- Има неког смисла да се Бошњаци, Хрвати или Словенци подају том захтеву – њима је Америка направила државе, и то се у историји увек плаћа. Али Срби су већ платили прескупу цену „западних радова“: транзиције, речи која је синоним за отворену пљачку; па на крају – имплементираног политичког система, што је „колонијална демократија“ која је ту да пљачка не буде ометана
- Мада ствари са њим нису просте, литијум је и тачка отпора. Како се оно говорило: Лопаре не смеју пасти! (Пре тога, наравно, Јадар не сме пасти!) Највише што би Срби могли да ураде је да објаве – да одбијају да предају литијум европским конквистадорима, а обећавају – да га неће дати ни Кини. Јер, европски пљачкаши своју пљачку правдају тако – морамо да узмемо ми, да нам то не би узели Кинези!
- Србија, према проценама, лежи на 1,2 милиона тона Тог метала. Са Републиком Српском можда 1,5. Није мало, али свакако није пресудно ни за шта. А Европљани, ако их сврбе прсти, могу да копају у својим земљама – у Аустрији, Чешкој, Немачкој, Шпанији… Ако им дозволи народ који тамо живи
- За народ који је на „европском путу“ коме се не види крај, а који више и није неки пут – прилика је да погледа око себе. Није све у литијуму
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ДОК Трамп најављује отимање Гренланда и Панамског канала, док се погађа с Украјином шта ће им узети за десетине милијарди које је Америка дала кроз своје оружје, Европска унија се усмерила на српски литијум – око Лознице у Србији и око Лопара у Републици Српској.
Демократија не зна за договор. Будите срећни што ћемо то да вам узмемо, јављају из Брисела (Вашингтон није више заинтересован), рачунајући да су с друге стране будале и преваранти. Јер, то није било шта – то је, брајко мој, стратешки интерес ЕУ. Ви сте на „европском путу“ (дакле, све знате а идете!) и подразумева се да је вама интерес ЕУ најважнији.
Србија се с тим притиском бори дуже – са променљивим ставом власти и одлучним одговором народа: Рио Тинто, марш са Дрине! Готово да се може рећи да су се грађани читаве земље изјаснили – јавним протестима. И у садашњим студентским протестима то је једна од важнијих тачака.
Ових дана (6. априла) је у Бијељини одржан протестни скуп „Одбрана Мајевице од рудника литијума“. (Није то прво одбијање грађана.) Аргументи су исти као и у Србији – даје се све низашта, а последице које ће донети Рио Тинто су претварање изузетно лепих крајева у – пустињу. Нешто као Месечева површина.
„Технологија која би се користила је до краја непозната, али је јасно да се користи сумпорна киселина која може да нанесе озбиљну штету животној средини. Ту су и водотоци реке Јање и реке Гњице, где би са могућим испуштеним токсичним материјалом била нарушена природа не само у Мајевици, већ и у Семберији и у Посавини. И на крају, оваквог рудника нема нигде у Европи“ – износи Радо Савић, начелник Лопара. (Литијум се, засад, углавном експлоатише у пустињама.)
Влади РС је у фебруару ове године поднета иницијатива од стране УГ „Чувари Мајевице“ да се Мајевица прогласи парком природе и тај процес је у току. Влада вероватно се чека расплет у Србији. Па, Лозница је око педесет километара од Лопара. То је иста земља, кроз коју јури валовита Дрина, а онда су људи по њој повукли државну границу.
Међутим, у РС се ваљда опет по угледу на Србију, мењају закони. Народна скупштина РС (њен већински део, 44 народна посланика) јуна прошле године је променила Закон о изменама и допунама Закона о геолошким истраживањима РС, којим се предвиђа да више није потребна сагласност локалне заједнице да би се на њеној територији вршила геолошка истраживања и евентуално ископавале руде.
Најпростије би било оне који буду против литијума отписивати као – популисте. То је некад звучало лоше, али ствари се мењају после АфД, Мари Лепен, Ђорђескуа и још таквих.
Чуваени антисрпски законодавац Кристијан Шмит неће имати ништа против таквих закона. Јер, између осталог, он је и послан у Сарајево да помогне у пљачки територије и људи БиХ, по потребама Брисела и Вашингтона. Можда некоме изгледа другачије кад имовину РС отима „законски“ – од тога кад се имовина „даје на прекопавање“ корпорацијама као што је Рио Тинто. Али, да се не заваравамо. На крају се то своди на исто.
Коју су то земљу корпорације тог типа учиниле развијеном и срећном?
То вам је јужноамеричко-афрички пут успеха и доброг живота. До јуче смо о таквом прогресу говорили с презиром. Да ли се то Рио Тинто поправио или смо ми почели да мислимо да смо били будале кад смо избегавали да будемо Конго?
С друге стране, доношењем одлука које изнуђују ЕУ и Запад, наше власти не би урадиле ништа ни за себе, ни за свој народ. У то смо се, ваљда, уверили! Могу се очекивати само нове уцене, нове отмице и још грубље претње. Једино би неки наши, блиски власти, могли очекивати неке провизије.
