Komentari

Reljić: Ne možemo da napravimo svoju RT, ali možemo da RT pribavljamo `municiju` za istinu o sebi

VRLO JE VAŽNO DA U OVAKVOM SVETU I MI UTIČEMO BAR NA INTERPRETACIJU DOGAĐAJA KOJI NAS SE TIČU
  • Kad Zapad priprema neki rat ne dozvoljava se podsećanje na velike medijske laži iz prethodnih ratova. Svaki novi rat je uvek „pravičan“, još čistiji od prethodnog. Pri tom organizuje skrivanje istorije i uključivanje amnezije, a rasprave se ne dozvoljavaju
  • Evo primera: Voren Kristofer (američki ministar inostranih poslova, na pregovorima u Ženevi 1993): To je vaša greška, Evropljani, vi ste pustili da Srbi zauzmu Bosnu! Dejvid Oven (evropski pregovarač):  Ali oni su tamo živeli! Kristofer: Odavno? – Oven: Oduvek. Kradinalna činjenica nije omela ni Kristofera ni Vašington da nastave da Srbe tretiraju kao – okupatore! Ni Ovena da to podržava
  • Naši potpuno vesternizovani mediji dosledno slede tokove misli zapadnih medija. Veći deo naše elite frontalno ćuti. Objavimo poneku prevedenu knjigu, koji dokumentarni film – uzimamo Blera da i nas savetuje. I, stalno smo u živom blatu u kome nam naše dojučerašnje ubice javljaju da – ako se branimo – činimo nedopustivu grešku jer oni nas štite od „malignog uticaja Rusije“ i sumnjivih „namera Kine“
  • A šta možemo da radimo? Šta bi valjalo činiti? Možemo da proizvodimo municiju koja dobro dođe RT i delovima javnosti na Zapadu koja je probuđena, raste i politički im je korisno da imaju dobre namere prema nama. Zbog sebe!
  • Ne pretendujem da znam konačno rešenje, ali imam posuđenu ideju koju bih voleo da ovde izložim. Valjalo bi napraviti neko mesto – biblioteku, sajt, platformu – u svakom slučaju, mesto gde bi se sakupljao sav relevantan materijal o razaranju Jugoslavije

Slobodan RELJIĆ, izlaganje na tribini: ”Republika Srpska u svetlu novih činjenica o građanskom ratu u BiH”*

 

Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost.

Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.

Orvel

 

PRVO, da bismo mogli da što realnije govorimo o tom važnom procesu – o popuštanju brana zapadnih službenih izvora iz kojih saznajemo šta su oni stvarno znali o događanjima u građanskom ratu u BiH (a i o bombardovanju SRJ, a i ukupnom raspadanju i razranju SFRJ) – moramo da bar sada, povodom dokumenata iz britanskog Nacionalnog arhiva o Srebrenici, definišemo događaj i pozicije, i Zapada i nas.

Dakle, događaj u svedenom smislu, bio je rat zapadnih sila protiv Srba. Zapadna antisrpska koalicija (tako ćemo ih kolokvijalno zvati) nije bila homogena – bilo je tu raznih ideja, ciljeva, pristupa, međusobnih rasprava pa i odluka, ali su se u osnovnom slagali: Jugoslaviju treba razbiti a Srbe kao najveći narod koji kontroliše prostor u srcu Balkana disciplinovati, i oslabiti što više.

U tome se primarno koriste unutrašnje sile destrukcije, a spolja se pojačavaju i upravlja se njima. Glavno sredstvo je odvajkada Divide et impera! To vam je odgovor na ono podmetanje da „nas Srbe svi okolo mrze“. Mrzeli su nas i 1942.

Drugo, najvažnije sredstvo u ovoj operaciji je – propagandni rat. On je prethodio svim „vrućim“ ratnim nasrtajima, a nije prestajao ni posle vojnih dolovanja. Koristiću klasifikaciju principa ratne propagande belgijsko-francuskog novinara i publiciste Mišela Kolona.

Dakle, taj rat je izvođen ovako:

1. Sakrivanje interesa.    

Zapadne vlade se „bore“ za ljudska prava, mir, demokratiju, slobodno tržište, slobodnu štampu ili kakav god plemeniti ideal. Nikad se ne pominju ekonomski i socijalni interesi Zapada. Ne spominju se ni interesi korporacija, bankovnog kapitala, otvaranje tržišta, uništavanje konkurencije (recimo, vojne industrije SFRJ) i drobljenje država koje pokazuju previše nezavisnosti; uništavanje zemlje koja bi mogla predstavljati alternativu liberalnom sistemu (Čomski se poziva na Stroba Talbota koji je napisao da je SRJ bombardovana pre svega iz razloga nepristajanja bez zadrške na zapadnu ekonomsku tranziciju): ali ratovi se uvek vode iz ekonomskih razloga. Pljačkaških!

