- Председник САД је пред 133 светска лидера на почетку генералне дебате 73. годишњег заседања Генералне скупштине Уједињених нација рекао: „Свако је емисар своје културе и људи се повезују на тој основи, па зато дајемо предност независности пред глобалном контролом. Тек када свако учини своју нацију већом и безбеднијом, биће створени нови путеви сарадње који ће свет учинити бољим“
- Овоме се само може додати: Амин! Ово је, одкале год се гледа, историјска најава „нове парадигме“ у којој ће уређивање света по „визијама“ грађанске демократије какву смо упознали после Другог светског рата бити бачено „на сметлиште историје“. А свет заражен „балканизацијом“ усмерава на неки нови пут – бољи пут, свакако
- Нико и никад у историји није се – као Америка – безочно и безумно мешао у све послове свих држава на земаљској кугли, „балканизујући“ све што би додирнула. Ми смо баш леп пример тога. Цепали су суверену државу на комаде. Лепили на местима где ниједан лепак никад није држао, као у Босни и Херцеговини, на пример. Откидали Црну Гору од Србије, иако се председник Вудро Вилсон лично 1918, залагао за излазак Србије на море
- Кад би Сједињене Државе Доналда Трампа биле истоветно што и Сједињене Државе Вилсона или Рузвелта – ни ово не би било (пре)касно. Овако, због „дубоке државе“ која је главна одлика Трампових САД, због америчких медија који су сада у операцији сатанизовања сопственог председника, може да изгледа да председник лаје а каравани пролазе. Али, без обзира на све, Трампов наступ мора оставити непоправљиве последице, јер је Запад дефинитивно изнутра, од свог народа, „трампован“ и „брегзитован“ а то су новопридеви који се без муке уграђују у глобалну „балканизацију“
- «Балканизација» је дијалектичан процес. Сада је у току онај део у коме се црнило које су бацали на нас растаче. Велике лажи постају све смежураније и неуверљивије. То није крај. Процес тече даље. Трамп је само пустио духа из боце
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ПИТАЊЕ је, заиста, да ли је учинковитији однос великих сила према Балкану или Балкана према великим силама?
Јесу велике силе освајале нас, пљачкале и одводиле војнике да ратују за њих, али нису ли се и оне овде заглављивале, ломиле, тонула су царства и војске?
Да је Балкан посебан амалгам показује и појам „балканизација“ смишљен на Западу да означи „поделе нација у којима се државе и њихови системи у неразрешивом конфликту“ а који је толико заоштрен да су заиста „слаби изгледи да дође до споразумног решења“. Ту себе Запад држи супериорним. И увек моралише. Иако балканизације не би ни било да нема западних смутњи и гадости.
Доскора је једина суперсила на нас „балканизацију“ бацала као „грчке ватре“, али ових дана можете и на пропагандном гласилу Империје – Радио Слободној Европи – слушати да се „Европа брзо, радикално и застрашујуће темељно балканизује, а ово што данас имамо у Европи једва да има везе с грађанском демократијом какву смо у Западној Европи упознали после Другог светског рата“.
Да ствар буде парадоксалнија ове речи, с којима ће се данас сложити и Емануел Макрон, изговара Бошњак (Џевад Карахасан) који се удомио у Западној Европи и за кога империјално гласило зна да „говори како треба“ и несумњиво је „политички коректан“.
А „балканизација“ иде све даље. Кад позападњени Бошњак идеализује грађанску демократију онда он очекује да га похвале и подрже „демократске снаге“ где год да су, али кад је Доналд Трамп 24. септембра ове године објавио да „Сједињене Америчке Државе вам неће говорити како ћете живети, али ће тражити да поштујете наш суверенитет“ онда то подрива комплетан учинак „грађанско-демократске опције“ на Балкану у четврт века деловања.
Односно показује да „грађанском демократијом какву смо у Западној Европи упознали после Другог светског рата“, у својој суштини, није ни била ништа друго од оног како се данас манифестује. Једино је умела да се представља онаквом каква није. Јер, овај човек је председник САД, главног конструктора „балканског решења“ а које је, очигледно, чињено без икаковог поштивања култура, историјских координата а о суверенитетима да и не говоримо.
А сад на олупинама „балканизованог Балкана“ слушамо поруку: „Свако је емисар своје културе и људи се повезују на тој основи, па зато дајемо предност независности пред глобалном контролом“, рече председник САД и закључи: „Тек када свако учини своју нацију већом и безбеднијом, биће створени нови путеви сарадње који ће свет учинити бољим.“ Амин!
