Рељић: Изгледа да Орбан није у ветар рекао «разговарајте са Србима, а не о њима»

• Бошњаке је безусловно подржавало оно што је себе звало „међународна заједница“, а што нико више тако не зове сем Бошњака. Али, кад су се извикали и разбацали гомилу претњи као грудве влажног снега, евруонијатски лидери су „потајно“, како је јавио лондонски Градијан, дошли до закључка да би, ипак, ваљало променити Инцков блесави закон о геноциду у Сребреници – „из страха од новог сукоба“
• Мађарски премијер Виктор Орбан је директно указао да су Србија и Република Српска „кључ стабилности Западног Балкана“ и – јавио да ће Будимпешта са 100 милиона евра помоћи РС
• Као последица односа снага, гурање Хрвата из зоне утицаја је могуће, на дуге стазе вероватно извесно, али није могуће у садашњим правним односима – иза Хрвата пре свега стоје Немачка и Ватикан, али и остале западне земље. Тако да ће процес којим се утемељује хегемонија Бошњака над половином Босне бити заустављен. То је у току
• Запад јесте заинтересован да смањи и контролише утицај Републике Српске (зато што је то део народа који је највећи у региону и што су отворени за успостављање веза са Русијом и Истоком), али уопште није заинтересован да се у Босни успостави исламска држава, под „руководством босанских муслимана“. Идеја да то Бошњаци могу замаскирати позивањем како су они за „грађанску државу“ је – неодржива
• Бошњаци губе и време и енергију да би сазнали да су они Западу само – ђулад. Покушај да себе посматрају у истој равни с Хрватима је – бесловесност. Неразумевање процеса. И света у којим живе

Пише: Слободан РЕЉИЋ 

КАД нешто што верује да има потенцијал да буде држава стоји иза аката које не може да спроведе – на најбољем је путу да изгуби поверење у ауторитет институције.

Ауторитет је признати или наметнути углед или утицај од стране неке особе или институције, најједноставнији је опис те симболичке моћи. И – може постојати само у условима друштвених односа, друштвених  вредности и норми на основу којих се одређују  критеријуми признавања ауторитета.

 А без ауторитета држава је развалина. У том се последњих месеци истицао „идеални део“ Федерације БиХ, тј. онај који присвајају Бошњаци/муслимани.

У томе их је безусловно подржавало оно што је себе звало „међународна заједница“, а шта нико више тако не зове сем Бошњака.

Али, кад су се извикали и разбацали гомилу претњи као грудве влажног снега, евруонијатски лидери су „потајно“, како је јавио лондонски Градијан, дошли до закључка да би, ипак, ваљало променити тај Инцков блесави закон о геноциду у Сребреници – „из страха од новог сукоба“.

Јесу, јавља обавештени Гардијан, Додикови захтеви да врати овлашћења која по Уставу припадају Републици Срспкој „наишли на широку осуду међународне заједнице, која га оптужује да води регион у рат, али записници који су процурили откривају да је европски комесар за проширење Оливер Вархељи закључио да је Инцков закон одговоран за тренутну кризу“.

Јесте Вархељи, Мађар близак десничарском премијеру Виктору Орбану, што је у Бриселу горе него бити Милорад Додик, али је његова изјава узета као „искрена оцена“ – те је Валентин Инцко „крив за актуелну политичку кризу“ у земљи и „делегитимизацију“ канцеларије Високог представника. Оно што се одмила зове О-Ха-еР, Office of the High Representative.

Добро, Европска унија јесте постала као неозбиљно друштво пијанаца из мрачног угла паба, те ником не пада на памет да кривца позове на одговорност, какву такву, па им кад су се мало отрезнили није било проблем да саслушају и Орбановог трезвењака:

„Иако се Инцкови амандмани не могу оспорити са становишта суштине закона, чињеница да су наметнути последњег дана мандата високог представника Инцка била је проблематична“, рекао је Вархељи на, како се наводи у записнику, састанку 25. новембра. „Будући да је то била важна одлука, требало је да буде заснована на темељној дебати. Сада је питање како то исправити.“

Вархељи им је шапнуо и да је „руководство босанских муслимана“ (обратите пажњу како самопрозване Бошњаке означавају оперативци из Брисела!), ипак без обзира на сву буку и бес, „наговестило спремност да се ово питање реши усвајањем новог закона који би Додика и Републику Српску вратио у државне оквире“.

