Коментари

Рељић: Ко коме помаже – Европска унија БиХ или БиХ Европској унији?

У БиХ ЈЕ УЧИЊЕНО ЛОШИМ СВЕ ШТО ЈЕ МОГЛО КРЕНУТИ НА ДОБРО – У ИМЕ ПУТА У ГРАЂАНСКО ДРУШТВО
  • Види чуда! Европска унија која не зна шта ће сама са собом одједном зна шта ће са Босном и Херецеговином (кандидатски статус). Нова илузија решења подиже се као сламка спаса. Иако у то нико стварно не верује
  • Европска унија себе представља као лигу шампиона. Само они који прођу квалификације могу да играју. Остали чекају „воз што доћи неће“, али не могу престати чекати. И тај услов квалификација или-или је незавршен. Кад си Западни Балкан ти стално играш квалификације а да никад не би стигао до евро-лиге
  • Као што је услов за Србију да призна Косово да би постала „чланица европске породице народа“, иако га ни пет држава чланица Уније није признало, тако би БиХ требало да промени Устав, односно основе на којима је та држава заснована као једино могућа
  • Држати деценијама неку малу земљу пред „вратима Уније“ рад је на њеном темељном затирању али и делигитимација Уније. Какве нове методологије, какве глупости! Шта се ново може открити у тим малим земљама? Ништа. Нису оне амазонске непроходности
  • Пошто је после увођења Хрватске немачки интерес испуњен, са Западним Балканом ће се радити да постане „мини Шенген“. Можда је то и најбоље за ове земље кад Европљани не би својим бесловесним „радом на терену“ од Балкана правили своје мало задње двориште где се држи ђубре и шут. А да не би дошли Кинези или Руси              

Пише: Слободан РЕЉИЋ

БОСНА и Херцеговина је тако пројектована да се они који њоме „владају“ на терену не могу ни око чега договорити. Зато су сви политички процеси и успорени и недовршени. Чак и кад се дође до неког „историјског договора“ колико сутра он клизне у распад. Или расап, што би рекли Хрвати. 

Сетите се рационалне Зулфикарпашићеве идеје о Југославији без Словеније и Хрватске а коју је Милошевић подржао предлогом да први председник буде Алија Изетбеговић, или Кутиљеровог плана, или рушења мостарског Моста.

Све што је могло кренути на добро учињено је лошим. И правдано путем Босне у грађанско друштво.

Тако и јединство Председништва БиХ после боравка свих чланова на дивану у Бриселу 30. септембра изгледа као бајка. Чак су се Милорад Додик и Шефик Џаферовић јавно заложили за усвајање прогласа „с циљем да се убрза с реформама како би БиХ наљето наредне године добила кандидатски статус“. Овакав оптимизам темељи се, производи се утисак, на „раширеним рукама“ Брисела.

Види чуда! Европска унија која не зна шта ће сама са собом одједном зна шта ће са Босном и Херецеговином. Као неко бриселско просветљење. Нова илузија решења подиже се као сламка спаса. Иако у то нико стварно не верује.

Погледајмо мало чињенице. Као последња земља Западног Балкана Босна и Херцеговина је Захтев за чланство у Европској унији послала у Брисел 2016. После три године, маја 2019, из Европске комисије је стигло нешто што се зове Мишљење о захтеву БиХ за чланство у Европској унији.

Кад пред памет просечног човека ставите ову „процедуру“ одмах ће дићи руке од идеје да се упушта у „меритум ствари“. И готово да му је јасно да меритума и нема.

Као оквир те бескрајне неодређености у случају БиХ сада ће стално као рефрен појављивати оно што ће медији дефинисати као –  „14 приоритета“. Грађанство ће том „четрнаестицом“ бити бомбардовано сваким даном и у сваком погледу.

Тако и разиграно Председништво одмах тражи „од свих институција да без одлагања раде на 14 приоритета које су за БиХ утврдили званичници Европске уније“. Радна акција, такорећи. И то међународна, да не кажемо међузападнобалканска, те су развесељени „чланови Предсједништва у заједничкој изјави потврдили опредјељење према убрзаном пријему Босне и Херцеговине и других држава Западног Балкана у ЕУ, а у складу с новом Методологијом проширења ЕУ из 2020. године.“

Ово као да се излила нека револуција у Унији, па се све одједном преметнуло у своју супротност и, ево, нормализовања преговора – јер, ако нека држава или неки савез желе да некога приме у своје друштво онда ће све чинити да покажу добру вољу и пријатељску наклоност. Ако тога нема, у историји нису ни настајали прави савези.