Овај човек је то рекао пред 133 светска лидера на почетку генералне дебате 73. годишњег заседања Генералне скупштине Уједињених нација.
Ово је, одкале год се гледа, историјска најава „нове парадигме“ у којој ће уређивање света по „визијама“ грађанске демократије какву смо упознали после Другог светског рата бити бачено „на сметлиште историје“.
Кад се томе дода да лидери Русије, Кине и Индије тако говоре већ четврт века, односно откад се распао стари поредак а почело успостављање „Новог светског поретка“, онда се свет заражен „балканизацијом“ усмерава на неки нови пут – бољи пут, свакако.
То је драматичан заокрет. Американцима, које је распад затекао као једину суперсилу, овако нешто пре четврт века није падало на памет. Напротив. Нико и никад у историји није се тако безочно и безумно мешао у све послове свих држава на земаљској кугли, „балканизујући“ све што би додирнули.
Ми смо баш леп пример тога. Цепали су суверену државу на комаде. Лепили на местима где ниједан лепак никад није држао, као у Босни и Херцеговини, на пример. Или у БЈРМ, којој су три деценије тражили име. Откидали Црну Гору од Србије, иако се председник Вудро Вилсон лично 1918, залагао за излазак Србије на море.
На крају су пристали да их Шиптари с Косова, покрајине у СФРЈ а не републике, „наговоре“ да праве државу неправном агресијом што никакве досетке о „хуманитарној катастрофи“ не могу учинити правно могућим. Односно, још горе, како је то написао чувени новинар „Индепендента“ Роберт Фиск, НАТО (средство Американаца) је „прекршио међународно право нападајући једну суверену државу, а да није затражио мандат УН. Побио је стотине (прецизније око 2000) невиних српских цивила… Рат НАТО-а не може чак да се посматра ни као грешка – то је кривично дело.“
А онда су они који су кривично грешили судили својим жртвама. Бесрамно и на сав глас.
Американци су на Балкану стално ударали на своје савезнике из два светска рата, Србе, – и то, обратите пажњу, баш зато што нису пристајали да им неко „говори како ће живети“ и без обзира што ни на какав начин нису показивали да не поштују суверенитет САД.
Једино нису држали до њихове „ароганције моћи“, што јединој суперсили сво ово време од Другог светског рата бејаше важније од морала и законитости.
Са садашње тачке гледишта, Срби једино нису чекали да им ту истину изванредну одобри амерички председник! Него су се сами ухватили те трансвременске чињенице.
Последице тога је српско-амерички фронт од Бањалуке до Северне Митровице. Потпуно без разлога рекло би се, односно само због тога што „Доналд Трамп касно на Косово стиже“.
Кад би Сједињене Државе Доналда Трампа биле истоветно што и Сједињене Државе Вилсона или Рузвелта – ни ово не би било (пре)касно. Овако, због „дубоке државе“ која је главна одлика Трампових САД, због америчких медија који су сада у операцији сатанизовања сопственог председника,може да изгледа да председник лаје а каравани пролазе. Али, без обзира на све, то мора оставити непоправљиве последице, јер је Запад дефинитивно изнутра, од свог народа, „трампован“ и „брегзитован“ а што су новопридеви који се без муке уграђују у глобалну „балканизацију“.
„Балканизован“ Запад сада и нама даје за право да подсетимо, и себе и свет, да смо ми због проналаска који је после четврт века коначно дефинисао амерички председник страдали две и по деценије. Ваљда је сад свима, сем „дубокој држави“, постаје јасно да је то неправедно. Знамо ми да петао који први кукурикне ризикује да заврши у лонцу, али то се после четврт века нашег отпора истопило. Хлади се и вода за супу.
А и десило се оно чега се у општем слављу гиљотинирања међународног права сетио Јирген Хабермас док је и сам корачао у руљи западњачких тријумфалиста: „Али шта ћемо рећи“, упитао се тада он, „ако једног дана војни савез у неком другом региону, на пример у Азији, реши да оружаним путем спроводи политику људских права која би почивала на неком сасвим другачијем, наиме његовом тумачењу међународног права или Повеље УН?“
Па, мало ће Запад правити буку а онда признати силу, јер они једино то узимају као аргумент.
Добро, добро новонастало стање мало нервира „балканизоване Балканце“ па и „балканизоване Европљане“, али иза драме балканизације увек у историји следи – решење. Па и данас. Трамп то најављује, а још јача гаранција нам је, оно чега се Хамбермас плашио, а што је сад као потенцијал очигледно – Ex Orienete Lux!