И сад машинерија ради, испотиха, и као да се ништа није променило. Али, Виктор Орбан није пропустио прилику да поентира јер би санкције према Милораду Додику, које је затражила нова немачка министарка иностраних послова,  “додатно нарушиле стабилност Западног Балкана”.

“Дефинитивно морамо спријечити ове санкције. Западни Балкан се мора интегрирати и мора му се помоћи. Балкан треба стабилизирати, а то није могуће без Срба“, наводи Орбанове опуштене лекције Радио Слободна Европа, цитирајући Ројтерс. „Балкан се не може стабилизирати без БиХ. А БиХ се не може стабилизирати без враћања права која Србима припадају. То је наша логика.”

Тако је закована најава министра иностраних послова Мађарске Петера Сијарта „да ће Будимпешта искористити вето ако ЕУ предложи санкције за Додика“.

Тај фини господин је изразио забринутост “због оваквих изјава, јер је БиХ ту, у нашој близини, а очување стабилности и мира у земљи је наш основни сигурносни интерес. Берлин је даље, али не тако далеко да никад не бисте могли летјети до Бања Луке. Одлетите и преговарајте. Разговарајте са Србима. Са њима, а не о њима. Можда ће вам то помоћи да схватите ситуацију.”

Мађарски премијер Виктор Орбан је директно додао да су Србија и Република Српска „кључ стабилности Западног Балкана“ и – јавио да ће Будимпешта са 100 милиона евра помоћи РС.

Додатна упутства, са ништа мање важног места, чула је и министарка спољних послова БиХ Бисера Турковић, седећи преко пута Сергеја Лаврова у Сочију. У разговору који је „протекао у садржајној, пријатељској и конструктивној атмосфери“ договорено је отварање одељења Амбасаде Русије у Бањалуци а Русија као чланица Савета безбедности је поновила да Кристијан Шмит, који се представља као Високи представник у БиХ, није изабран како треба.

Лавров је „додао да би народ БиХ требало да покрене иницијативу за затварање ОХР“. „Русија ће подржати тај сценарио, али и све што доприноси стабилизацији.” Додао је да партнери Русије то знају.

Играли смо се мало „грађанског рата“ који само што није почео, а сад је време да се направи паузица.

Ово је међувреме у коме би се ваљало вратити суштини проблема у Босни и Херцеговини. Али, наравно, то се неће десити, јер Бошњаци упорно показују осећај – темељне неорјентисаности. И не види се крај томе.

Све стаје у невелику причу: то се распростире над прилично једноставним сукобом. Босном је кроз историју именована територија – где «око реке Босне живе Срби». У натезању Источне и Западне цркве – остали су православни народ. У време Отоманске империје, део православних, променио је веру.

Та линија поделе, која је верска, у времену у коме у Европи доминира национлани принцип се на крају XX века политички озваничила као – национално разликовање. И то је данас, у политичким односима, чињеница за успостављање међународно прихватљивих односа.

Босанско становништво је подељено на Бошњаке (муслимане) и Србе (православне), а Хрвати(католици) су знатно мања група. По Дејтону, где је договорено политичко устројство између Уне и Дрине, сва три народа имају третман „три конституитивна народа“.

Иначе, у међународним историјским односима у којима доминира сила/моћ није нелогично што Бошњаци протоком времена развлашћују Хрвате. То није савезништво на пријатељском разумевању, него интересни блок против Срба.

Као последица односа снага гурање Хрвата из зоне утицаја је могуће, на дуге стазе вероватно извесно, али није могуће у садашњим правним односима – иза Хрвата пре свега стоје Немачка и Ватикан, али и остале западне земље. Тако да ће процес којим се утемељује хегемонија Бошњака над половином Босне бити заустављен. То је у току.

Уосталом, због тога је ту „падобранац“ Кристијан Шмит. Уопште ми није јасно како Бошњаци то нису разумели од почетка.

Кад говоримо о успостављњу равнотеже моћи, основни однос у БиХ је Бошњаци-Срби.