Међутим, Европска унија је нешто друго. Она себе представља као лигу шампиона. Само они који прођу квалификације могу да играју. Остали чекају „воз што доћи неће“, али не могу престати чекати. И тај услов квалификација или-или је незавршен. Кад си Западни Балкан ти стално играш квалификације а да никад не би стигао до евро-лиге.

На пример, „успешније“ земље у тој игри као Србија учествују у том самопонижавању деценијама.

Кад је 2000. године Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића на изборима победнички и западнољубиви ДОС је ударао у таламбасе како је – пријем у ЕУ питање године. Унија се смешкала као конкубина која види новог солидног муштерију. Пошто љубав није била обострана, бирократија из Брисела је „досовце“ миловала по коси као мале прљаве кретене које би примила у топли дом, рецимо у шталу на сеник, али извесно не може због смрада и прљавштине коју они не могу да саперу. И Србија се дочепала преговора о приступању Унији 21. јанура 2014.

Само приступање је будућност без краја. 

Нормалан човек би се питао зашто се то уопште зове преговори. Какви преговори! То је низ услова, подељених по поглављима, у којима се твоје испуњавање оцењује као „добро понашање“ осуђеника у затвору. Само надзорник зна шта је и кад добро. А твоје је да се трудиш.

Не можете се позивати на друге примере, јер услови никад нису исти – то по чему је Унији важна Литванија, нема везе с условима за Кипар, или за Румунију и Бугарску где су локални посланици у журби усвајали „потребне документе“ на енглеском. Ради се како Неко зна да је најбоље. Римљани би то разумели као Quod licet Iovi, non licet bovi. Али пошто нису били демократско друштво нико томе није имао ништа да приговори. Они себе нису обавезивали немогућим циљевима – Liberté, Egalité, Fraternité.  

Суперевропљани из Брисела своју Унију зову Европа, иако се тај континент географски рачуна до Урала, а Де Гол упркос Наполеоновом искуству у Москви веровао је да се тај савез једнаких мора простирати од Гибралтара до Владивостока. Али ови данашњи Европљани не држе ни до наполеонског ни деголовског морала. Они су само обезличене сенке некад моћне политичке културе. Ни једна од великих европских вредности данас њима није ни идеал ни циљ.

Шарл Де Гол

Европска празноглава ароганција најбоље се одсликава у односу Уније према Турској. Под притиском Америке и због хладноратовских прилика западноевропљани су „одлучили“ да Унија пређе Босфор. Као Римско царство, такорећи. Тако је Турска после десет утемељитеља Већа Европе 1949. била једанаеста. На Турску се с благонаклоношћу гледало из Западноевропске уније (основана 1948.) из чега су се после излегли и НАТО и ЕУ, а 1992. земља је читаву деценију била придружени члан те организације. Тако 1995. Турска није морала да шаље замолницу него је „потписала споразум с ЕУ“, а што ће је 1999. претворити „и службено у земљу кандидата за пуноправно чланство у ЕУ на самиту у Хелсинкију“.

Е, тад већ настају прилике у којима Европљани не морају да пазе како ће с Турцима. Пао је Берлински зид, Русија је на коленима и бриселска бирократија је почела да се игра с Турцима.

„Преговори за пуноправно чланство започели су 3. октобра 2005. Напредак је спор, а од 35 поглавља потребних за довршетак приступног процеса само је 16 отворено, а један је био затворен од маја 2016.“

Одједном су евробирократи открили у Турској „недостатак владавине права“. Невероватно! Чак се и крше људска права. Открића као у стенд-ап комидијашењима.

Наравно, Турци нису западнобалкански башибозук. Отоманска империја је отишла у историју, али од ње је нешто остало што се сад диже. Империјална свест се пред европским понижавањима окренула себи и другим империјама. Додуше, као претходнице су послали милионе Турака, али сад и даље од Беча.

За део центра Берлина, који се зове Кројцберг (Крстово брдо), прича се како је „трећи највећи турски град“. Уместо да Унија прогута исламске неоотомане, они су постали претња на свакој тачки континента.

