Османи која је учила школе код њих. Где је ту херојска ОВК? Американци јој тепали: херојска
- У Црној Гори Мило Ђукановић срозан до нивоа да га узима или одбацује млађани Дритан Абазовић. Са четири посланика. Али, и то је доста. Глас америчког амбасадора важи као двотрећинска већина у црногорском парламенту. Сад је однекуд изронио Милатовић Јаков и прети да усред Црне Горе, онако неуверљив и уњкав, порази Мила – најдуговечнијег владара. Амерички амбасадор се не меша, кад ствар иде у „добром правцу“
- Вучић је извукао последњу карту из рукава – нормализацију односа с делом који је по УН део његове државе. Широкогрудост која се у свету ретко дешава. Албанци су у мрачном комунизму стизали до „Косово Репубљик“ поред Републике Србије, а у слободној Србији – даје им се Republika e Kosovës – равноправна држава, која може слободно да се уједини с Албанијом како најављује
- Стање на терену је неамеричко. Једноставније речено – антиамеричко. Девет од десет Срба је против отуђења Косова и под условом да их се адоптира у ЕУ, само неколико Срба би вољно пристало да им се земља нађе у НАТО-у, девет од десет Срба је против увођења санкција Русији…
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ДРЖИ Бакир Изетбеговић, сав онако самозадовољан, конференцију за штампу – додуше није то више број новинара као некад – и одговара на питања.
Неко девојче, плавокосо, крхко и малехно, онако стојећи приупита га да ли се плаши да би Американци могли и њега да ставе на листу санкција – међу ликове тој земљи непожељне. Бакир се трже, па ће: Што не би вама увели снакције? Што мени?
И тако, лете неке неконтролисане речи и нека љутина увређена човека навиклог да га се не пита оно што он не би волео да чује.
Два три дана касније, у ТВ-студију, озбиљнија интервјуерка, самоуверена, пита исто. Американци, санкције, Бакир. И да видиш, Изетбеговић се ту уозбиљи те поче да објашњава: Не знам шта да вам одговорим. Свашта се дешава, свашта сам видео, свашта… Не знам шта да вам одговорим. Све је могуће. Ништа ме не би изненадило.
Ето, говорио је то Кисинџер али није му се веровало: Бити амерички непријатељ је опасно, али бити амерички пријатељ је погубно.
Дошао час за ту спознају и на читавом Западном Балкану.
Сетићете се да је „амерички пријатељ“ Хашим Тачи у затвору већ трећа година. Чека нека суђења као да је Србин. Послови му сигурно трпе. Углед у племенском савезу пада. Харадинај се башкари на слободи, али и он је одбијен од власти. Довели Америчани блесавог Аљбина Куртија и наместили неуверљиву Вјосу Османи која је учила школе код њих.
Где је ту херојска ОВК? Тако су им Американци тепали: херојска.
У Црној Гори Мило Ђукановић срозан до нивоа да га узима или одбацује млађани Дритан Абазовић. Са четири посланика. Али, и то је доста. Глас америчког амбасадора важи као двотрећинска већина у црногорском парламенту.
Сад је однекуд изронио Милатовић Јаков и прети да усред Црне Горе, онако неуверљив и уњкав, порази Мила – најдуговечнијег владара.
Амерички амбасадор се не меша, кад ствар иде у „добром правцу“.
Све је Мило дао, одметнуо се од чојства и јунаштва, клањао где год је требало, чинио пре и него што се од њега тражило… Али, не. Негде у некој канцеларијици је речено: доста га је било!
Да га не би сменили наши противници, време је да га ми гурнемо низ обалу. Ништа лично.
Ово је промена регионална – све што је досад опслуживао Империју – да иде. Промена у току игре. Евро-профил и општа безличност је у моди.
Стевче Пенадровски је дошао у добри час. Што га евроунијски бирократи више понижавају он показује већу оданост Унији! То је прави човек за председника западнобалканске државне организације. Главни град му подељен као Берлин у време Хладног рата, али Стевча се не узбуђује.
Даје шта се тражи, узме ако нешто дају. Договара се, тако се то каже, с Албанцима као да су они лојални македонској држави и чека воз што доћи неће.
Београд је у једном сегменту апсолутно најјачи. Лидер у региону, а можда и шире: премијерка државе православног народа не зна тачно кад је рођен Исус Христос. Мисли да је негде у фебруару, али није сигурна.
Што је то важно. Ово је секуларна држава. Хомосекуларна.
Али, међу Србима још није гласање било сведено на то да може да победи и онај који није знан код гласача. Сад већ има да буде.
Александар Вучић је извукао последњу карту из свог рукава – нормализацију односа с делом који је по УН део његове државе. Широкогрудост која се у свету ретко дешава. И он не даје петнаестак одсто територије – предаје Косово.
Албанци су у мрачном комунизму стизали до „Косово Репубљик“ поред Републике Србије, а у слободној Србији – даје им се Republika e Kosovës – равноправна држава, која може слободно да се уједини с Албанијом како најављује.
