- Сем дежурних критичара Милорда Додика и рутинског понављања фраза због његовог идења до Путина с вермена на време (сад га је и одликовао Оредном Републике Српске) нема ватре у бошњачким реаговањима. Навикли су се. И све мање говоре да је то глупо. Не воле, али схватају логику
- Какве санкције Русији? Кад су прве уведене, морали су уводити друге… све тако до деветих. Ако Запад стење гурајући тај Сизифов камен, зашто би се једна раскрвављена Босна подбацивала?
- Нема више толико слуђене главе да преко чибука и филџана кафе не види да је то млаћење празне сламе. Због Срба се још не може наглас о томе диванити, али се сме изговарати и оно „јах“ и „јах, јах“ – које је колико незгодно питање толико и одговор који се још не пушта преко усана. Нема се куда журити, али се нема разлога ни укопавати на западним линијама фронта
- Влада Србије, на челу с геј-премијерком и уз јавну објаву Кристофера Хила, уз невиђене мере безбедности, одржа прошле године Евро-прајд. Међутим, то уопште не утиче на оштрину терора Запада – удари на Косово се не смањују. Напротив. То, сазнање да Запад никад ништа не ради за тебе него увек и по сваку цену за себе, сад постаје тиха западнобалканска ренесанса
Пише: Слободан РЕЉИЋ
КАНАЂАНИ су се постарали да сазнамо оно што смо сви знали. Али, сад иза тог стоје шифре докумената заштићених тајношћу RCHPJAQ-00011, JBC-052 итд.
И, јасно је: „Сједињене Америчке Државе саботирале су мировне преговоре у Женеви у септембру 1993. године, а Бошњаци су кроз провокације према Србима покушали да изазову међународну интервенцију у њихову корист“.
Некад је то било питање живота и смрти, данас прилика да се понове ставови, које мир није уклонио.
Српски: „Истина полако излази на видјело, а изаћиће и за Сребреницу мада су Мехољић и остали свједочили о жртвовању Сребренице за интервенцију НАТО, то Бошњаци не прихватају иако има много доказа и прихватају само оно што њима одговара.“ /Драган Ћулибрк/
Бошњачки: „Иначе, командант УН трупа у подручју Сарајева, канадски генерал Lewis MacKenzie, био је редован гост код Срба у Вогошћи, гдје је у логору могао да силује Бошњакиње. Канадски извјештаји, српска јунаштва и пизде материне…“ /Малик Тинтилинић/
Дакле, у данашњој БиХ нема дијалога, али нема ни страсти. То је потрошено. Време чини своје.
А нема више ни тзв. међународне заједнице како је себе и своје вазале звао Клинтон а секундирали Брисел, Берлин, Лондон, Париз и остали сателитски центри.
Њен „углед“ заснован на насиљу и (као што показује све више декласификованих докумената из западних извора, не само канадских) и лажима без граница – топи се.
Већ је и Бошњацима досадило да се позивају на те испразности као – чињенице. А Запад сад има толико нових и већих проблема, да нема снаге да декласификовању тајних докумената око екс-Југославије посвети већу пажњу.
Биће тога све више. И тешко да ће бити промена у правцу сазнања, једино појединости могу да буду изненађење.
Шта је ту важно разумети?
Без обзира што бацање истине као шљунка у босанско-херцеговачку блатну џаду неће натерати Бошњаке да се суоче са стварностима догађања – приче о улози хиперсамоувереног Запада у југословенском грађанском рату донеле су значајне геополитичке последице. По Запад врло лоше. И биће све лошије.
Ароганција моћи која је демонстрирана на једној европској држави драматично је допринела опадању кредибилитета Запада. Они су се толико трудили да своју насилност представе као – одвраћање насилности Срба. Наравно, није то била једина бруталност САД и западних вазала после пада Берлинског зида, али јесте – прво ратно деловање у Европи после 1945.
У европоцентричном свету то јесте драматично.
Да, зато јесте било мучно Олафу Шолцу који је и прошле године јавно говорио у Кремљу да је рат у Европи незамислив кад га је Владимир Путин подсетио: Није, није! Зашто се не можете сетити Југославије?
Може, Олаф, може, али не би да се сећа. Нема ту ничега чиме би се могло похвалити. Све је то, постаје сада неповратно очигледно, насиље над Србима који бране своја минимална права и зидање новог светског поретка који је сада неприхватљив за четири петине светског становништва.