Nema humanitarnih ratova.

Dok se ratovip redstavljaju kao humanitarni, stvarni ciljevi su: kontrola svih strateških ruta na Balkanu – Dunav i naftovodi, gasovodi u izgradnji, postavljanje vojnih baza–potčinjavanje jake jugoslovenske vojske (peta u Evropi!) – i ekonomska kolonizacija zemlje.

Multinacionalne kompanije – nekad US Steel danas Behtel – besramno kolonizuju zemlju, pljačka se bogatstvo zemlje a stanovništvo pada u sve veće siromaštvo.

Tako kad se govori o Kosovu, nikad se ne pominje osnovna uloga – obezbeđivanje tranzita heroina iz Avganistana i naknadno saznajemo da izvođači imaju svoju naplatu na terenu (od Medlin Olbrajt i Klarka do Metju Palmera).

2. Demonizacija neprijatelja.    

Svakom ratu prethodi spektakularno velika medijska laž da bi se dobila podrška javnosti.

• 1965, Sjedinjene Države počinju rat u Vijetnamu napadom na dva svoja broda (incident „Zaliv Tonkin“), a okrivljen je Vijetnam.

• „Razlog“ za prvu agresiju na Irak 1991. je navodna pljačka inkubatora za bebe u porodilištu u Kuvajtu. Ovu medijsku laž je proizvela Hil&Knovlton kompanija za odnose sa javnošću.

• Slično, NATO je intervenisao u Bosni 1995. na „osnovu“ falsifikovanih priča o „koncentracionim logorima“ i bombaškim napadima na civile u Sarajevu, pripisanih Srbima. Istrage – držane u tajnosti – pokazale su da su počinioci NATO saveznici.

• Početkom 1999, „razlog“ za napad na SR Jugoslaviju bio je „masakr nad civilima“ u Račku . Iako je to sukob legalnih oružanih organa države i separatista UČK, koje su početkom 1998. bili „teroristima“, a „borci za slobodu“ nekoliko meseci kasnije. Događaj lažiran.

Da bi laž bila efikasna moraju stalno da se emituju: strašnee slike – manipulisane, ako je potrebno; (stradala deca); to se drži u medijima neprekidno, sa čestim podsetnicima; monopoliše se pristup medijima i isključuju protivničke verzije; odbacuju se kritika i javno se proziva svako ko ovo dovede u pitanje kao „saučesnik“ (za to služe razvijene NVO mreže);

3. Skrivanje istorije.      

Skrivanje istorijskih činjenica i geografije regiona. Zbog konteksta.

Primer: Voren Kristofer (američki ministar inostranih poslova, na pregovorima u Ženevi 1993): To je vaša greška, Evropljani, vi ste pustili da Srbi zauzmu Bosnu! 

Dejvid Oven (evropski pregovarač):  Ali oni su tamo živeli!

Voren Kristofer: Odavno? –

Dejvid Oven: Oduvek.

Voren Kristofer i Dejvid Oven

Kradinalna činjenica nije omela ni Kristofera ni admnistraciju da nastave da Srbe tretiraju kao – okupatore! Ni Ovena da to podržava.

A od 1991. Tuđman i Izetbegović, dvojica ekstremističkih vođa koje je Nemačka naoružala pre rata, predstavljeni su kao demokratske „žrtve“.       Zapad neće da vidi da oni oživljavaju najgrozniji period u istoriji Jugoslavije: genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima od 1941-45.

Godine 1999. Kosovo je predstavljeno kao zemlja koju su Srbi napali. Rečeno je da „Albanci čine 90% stanovništva, a Srbi 10%.“ Svako pominjanje nestanka Srba, ubijanja i terorisanja tokom  Drugog rata, pa posle toga, kada su provincijom upravljali Albanci (1980-ih)–izostavljeno je. Postojanje manjinskih grupana Kosovu – Roma, Jevreja, Turaka, Muslimana, Goranaca skriveno je. Ne registruje se etničko čišćenje „zapadnih prijatelja iz UČK“, uz blagoslov NATO.

4. Organizovanje amnezije.

Kad Zapad priprema neki rat ne dozvoljava se podsećanje na velike medijske laži iz prethodnih ratova. Svaki novi rat je uvek „pravičan“, još čistiji od prethodnog.

Rasprave se ostavljaju za kasnije. Da li će ih ikada biti?

Evo jednog grubog primera: posle Iraka Alister Kembel, direktor komunikacija Tonija Blera morao je da podnese ostavku kada je BBC, sklanjajući krivicu sa sebe, insistirao da je on dao lažne informacije o navodnom oružju za masovno uništenje. Tu se pokazuje da, ipak, ima državnog interesa! Bar delimično. Jer: da li je to potaknulo raspravu o drugim dostignućima Kembela? Šta je oko Kosova kuvao isti Kembel? Da li informacije u vezi sa razaranjem Jugoslavije OBAVEZNO treba preispitati? Ništa od toga.

