Рељић: Православна цивилизација од Уне до Владивостока

• Упркос, комунистичком атеизму изведеном до крајњих граница, после пада СССР, у Русији су се распукли цветови обновљеног православног хришћанства. Избило је из дубина колективног архетрипа. Тако да је Хантингтон могао само да констатује и – православну цивилизацију
• На Википедији, на мапи „сукоба цивилизација“ светлоплава боја православне цивилизације (западна је у тамноплавој, а исламска ишпартан простор) простире се од Уне до Владивостока. (У овим великим захватима мале етније нису важне, па није јасно где је Дубровник, али за Црну Гору нема сумње)
• Најистакнутије улоге у данашњој православној цивлизацији су – на Русима као највећем народу, Грцима са историјски незаобилазним заслугама за ширење хришћанства и његово сједињавање с великом старогрчком културом и Србима као најзападнијем православном народу, такорећи испред врата Ватикана
• Др Леонид Решетњиков, бивши директор Руског института за стратешка истраживања, говорио је да Руси, Грузијци, Бугари, Срби и Грци још нису свесни да су посебна цивилизација, али да почињу да се „боре за наше поимање света“. И упозоравао:„Зашто хоће да униште Србију, да Грчку баце на колена? Зато што су алтернативна цивилизација. И ми ћемо све да чинимо да Србија и Русија носе ватру која нам је предата из Константинопоља и због тога хоће да нас униште“
• Протојереј Георгије Металинос, професор Богословске школе на Атинском универзитету: „Наша култура, наше историјско бивстовање и непрекинутост, наш јелински идентитет и наша православна вера доведении су у питање у Европској унији. Наше априорно поистовећење са Европом јесте грешка“

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ДЕЛУЈЕ, и песимистично и као буђење, текст о мапама будућности света у Форин полисију. Јер, док ширите „мир и демократију то (цртање мапа) не делује убедљиво, чак ни његовим промотерима. А може изгледати и баш злобно онима који осете да су на погрешном делу мапе“.

Либерална самоувереност сугерише да је представљати свет на мапама погодно за оне „спремне за сукоб, за своју боју и територију… можда зато карте добро служе као метафора за оне који, сво време, претпостављају да је сукоб природнији или занимљивији“.

Али, они који презиру сукобе, иако иза себе имају два светска „врућа“ и један „хладни“ рат, ипак, они неће одолети. Објављују текст о мапама. Наслов је, ипак, мало духовитији од овог либералистичког измотавања – Крај историје и последња мапа – картографија и конфликт у постхладноратовском свету.

Без обзира на сва фемкања, нико као Запад није умео тако грубо да дели свет. Нико никад није тако неувиђавно повлачио линије граница. Лењиром, кад им је било досадно да улазе у финесе. Нико није тако потцењивао народе и цивилизације. Али време се мења.

Прво су се Освалду Шпенглеру, због грубог суочавања са „пропашћу Запада“ (објављено 1918.), ударале чврге. Као, није без везе то што пише, али – шта ће толико мрака.

Онда је Арнолд Тојнби, после Другог светског рата, у својим вишетомним Истраживањима историје,  опет изазвао бес и интересовање историчара. Овај знатижељник, који је кренуо од предавача византолога а завршио као будиста, убедљиво упућује на „одступање Европе из центра историје“.

Означио је тај процес као Clash of Cultures јер „цивилизација није духовни и технолошки прогрес човечанства, него је то превасходно напредак културе у чијој подлози религија игра најважнију улогу“.

Самјуел Хантингтон ће после преузети та увиђања и поједноставити их. Без увијања ће стање назвати „сукоб цивилизација“ (западна, латиноамеричка, исламска, кинеска, јапанска, хинду, православнословенска и можда афричка). И њега је пратио хор либералистичких укоревања, као да он није описивао него стварао те сукобе.

Кад су Тојнбија крајем 1952. позвали да на радио Би-Би-Сију одржи серију популарних предавања под насловом Свет и Запад први наставак беше : Русија. Иако је то доба СССР-а!? Или можда баш зато.

 Тојнби се вратио до Петра Великог (1672 – 1725) који је отишао на Запад да би технолошки подигао Русију и учинио је достојним противником Запада. Кључна историјска последица је да су после тога биле неуспешне све велике западне инвазије на Русију – 1709. (поражен Карл XII и Шведска нестаје као велика сила), 1812. (пораз Неполеона), 1945 (слом Хитлера и нацистичке Немачке).

Англосаксонци су у тим намерама стизали до извиђачких упада (1917) и тајних планова за ратове, као онај из 22. јуна 1945. који је потписао  Винстон Черчил, али су се радије држали „хладних ратова“ и пропагандних офанзива.   

 Тојнби је знао да је „технологија, наравно, само грчки назив за торбу у којој се носи алат, и зато се морамо запитати: на шта се рачуна у овом надметању алата који значе моћ? Очигледно су то струја или локомотива, као и пиштољ, авион или бомбе; али нису сви алати материјалне врсте; постоје и духовна средства која су моћнија од свих што их је човек створио“.