Ако обратите пажњу – и самокритични људи на Западу ће из свих оружја ударати по грешкама у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији – али, Југославија се помиње тихо или најрадије избегава. Па се све сваљује на Слободана Милошевића и Србе: на један бројчано мали народ и оног који је предводио њихову одбарну.
Све то сваким даном постаје све неуверљивије. У те улоге могу да се уживе или повратници „на место злочина“, као Кристофер Хил који се с времена на време смести у улогу председника Србије – па објављује одлуке, упушта се у саветовања и тешења без моралних основа; или неки маргиналци – као амбасадорка у Подгорици Џуди Рајзинг Рајнке која Црној Гори наређује на начин на који се не би смела обраћати ни кћерки од шест година: „понавља став“ да „нову црногорску владу не би требало формирати на основу спорних измена Закона о председнику Црне Горе“.
Боље држава без владе, него Америка без корисног идиота!
Иако је Американки, која „земљу домаћина“ третира као друштво око котла за ракију, успело да преко Дритана Абазовића среди да „нове црногорске владе“ не буде до даљњег, Америка од тог – шире гледано – има само непроцењиве штете.
Ко ће више веровати у њено подвикивање о „малигном руском утицају“ или кинеском упетљавању у систем преко економских послова, ако Америка тако демонстрира своје приступе „демократизацији“?!
Демократија као необјављена окупација.
Неко то у овом свету, ипак, гледа и закључује да се од „водеће земље демократског света“ може очекивати само терор и непоштовање – ни „с“ од суверенитета. А неко (БРИКС, нпр) – као алтернативу и основу за нови светски поредак – нуди сарадњу а не обећава упетљавање у суверене послове било које и било колике државе.
Тако је формула 86:14, успостављена у првом месецу Украјинске кризе, све очигледнија чињеница у свету у коме живимо. (14 одсто становништва Земље живи у државама које су увеле санкције Русији, а 86 одсто је с другу страну линије упрокос најгласнијим претњама из Вашингтона и Брисела.)
Зато се ЛГБТ идеологија, која постаје најгласније и најдоследније нуђење прогреса у западном погледу на свет, одбацује и у Катару, и у Будимпешти, и у Риму, на Босфору и испод Кремља, а да се о нормалном свету милијарди људи Истока, Африке, Јужне Америке и не говори.
И у главном граду БиХ, најоданијој престоници вашингтонском естаблишменту (после Приштине, престоници са звездицом), после одржавања прве геј-параде уз невиђене мере безбедности – како су јавили медији – „радници комуналног предузећа у Сарајеву шмрковима су опрали улицу којом су данас прошли учесници геј параде“ (септембар, 2019). Могућа порука о прању образа!
Београд никад није добацио до тако храброг и одлучног става својих представника власти према ЛГБТ-догађају који се, може бити, мора одржати али се не би морало показивати задовољство због тог насиља – и пре, и у време одржавања, а и после.
Београдска полиција је приправљена или-или!
Као и што се ниједан градоначелник Београда није усудио да, као градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић – без обзира на став америчког амбасадора – одбије могућност да се у главном граду Републике Српске одржава геј-приредба: „Нико у Бањалуци није угрожен, по било којој опредељености. Ако неко жели да изрази такву врсту става, до Сарајева је три сата… Има и у Београду“.
Он, Србин и првославац мисли да геј парада није у духу народа којем припада. На питање да ли је то у духу Бошњака и муслимана у Сарајеву, Станивуковић је рекао: Свако има право да одлучи.“
А на констатацију да ће геј параде бити, ако му нареде, рече: „Хајде да видимо ко ће то организовати у Бањалуци.“
Негде се пред западним непоштивањима балканске колоније мора стати. ЛГБТ идеологија се доживљава као понижавање у свим народима Западног Балкана.
Влада Србије, на челу с геј-премијерком и уз јавну објаву Кристофера Хила, уз невиђене мере безбедности, одржа прошле године Евро-прајд. Међутим, то уопште не утиче на оштрину терора Запада – удари на Косово се не смањују. Напротив.
То, сазнање да Запад никад ништа не ради за тебе него увек и по сваку цену за себе, сад постаје тиха западнобалканска ренесанса.