То се види и из практичног чињења Угара (Орбан, Вархељи, Сијарто) у реалној ситуацији. Босна је кроз историју много ближа њима, него Немцима. Мађарски краљеви су то звали Рама, а понекад су и владали том земљом, која је у средњем веку углавном бивала делом српских краљевина, а и бановина и краљевина. Зато се Мађарима никад не би могло десити да као амерички државни скретар на јавном месту питају кад су Срби окупирали Босну.

Али, то данас нису пресудне чињенице. Јесу чињенице, али не пресудне.

Данас је важнија реалност: да Запад јесте заинтересован да смањи и контролише утицај Републике Српске (зато што је то део народа који је највећи у региону и што су отворени за успостављање веза са Русијом и Истоком), али уопште није заинтересован да се у Босни успостави исламска држава, под „руководством босанских муслимана“.   

 Идеја да то Бошњаци могу замаскирати позивањем како су они за „грађанску државу“ је – неодржива.

Грађанска држава је заједница појединаца у друштву у оквиру система закона и судова, који спроводе законе. Грађанска држава на Западу стоји наспрам националне државе. И наравно, још директније наспрам државе у којој вера није сведена на личну ствар.

У исламској држави то је искључено. Кад су Американци у другој полoвини XX века покушали од шиитских Персијанаца, да под „цивилизованим“ шахом Резом Пахлавијем, успоставе нешто што би се могло тиме звати, долазак прогнаног ајатолаха Хоменија из Париза је то сравнио с земљом.

Ајатолах то јесте назвао „иранском републиком“, али тај политички систем нити је имао жеље ни потребе да се упоређује са „републиком“ у западном смислу речи.

У исламској држави правни систем је шеријат што као „правна норма представља  скуп свих прописа из области верског и световног права на основу којих су уређени односи у исламској заједници“. По својој суштини, „шеријат је божански закон ислама, и разумевање тог закона јесте фикх, односно судство. Мухамед није правио разлику између верског и световног закона; страна на коју ће шеријат да превагне у данашњим муслиманским  земљама зависи од степена секуларизације у свакој од њих.

Шеријат се односи на сваку димензију живота, укључујући породичне односе, закон о наслеђивању, порезе, прочишћење од загађености и молитву.“

Јордански краљ Абдулах воли да своју Хашемитску Краљевину реформише до неких западних узора, али кад и он дефинише шта подразумева под „грађанском државом“, „ипак, неки аналитичари остају збуњени“.

Све то иде лако и лепо док се не дође до на Западу неупитне „секуларне државе“. А онда је монарх изричит да „грађанска држава“ није „синоним за секуларну државу“, јер „у грађанској држави религија је кључни фактор који доприноси систему вредности и друштвеним нормама“, као и зато што је „религија такође уграђена у наш [јордански] устав”.

„Уопштено говорећи“, теоретише монарх Абдулах II, „секуларна држава искључује религију. Иако не забрањује људима да практикују своја верска уверења, нити ограничавају верске слободе, не дозвољавају вери да се меша у послове државе, како би избегли могуће контрадикције у друштвима која укључују различите верске заједнице. У том слислу, јорднаски модел је једниствен.“

Сунитски муслимани у Јордану чине преко 95 одсто становништва, тако да ће монарх наћи слушаоце за своју причу, али је залудно настојање да његово краљевство неко озбиљно узме за „грађанску државу“ изван тог круга.

Кад се у то упусти „руководство босанских муслимана“ све то, кад није средство за малтретирање  Срба, нема никакав функционалан пријем од Варшаве до Гибралтара.

Прво, грађанско је у исламској култури и традицији неаутохтоно. Нема исламске грађанске државе. То о исламу не говори ништа лоше – напротив, то је живост и способност да се борите за своје вредности и свој интегритет у секуларистичким условима које Запад намеће већ два века. И све интензивније.

И за Запад је „грађанска Босна“ само тактичка варијанта у дисциплиновању Срба. Али, наши Бошњаци губе и време и енергију да би сазнали да су они Западу само – ђулад. Покушај да себе посматрају у истој равни с Хрватима је – бесловесност.

Неразумевање процеса. И света у којим живе.