Кад кроз Имплементациони споразум који је прихватио (али није потписао, довикује он као ђак отеран у ћошак) испуни оно што је прихватио у Француско-немачком споразуму о самосталности Косова (који је од јуче звао Предлог) може бити политички ишутиран. И такав какав је не може се упоредити са иделаним ликовима какви су Ана Брнабић или Раде Баста, или као још неке министарке у Влади којима нико не може да упамти имена.
Пошто је Косово у питању, може му се догодити да задобије историјску стигму која је некад давно унесена у народни стих који зна свако српско чељаде – чак и они који се гаде своје српске коже: Ко је Србин и српскога рода,/ И од српске крви и колена,/ А не дош’о на бој на Косово:/ Не имао од срца порода,/ Ни мушкога, ни девојачкога!/ Од руке му ништа не родило,/ Рујно вино, ни шеница бела!/ Рђом кап’о, док му је колена!/
То што ће се наћи посланика (народних?), епископа, партијских јуришника, унајмљених аналитичара, НВО-конквистадора, лаковерних пензионера да неко време верују да кад неко прихвати амерички диктат и испуњава захтеве, а неће да потпише, није предао – неће га одржати на врху таласу. А посебно што – у општем регионалном уређењу западнобалканског политичког брлога – долазе ликови којима је идеја суверенитета страна и у помисли!
Чак и сад док Вучић ради све што се тражи, а онда вапије за мало удаха изнад воде – Кристофер Хил, Лајчак, Борељ, фон Крамон, фон дер Лајен, Шолц или грогирани Макрон чине све да га оголе и понижавају. Нема више шта да добије.
Ево, из Стејт департмента, где га како је он волео да приповеда уважавају, цене чак, стиже оптужница – као камен око врата. Лепо пише да је он крив. Главни именовани кривац. Они други, конструктивна опозција, који би урадили исто што је урадио и он, апалудираће и пуцати из свих оружја.
Дакле, 1) Стејт департмент јавља да су априлски избори били неравноправни и да су фаворизовали председника Србије. Бележе се неоправдани притисци на запослене у јавном сектору да подрже Александра Вучића и владајућу Српску напредну странку, као и злоупотреба административних ресурса;
2) “Истраге о оптужбама за корупцију које су укључивале високе владине званичнике, укључујући министре или политички повезане појединце нису постојале, што је допринело перцепцији некажњивости моћних или добро повезаних”;
3) посебан део посвећен је полицијској бруталности. Спомиње се и 11 жалби које су грађани Новог Сада поднели против представника полиције, оптуживши их за тортуру у периоду од 2020. до 2021, али ниједан полицајац није суспендован;
4) “Медији зависе од државе за рекламе, што погодује владајућим фигурама, а опозициони лидери немају приступ медијима”. Регистрована су 132 напада на новинаре, од тога девет физичких;
5) Преставници мањина су изложени “етничком чишћењу административним путем”. “Етнички Албанци су изложени дискриминацији и непропорционалној незапослености. Лидери етничких Албанаца у Србији наводе да је влада несразмерно подвргла етничке Албанце “пасивизацији” како би смањила званични број етничких Албанаца у Србији; плус малтретирања ЛГБТ заједнице, жена, итд.
Вучићеви савезници и његови саборци окупљени у партији која нема никакву идеологију, а везивно ткиво јој је једино улога или улогица у черупању државе – већ ћуте и све се више двоуме. Добар је Вучић, али боље је некако сачувати ово што се накупило, а с њим то постаје све ризичније. Нема ту добре вести.
Рушење такве политичке структуре – легитимно је у свету у коме је „европски пут“ највиша вредност. Вучићева Србија, без обзира на разлаз с народном вољом, то је узимала као неупитно.
С ким ће се Вучић сада супротставити америчком уређењу простора у коме за њега не мора бити места? С народом? Тешко. И зашто би. Са опозицијом која се спрема да настави његовим путем. У међународним односима је отсекао све могуће дотоке подршке.
Пошто је Србија централна земља на Западном Балкану операција која се може извесно очекивати – носи знатан ризик.
Стање на терену је неамеричко. Једноставније речено – антиамеричко. Девет од десет Срба је против отуђења Косова и под условом да их се адоптира у ЕУ, само неколико Срба би вољно пристало да им се земља нађе у НАТО-у, девет од десет Срба је против увођења санкција Русији…
Е сад, како ће се таква земља уклопити у амерички ред? Тешко. И зато је повећање нестабилности подручја извесно.
Наравно, питање је за шта ће то главни надзорник САД употребљавати. Може бити, пошто је губитак Америке у прокси рату у Украјини све извеснији – да се на Балкану организују мале ратне игре.
Албанце Бундесвер наоружава и обучава. Хрвати заказују обуку десет хиљада војних обвезника…
Додај коментар