Исток се пробудио, али те државе стално и од почетка (при)знају да је страдање нас Срба било сигнал из кога су они разумели шта их чека: „Као повод за коначну и неопозиву одлуку да напустим Запад послужила је цинична и сурова агресија САД и НАТО на Србију што ме је подсетило на године хитлеровске агресије на моју отаџбину“, писао је у отвореном писму Александар Зиновјев те 1999. пакујући ствари у Минхену.
„Постало ми је јасно да таква иста судбина очекује и Русију, да се помахнитали од светског самовлашћа, амерички господари западног света и њихове западноевропске улизице, неће зауставити ни пред чим да би ликвидирали сваку помисао на отпор од стране Русије, и да би је уопште избрисали с лица земље и из памћења човечанства. Ја, као руски човек не могу да гледам са стране пропаст моје отаџбине.“ Као човек који се не осећа „само као Рус, већ и као Европљанин“ Александар Зиновјев је деведесетих година прошлог века знао да „капитулација Западне Европе“ носи „рушење основа западноевропске цивилизације и губитак националног суверенитета европских народа“.
А да таква иста судбина чека и Индију годинама пре је, на лицу места, схватио један умни Индус. Војник од интегитета који је стигао до места заменика шефа индијске армије, генерал пуковник Сатиш Намбијар а који је био први командант УНПРОФОР-а (мисија УН за сређивање стања у Југославији, без Словеније, а првенствено усмерена на Хрвастку и Босну и Херцеговину) писао је 1993. свом «послодавцу» Уједињеним нацијама да «приказивање Срба као злих, а свих других као добрих, није само контрапродуктивно него и нечасно».
Подастро је и озбиљне чињенице:» Са 28.000 трупа под мојом командом и кроз свакодневно контакте са особљем УНХЦР и Међународног црвеног крста нисам био сведок никавог геноцида, осим убистава и масакра на свим странама који су типични за овакве сукобе. Нико под мојом командом није био сведок ничега што би по обиму пришло близу проценама које су измислили медији».
Непуну деценију после (2007) Александар Солжењицин је немачком «Шпиглу» потврдио резултате «нечасне» операције : «Ситуацију у Русији је најпре изменило сурово НАТО бомбародвање Србије. То је црном непоправљивом цртом обележило однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва». Одјек се чуо и даље.
Најмногољудније земље света Индија и Кина никад нису ни разматрале могућност да признају НАТО-државу на Балкану.
Овде помињани Зиновјев је «пример Срба» показивао Русима као пут из «катастројке». И кад су га подсећали да његове разорне критике «руске катастрофе» не остављају ни трачак оптимизма, он је указивао да побуна против оних који разарају свет у Русију већ постоји: „А погледајте тамо ону малецку групу Срба у Босни на челу с Караџићем. Сви су их издали, какве су се само моћне силе обрушиле на њих и Караџића су оптужили да је ратни злочинац. То је лаж! А зашто је на њих насрнуо читав свет? Зато што пружају отпор. И нама је неопходан отпор!“
И још једна реченица: «Срби су најхрабрији народ у Европи, који пружа отпор политици диктата уливајући наду у праведнију сутрашњицу».
Ова реченица је нама похвала али и важна чињеница о друштву у коме је губитак смисла основни осећај.
Исконско право на отпор и побуну је сада постало «заразано». Кад у друштву нема субверзивности оно је као болесник коме нема лека. И колико год се Запад удаљио од својих класичних вредности и све свео на терор над слабијим, остала је и тамо понекоме у глави она Локова мисао: Revolt is the right of the people.
Право на побуну је метаправо. Изнад закона које доносе они који успоставе своју моћ над друштвом. Закони који постану претесни за људску потребу постају ланци који се онда морају кидати. Тешко али извесно. Кад тога не би било не би било историје.
Зато је и отпор америчком инвазионизму, који је изнуђен деведестих година прошлог века као борба Срба да сачувају нешто од свог интегритета, данас опште светско стање.
У оно доба на то су се усудили још само Кинези.
Трампова накнадна памет је последица отпора који је отад растао и данас постао стање ствари.
«Балканизација» је, како се види, дијалектичан процес. Сада је у току онај део у коме се црнило које су бацали на нас растаче. Велике лажи постају све смежураније и неуверљивије. То није крај. Процес тече даље.
Трамп је само пустио духа из боце.
2 Коментара