Tako se organizuje Zapad u ratu i u posleopercijskom periodu.

A šta radimo mi? Napadnuti i oklevetani.

Naši potpuno vesternizovani mediji dosledno slede tokove misli zapadnih medija. Ponavlja se dosetka zapadnih ambasadora kako smo se mi našli „na pogrešnoj strani istorije“ posle pada Berlinskog zida.

Veći deo naše elite frontalno ćuti, a incidentno – pokupi se nešto od iverja sa Zapada, čudimo se (Bože, bože da li je to moguće! Ko bi rekao!) i to se tretira kao izuzeci u, inače, uzoritoj praksi nezvaisnih medija i slobodnih novinara Zapada. Objavimo poneku prevedenu knjigu, koji dokumentarni film – uzimamo Kembela i Blera da i nas savetuje.

To je kao da, umesto da sečemo nokte da bismo mogli normlno da radimo – zasecamo jagodice i zglobove prstiju!

I stalno smo u živom blatu u kome nam naše dojučerašnje ubice javljaju da – ako se branimo -činimo nedopustivu grešku jer oni nas štite od „malignog uticaja Rusije“ i sumnjivih „namera Kine“.

A šta možemo da radimo? Šta bi valjalo činiti?

Prvo: Mi nemamo sredstva da stvorimo neku RT! Za aktivno učešće u propagandnom ratu.

Takvo oružje koje bi se bukvalno moglo suprostaviti CNN (uzimam ova imena kao simbolička) mi sebi ne možemo priuštiti. To mogu samo velike sile, kao što i svako superiorno oružje mogu da proizvedu ili kupe samo najveće sile. (S-400, na primer)

Drugo: Ali nešto moramo da činimo! Možemo da proizvodimo municiju koja dobro dođe RT i delovima javnosti na Zapadu koja je probuđena, raste i politički im je korisno da imaju dobre namere prema nama. Zbog sebe!

Ne pretendujem da znam konačno rešenje, ali imam posuđenu ideju koju bih voleo da ovde izložim. Valjalo bi napraviti neko mesto – biblioteka, sajt, platforma, u svakom slučaju mesto gde bi se sakupljao sav relevantan materijal o razaranju Jugoslavije.

Beogradski forum za svet ravnopravnih, amabasador Živadin Jovanović, govorio mi je o ideji da se u Beogradu ustanovi centar, ili kako bi se već zvalo, gde bi se na jednom mestu sakupili – dokumenti, knjige, tekstovi, video materijal…

Tako bi postojalo mesto gde bi moglo da se nađe sve/većina (elektronski, fizički, kontakti…) o temi koja je globalno važna. Razaranje Jugoslavije i sve posledične igre i radnje o kojima mi pričamo – događaj je od globalnog značaja. Biće sve značajniji!

O tome će se pisati knjige, snimati filmovi, tv-emisije, serije, pisaće se novinski tekstovi, biće pitanja u kvizovima… A aktivnim pristupom bi i mi bili mesto gde će se moći naći činjenice i mišljenja.   Bićemo u fokusu studenata, doktoranata, novinara, umetnika, znatiželjnika…

Međutim, naše sećanje i realno sećanje na nas – uništava se i sistematski i iz našeg nemara. Na primer, niko nikad nije uzeo u zaštitu dokumentacije velikih redakcija (Politika, Borba, Radio Beograd…). Naprotiv, novopridošli direktori koji te redakcije doživljavaju kao plen za učešće u partijskim operacijama dolaska na vlast, hvale se kako štede ukidajući te dokumentacije i otvarajući kafiće!

U svetu u kome mi živimo vrlo je važno da koliko-toliko i mi utičemo na to kako će događaji biti interpretirani.

Pogledajte sad rat oko revizije istorije Drugog svetsakog rata. Istina o istoriji je istina o ovom vremenu, o nama a i našim potomcima.

Naravno, ovo ne može bez podrške srpskih državnih struktura – mada, ustanova ne mora biti državna, odnosno, to bi valjalo da se organizuje kako ovo vreme zahteva. Kad se nalaze povelike pare za razne NVO-centre, koji služe da poluznalci imaju potpis u TV-nastupima kao analitičari, moglo bi i ovo.

Svaki drugi doprinos je važan. Naučni radovi, novinski tekstovi, polemika, međusobna hrabrenja…  Ali, ovo je rat. Propagandni rat.

Na ratne udare se odgovara ratno. Prilagođeno taktički, ali ratno.

I hitno.

Blagovremeno smo već propustili.

* tribina je održana 27.2.2020. u Pres centru UNS u Beogradu

3 Komentara

Klikni ovde da postaviš komentar