Тако су и Бошњаци – после невиђеног хорора Валентина Инцка са, као што се показује сомнабулним законом о забрани мишљења и говорења о догађајима у Сребреници – много, много очекивали од Кристијана Шмита, специјалца Ангеле Меркел.
С карактеристичном одлучношћу су на почетку одбијали приговоре Руса и Кинеза, да је Шмит самозванац без одобрења Света безбедности УН, да би сад стигли до става који се, иако има друга објашњења, не разликује од српског. Срби га не признају, Бошњаци организују протесте против њега.
Коначно им је допрло до ушију да је америчко-европска брига није грађанска демократија, ако није јасно и недвосмислено суочена са „опасностима даљих етничких подела које би могле довести до формирања ‘муслиманског острва’ у Европи“. То је сад већ трежњење пред зору у којем се све више придаје значаја оном Ердогановом, све очигледнијем непоклапању са америчким националним интересом.
Сад су већ много прихватљивије вести да је Ердоган „рекао руском колеги Владимиру Путину у телефонском разговору“ нешто о мировним напорима у Украјини, па да су „два лидера разговарала о енергетици и црноморском житном коридору“, те да је Ердоган „још рекао Путину да је потребно предузети конкретне кораке за уклањање курдских милитаната из пограничног региона Сирије“.
И сама учесталост разговора Ердоган-Путин оставља утисак…
Иако у Београду немају илузија о размерама Ердогановог пријатељства, оно им је свакако прихватљивије од америчко-европске беспризорности.
Свет се мења, заболеће глава Бошњаке у мењању себе, али другога пута нема. Ко чека да га се Бајден сети, све мање може да се нада да ће до тога и доћи.
Сем дежурних критичара Милорада Додика и рутинског понављања фраза због његовог идења до Путина с времена на време (сад га је и одликовао Оредном Републике Српске) нема ватре у бошњачким реаговањима. Навикли су се. И све мање говоре да је то глупо. Не воле, али схватају логику.
Какве санкције Русији? Кад су прве уведене, морали су уводити друге… све тако до деветих. Ако Запад стење гурајући тај Сизифов камен, зашто би се једна раскрвављена Босна подбацивала?
Нема више толико слуђене главе да преко чибука и филџана кафе не види да је то млаћење празне сламе. Због Срба се још не може наглас о томе диванити, али се сме изговарати и оно „јах“ и „јах, јах“ – које је колико незгодно питање толико и одговор који се још не пушта преко усана. Нема се куда журити, али се нема разлога ни укопавати на западним линијама фронта.
„У мјери у којој показује неке црте источњачког менталитета, босански муслимански субјект потврђује запажање да Источњак не живи у свијету доказа путем материјалног ефекта, и да је за њега ‘доказ путем духовног ефекта једини увјерљив’ “ (Дени де Ружмон)“, записаће у „Критици босанског ума“ Тарик Хаверић.
Бошњаци су сурово суочени с чињеницом, да „након стјецања самосталности, ова бивша југословенска република само захваљујући вањском политичком притиску функционира као држава“, али им она служи да „због унутрашње подијељености на три одвојена културна простора у којима ‘конститутивни народи’, сада без икакве контроле, дају на вољу својим фантазмима – босански муслимански субјект по први пут запосјео неке важне институције кроз које, не полажући никоме рачуне и деградирајући све видове знања, може да перпетурира своје митове одијевајући их у научно рухо.“ Из тога је произлазио закључак да је „немогуће доказати босанском муслиманском субјекту да је за свој незахвалан положај у највећој мјери крив он сам“. (Т. Хаверић)
Ово је написано пре седам година. Ни данас се не може очекивати неки велики заокрет.
Ово за историју није неки период, али за политичко сналажење у преломном времену – може бити велико искуствено сагледавање промена и потребе сопственог прилагођавања.
То да после скоро три деценије увидиш да те толики прокуратори у виду Високог представника УН, а сви из „европске породице народа“, и њихови сарадници, корак по корак воде целу Босну у све прљавије воде – није неко достигнуће.
Источњачки менталитет ту је само оквир за слободније сагледавање преваре. И суочавање да су већ сад већи проблем они „наши“ који су преузели улогу војника „меке окупације“ на терену него сами окупатори.
Окупатори имају све мање снаге и времена, а ови „наши“ немају шта друго да раде и немају где да се повлаче.
Додај коментар