Кројцберг, Берлин

Унија данас, после Брегзита, или је средство Америке или смешна. Појединачно неке земље имају потенцијал, али Унија коју су Американци подигли као фронт против опасности од Совјетског Савеза је као Ђепетов Пинокио измајсторисан од дрвета „али цео живот је сањао да постане дечак“. Тако је данас европској потреби да игра важну улогу и да то неко гледа с уважавањем остао једино источни Балкан кога су они частили да буде Запад – Западни Балкан.

И сад дрвени пајаци играју улоге витезова. Освајача. Водича у будућност. Кад не могу да воде Москву, Пекинг, Истанбул, Техеран, више ни Лондон, они ће осветљавати будућност Сарајеву, Приштини, Скопју а можда и Тирани.

Наравно у мери у којој им дозволи Ричард Гренел или који други вашингтонски каубој.

А они ће своје западнобалканске „савезнике“ учити као што су бели дошљаци учили домороце у Аустралији крајем осамнаестог века. Погледајте шта су оних „14 приоритета“ припремљни за БиХ. Прво, демократија и функционисање институција, друго – владавина права, треће – основна права и четврто – функционисање јавне управе. Прочитајте још једном.

Из овога је јасно да у БиХ нема ни демократије, ни правних институција, ни државног механизма. Сад би то што сви Високи представници и сва сила бирократа није успела да утемељи за четврт века нејако Председништво требало да збрза за годину дана! Наљето да све буде цакум-пакум.

Иако се и сам придружио општем хипероптимстичком размахивању маште, Милорад Додик је рекао новинарима: „Тешко да ће доћи до промјене Устава, која се очекује у овој фази. Ово је неуобичајено за процес придруживања ЕУ. Обично се на крају, пред само пуноправно чланство, тражи корекција Устава, а нама то траже готово на почетку.“

Тако постаје мало јасније шта се Унији у Босни снило. Као што је услов за Србију да призна Косово да би постала „чланица европске породице народа“, иако га ни пет држава чланица Уније није признало, тако би БиХ требало да промени Устав, односно основе на којима је та држава заснована као једино могућа а које је и сама Унија одобравала као отворени тутор те заједнице.

Једна бирократска систематизација „14 приоритета“ који су стављени пред БиХ је избројала: за „демократију и функционисање институција“ пред нејаке босанске установе је стављено 5 услова, 7 подуслова а 2 услова су, богами, делимично испуњена; за „владавину права“ има 3 услова и 6 подуслова и – 0 (словима: нула) испуњених услова; за „основна права“ има 5 услова и 1 испуњен; и за „реформу јавне управе“ има 1 услов. Сад све то треба да ураде на „европском нивоу“ људи којима после избора треба година дана да саставе какву такву владу.

Ко је овде нерационалан и неозбиљан? Европска унија или Босна и Херцеговина?

Историјски је нормално, ако је реч о каквим год „пријатељским“ односима, или да велики као Унија узме малог, за шта год, или да га пусти да се сналази како зна и уме. Држати деценијама неку малу земљу пред „вратима Уније“ је рад на њеном темељном затирању али и делигитимација Уније. Какве нове методологије, какве глупости! Шта се ново може открити у тим малим земљама? Ништа. Нису оне амазонске непроходности.

И шта се од њих може тражити? Да буду као Бугарска и Естонија или као Холандија и Шведска? Пошто је после увођења Хрватске немачки интерес испуњен, са Западним Балканом ће се радити да постане „мини Шенген“. Можда је то и најбоље за ове земље кад Европљани не би својим бесловесним „радом на терену“ од Балкана правили своје мало задње двориште где се држи ђубре и шут. А да не би дошли Кинези или Руси.

И њима и Унији би било од користи, да они остају такви какви су, са својим идентитетима. Како пише ових дана лондонски Економист: „Нема вакцине за окрутност. Пандемија је нагризла демократију и поштовање људских права“. Наравно, овде је пре свега реч мукама земљама „старе демократије“ у доба-короне а које се, упркос свом пропадању, спремају да страсно уче Западни Балкан демократији и људским  правима.

И неће од тога одустати. Колико год демократија и људска права буду више офуцана, утолико ће њихова учитељска страст бити окрутнија.