Али, нема смисла због тога уништавати своју земљу и да уместо бистрих река и чистих извора имамо језера сумпорне киселине. И да нам одговори министара не личе на цитате из хуморески: „Неће бити загађења због литијума, јер се грађани снабдевају водом из градског водовода.“ (министарка енергетике и рударства Србије Дубравка Ђедовић Хандановић)
Досад смо се расељавали, а с рио-тинто-прогресом можемо ући у фазу протеривања становништа. А ни зашта. Због рудне ренте од једноцифрених процената!?
Ако народ на то не пристаје, нема разлога да га његова власт натерује.
Добро, можда луди народ не види оно што виде паметне власти, али – то је његова одлука. Они су, кажу теорије, устави и закони, бирали народне представнике (парламентарну, извршну и судску власт) да слушају њих, народ, а не да их „памтне власти“ уче памети.
И посебно осетљива ствар је што сукоби с народом воде у игре с неизвесним завршницама – и за народ и за политичаре. У Србији, и разним европским земљама, то траје месецима. У Републици Српској би све можда било још комплексније и опасније.
Насиље над народним хтењима сада је модерно у Европи (Француска, Румунија, Молдавија итд), али то не води никуда. Кад је сто посланика Бундестага затражило да се забрани АфД пред локалне изборе добило је одговор – бивши ДДР је, практично, партијски отцепљена од Западне Немачке. И три четвртине млађих гласача је неповратно изгубљено за „старе странке“.
У различитим земљама различити су поводи, а бесперспективно осиромашење народа спада у разлоге који се свуда појављују. Домаћин који распродаје своје никоме не изгледа као да решава проблем. Посебно не данас.
Трамп је, са идејом да Америка опет почне да буде своја на своме, убрзао ствари. Али, Трамп најављује да ће се трампистички Запад отворено дати у пљачку остатка света. Кога могу, наравно.
Суморна пројекција будућности биће ако и ми сами будемо радили на томе да постанемо Украјина – земља око чијег богатства се лицитира као на пијаци.
Има неког смисла да се Бошњаци, Хрвати или Словенци подају том захтеву – њима је Америка направила државе, и то се у историји увек плаћа.
Али Срби – они су већ платили прескупу цену „западних радова“: транзиције, речи која је синоним за отворену пљачку; па на крају – имплементираног политичког система, што је „колонијална демократија“ која је ту да пљачка не буде ометана.
Мада ствари са њим нису просте, литијум је и тачка отпора. Како се оно говорило: Лопаре не смеју пасти! (Пре тога, наравно, Јадар не сме пасти!) Највише што би Срби могли да ураде је да објаве – да одбијају да предају литијум европским конквистадорима, а обећавају – да га неће дати ни Кини. Јер, европски пљачкаши своју пљачку правдају тако – морамо да узмемо ми, да нам то не би узели Кинези!
Објави се: није на продају. И мирне Лопаре. (Пре тога, вероватно смирити и Јадар.)
Има томе тридесетак година како су изговорене речи: „Доћи ће дан када ће нам се у економију увући незналице и плаћеници страних конзорција и корпорација, доћи ће дан када ће своје људе именовати премијерима, државницима, тај дан бити ће спровод наше суверености и демокрације, тај дан биће спровод слободе, права радника и свијета каквог смо познавали, тај дан ће доћи ускоро, а ми ћемо га славити као државни празник.“
То нису речи пророка, него Бранка Хорвата (1928-2003), чувеног економисте (радни век је провео у Загребу и Београду), универзитетског професора, кандидата за Нобелову награду. Ово су речи знања. И реалног сагледавања куда иде овај свет финансијско-копроративног капитала. Није се томе лако одупирати, али може се.
Време је такво да они који нас воде морају мислити – државнички реално. И, ствар је проста.
Нису ретки гласови озбиљних људи да литијум, вероватно, неће бити основа нове електрификације аута, телефона и сл. А ако ипак буде, то што нећете да дате своје резерве литијума (око 1,5 милион тона) значи да ништа нећете изгубити.
А тај „велики свет“ који се тресе пред будућношћу, може да другде реши своје „стратешке потребе“. Јер, највеће светске залихе литијума су у Боливији 21 милион тона, па у Аргентини 19,3 милиона тона, у Чилеу 9,6, а у Аустралији 6,4 милиона тона.
Србија, према проценама, лежи на 1,2 милиона тона овог метала. Са Републиком Српском можда 1,5. Није мало, али свакако није пресудно ни за шта.
А Европљани, ако их сврбе прсти, могу да копају у својим земљама – у Аустрији, Чешкој, Немачкој, Шпанији… Ако им дозволи народ који тамо живи. За народ који је на „европском путу“ коме се не види крај, а који више и није неки пут – прилика је да погледа око себе.
Није све у литијуму, има нешто и у – људском мозгу.
Додај коментар