Тојнби је тад разматрао комунизм који Руси прихватају 1917. „Комунизам је, дакле, оружје; као и бомбе, авиони и топови, и он је оружје западног порекла“. Парадокс је да је то „оружје“ прихваћено од Русије – на Западу сатанизовано што из страха што као другоразредност која није успела на Западу.

Кад Тојнби каже религија, он не мисли само на традиционалне, укорењене религије, него због „млаког одоноса“ Запада према хиришћанству, „верује“ да замена могу бити „идеолошки митови“, „па чак и цео начин живота који се у модерно време митологизује“.

„Амерички сан“, на пример, има све битне састојке Тојнбијевског схватања религије.

„Западни свет, чија је ученица постала Русија у Петрово време, већ је био ирелигиозан свет а и софистицирана мањина Руса, који су постали агенти вестернизације Русије, следили су пример софистицираних западних савременика те је њихов однос према руском хришћанству био млак, а није ни подразумевао усвајања западних облика хришћанства.

Дакле, видите, усвајајући комунизам 1917. године, Русија је направила прекршај у традицији, јер је први пут у својој историји усвојила западно веровање“, рећи ће Тојнби.

Тојнби је, као прави западњак веровао, да као и „у давним сударима култура Римљани и Грци су освојили свет тек кад су са истока усвојили нову религију која је уједињавала људе“ – па „што се једном давних дана десило, десиће се поново у нашој стварности, када свет изложен ударима цивилизације Запада прихвати све што чини његов начин живота као нову уједињујућу веру“.

Тојнби, дакле, само делимично призива историју, јер не верује у појаву „нове религије са Истока“. И то упркос чињеници „да су сва велика религијска учења никла на тлу Азије и да је у њима дошао до изражаја један однос према животу и смрти који налазимо и у старим источњачким филозофијама“ (Војислав Становчић).

Али, десило се чудо. Ако се тако може назвати Тојнбијева неспособност да чита будуће токове историје.

И упркос, комунистичком атеизму изведеном до крајњих граница, после пада СССР, у Русији, у коју је био загледан Тојнби, распукли су се цветови обновљеног православног хришћанства. Избило је из дубина колективног архетрипа. Тако да Хантингтону није остало простора да филозофира о том делу света. Просто је могао да констатује и – православну цивилизацију.

Исто су могли да констатују на Истоку. Тестаментарно дело једног од најважнијих руских мислилаца у време распада СССР и транзиције социолога Александра Панарина је – Православна цивилизација, на око петсто страна. Али та појавност увелико излази из научних разматрања.

Др Леонид Решетњиков, тада први човек утицајног РИСИ-ја (Руски институт за стратешка истраживања) пре пет година је у Београду говорио да смо ми (мислио је на Русе и Србе) „представници источнословенске цивилизације“. А били смо се „одвикли од тога да смо цивилизација која је алтернатива англосаксонској цивилизацији“.

Онда је препричавао анегдоту о америчком амбасадору у Москви који је „правио обојене револуције где год је дошао“, а који се „узнемирио што је Русија кренула на Исток. Рекао сам му да они нас гурају санкцијама. Рекао ми је: Ви нарушавате светски процес, морате да будете уз Запад, а ја сам му испричао да је и Александар Невски имао избор да се потчини Западу или да сарађује са Златном хордом са Истока и  одабрао је Хорду, јер она је од нас хтела само новац, а Запад да уведе своју веру и свој поглед на свет“.

 Решетњиков је говорио да Руси, Грузијци, Бугари, Срби и Грци још нису свесни да су посебна цивилизација, али да почињу да се „боре за наше поимање света“. То није само питање моде већ закон из „царства нужности“ у које смо бачени.

„Зашто хоће да униште Србију, да Грчку баце на колена? Зато што су алтернативна цивилизација. И ми ћемо све да чинимо да Србија и Русија носе ватру која нам је предата из Константинопоља и због тога хоће да нас униште.“

Укорио је српску опуштеност: „Преко Срба је дошао утицај Византије у Русију. Тако је у Русију дошла ћирилица. Зашто ви у Београду не пишете ћирилицом – ви сте је донели у Русију – а сами је одбацујете. Наша ‘мека моћ’ је да будемо одани принципима православне цивилизације. Зашто Срби и Руси лако налазе заједнички језик? Зато што нам је исти корен. Са Американцем можемо заједно попити виски, али са Србима налазимо заједнички језик.“

 У оквиру Византијског комонвелта постоји латентна унутрашња конкуренција између Руса и Грка, ко има првенство – сјајна прошлост или садашња моћ, али однос према Западу је у основи сличан. Западна ароганиција је и увредљива и неуклоњива.

„Наша култура, наше историјско бивстовање и непрекинутост, наш јелински идентитет и наша православна вера доведена је у питање у Европској унији. Наше априорно поистовећење са Европом јесте грешка“, писаће протојереј Георгије Металинос, професор Богословске школе на Атинском универзитету почетком трећег миленијума. „Погрешно је веровати да су европска култура и наша православна култура истоветне и једнаке. Овде се не ради о савезништву, о једноставној друштвеној и политичкој повезаности праћеној узајамним односима. Овде се ради о произвођењу потпуно новог начина живота. ‘Европа’ значи преусмеравање наших животних интереса у другу област.“

Професор Металинос припада оној групи утицајних грчких инетелектуалаца који подсећају да је Запад преузео јелинство, старогрчку раскошну мисао и дело, али искључујући оно што су Грци допринели ширењу хришћанству а посебно искључујући стапање грчке културе са хришћанством у Новом веку. „Европа је прихватила антички хеленизам и прилагодила га својим стандардима. Али, европска култура није чак успела да сачува ни дух античког хеленизма. Ренесанса није успела да достигне ниво ни старогрчке нити староримске ере, јер није имала континуитет са њима. Ренесансу нису створили романски народи Запада, већ франко-германски освајачи. Европски човек нема никакве везе са античким човеком; он нема додирних тачака са искуством које су сачували Свети Оци и Матере Православне Цркве.“

Запад је од грчке културе преузео „филозофизацију, јуридизацију и рационализацију вере“. Та једностраност је са грчког, источњачког, историјског становишта отуђење од најважнијег у том свету. „Западњаци су се определили за овакву оријентацију и претворили је у своју теологију и веру. И то је тај (западњачки) јуридички приступ Вери“.

Како се то десило, кад се у школским системима ствара утисак да је западна цивилизација наследница грчко-римске цивилизације?

Тај наук преузела су и источна друштва под просветитељским притиском. Међутим, Карло Велики је потомак Одоакара а не Јулија Цезара. И „савремена Европа је производ Шарлемања – највећег непријатеља (православног) јелинства у историји. Савремена Европа је заснована на идеји Шарлемања. Савремена Европа није производ јелинско-хришћанског прегнућа, већ франко-германства. Различите франачке групације (Франци, Тевтонци, Нормани, Ломбарђани, Бургундци…) и даље управљају Европском унијом. Православно-јелинско присуство Грчке у Европској унији представља својеврсно страно тело међу поменутим групацијама“, констатоваће Металинос.

Та чињеница није нова, али у време опште хегемоније просветитељства глас о томе није се пробијао у јавност. Сад кад су се велика обећања о свекорисности просвећености свела на терор технике и комерцијализма и гурнула Човека у отуђеност и осамљеност која постаје неиздржива – тај глас постаје мио источном уху. „Ми православни имамо културу која ствара Свете. Идеал нашег народа није – мудрац. То није био идеал ни старогрчке културе и цивилизације. Старогрчки човекоцентрични хуманизам је (у хришћанству) преображен у тео-хуманизам, богочовечанско човекољубље, чији је идеал – Светитељ, човек који је достигао стање обожења (теосиса)“.

Генерацијама које су одрасле с уверењем да је ренесанса оно најлепше што се догодило човечанству (хуманизам и ренесанса), то још увек звучи страно, али више није затуцаност, заосталост. Саслуша се. Размишља се. Траже се нове коцкице за тај стари мозаик који смо прелепили шпанским и немачким керамичким плочицама сјајним и блиставим, али хладним.

Ако идемо даље у то Хладно, без обзира што се отапа лед на Антарктику, охладићемо се до смртног хлада? Већ се суочавамо с крајњим питањима, за која смо до јуче говорили да су – глупост. Кога то занима кад му је смарт-телефон у џепу?

Сад се питамо да ли је такво питање глупост?

Посебно таква питања добијају на значају кад погледамо „нове мапе“ које праве забринути потомци Шарлемања.

И њихова антихришћанска самоувереност се топи.

На Википедији, том огледалу тог света, можете наћи Хантингтонову мапу света „сукоба цивилизација“. „Сукоб“ је природно стање из идеје Шарлемања, хришћанска идеја је „братство“ људских бића. На мапи „сукоба цивилизација“ светлоплава боја православне цивилизације (западна је у тамноплавој, а исламска ишпартан простор) простире се од Уне до Владивостока. (У овим великим захватима мале етније нису важне, па није јасно где је Дубровник, али за Црну Гору нема сумње.)

Тачно где је Европска унија завршила своје ширење, почиње Православна цивилизација. Тако Шарламањи разумеју деобе у свету, откад је од њих ишта зависило.

Квасац за нарастање идеје и реалности је стављен. Најистакнутије улоге у данашњој православној цивлизацији су – на Русима као највећем народу, Грцима са историјски незаобилазним заслугама за ширење хришћанства и његово сједињавање с великом старогрчком културом и Србима као најзападнијем православном народу, такорећи испред врата Ватикана.

Ово није политика. Јер, из сфере баналне политичке површности нећете доћи ни до каквог сагледавања токова.