- Махалски геостратег Емир Хаџихафизбеговић глумио је на ХРТ-у пророка: „Надам се да ће Американци схватити шта Србија ради – док се тој аждаји не одсече глава неће бити среће на овим просторима.“ Једино се још није упустио у тражење Св. Георгија који је прешао на ислам, био на обуци у Сирији или Ираку, па да се аждаја доведе у тај хаџихафизовски ред. Али, нису прилике. Америка, шта је „схватила“ на Западном Балкану схватила је. Сад она има Иран, Венецуелу, муке у Сирији, стални двобој у Јужном кинеском мору. А почела је и председничка кампања…
- Али, бошњачки интелектуалац из Беча, Анис Бајрактаревић, указује: „Ми у БиХ јесмо доминантно муслимани, али смо и Словени. И највећи губитници у последњих 25 година су Словени од Јадрана до Владивостока, и муслимани (сунити) Блиског Истока. Нестале су Југославија, Чехословачка и СССР. Не бркајте то с идеологијом. То су биле словенске државе“
- „Антисловенство“ је, кад је требало после Октобарске револуције, пребачено у антикомунизам, али антисловенски код у Немачкој, нити на Западу, није ишчезао. Чим је нестало СССР оно је избило. Као зло семе куге само се било привремено повукло из јавности и јавне политике
- Русофобија служи и као превентивно наркотизирање католичких/муслиманских/унијатских па и православних Словена да се грозе „руског панславизма“. Какво је то зло кад се упореди с хуманистичким идеалом „америчког националног интереса“!?
Пише: Слободан РЕЉИЋ
БАШ смо се забављали ових дана благоглагољивошћу Емира Хаџихафизбеговића.
Тај махалски геостратег глумио је на ХРТ-у пророка: „Надам се да ће Американци схватити шта Србија ради – док се тој аждаји не одсече глава неће бити среће на овим просторима.“ Једино се још није упустио у тражење Св. Георгија који је прешао на ислам, био на обуци у Сирији или Ираку, па да се аждаја доведе у тај хаџихафизовски ред.
Али, нису прилике. Неће се десити „убивње аждахе“. А неће ни хаџихафизбеговићи бити једини геостратези на Балкану.
Мења се све. Америка, шта је „схватила“ на Западном Балкану схватила је. Сад она има Иран, Венецуелу, муке у Сирији, стални двобој у Јужном кинеском мору. А почела је и председничка кампања.
Тако је у Приштину, на централну манифестацију „За нашу слободу“ на 20. годишњицу НАТО окупирања Косова и Метохије, дошао Метју Палмер, заменик помоћника државног секретара. И троје среброљубивих (не)заборављених пензионера. Некад су долазили специјални изасланици председника. Холбрук се изувао и седао на поњавицу да се „извине“ терористима што његова влада није одмах разумела каква су они вредност.
А тек Европска унија, сенка САД, неће имати снаге за аждају. Управо се о проширењу ЕУ прича као о злу које ваља избећи како год. Доналд Туск је лично ишао да теши тужне Северномакедонце, а Албанце више и не теше.
Западни свемоћници више немају ни намеру да Западном Балкану дају шаргарепу коју су звали „евроатлантске интеграције“. Атлантски део може, али евро не.
„Срамни су сви упитници који се овде нуде. Упитнике који се шаљу БиХ пола земаља чланица ЕУ данас не би испунило… Увек се лествица подиже да се не би могло ући“, јавио је ових дана бошњачки интелектуалац из Беча Анис Барјактаревић.
Постаје јасно да је циљ да се „улазак“, који до јуче „није имао алтернативу“, одлаже на неодређено време. Мало милом, мало силом. И то упркос чињеници да је предратна Југославија имала придружни статус – а та чињеница се сад прикрива. Дакле, јужни Словени су били у придружном односу пре Аустрије, Пољске и низа других.
Јасно је да је Босна и Херцеговина тако направљена да никад не може бити нормална држава. И уопште не води решењу да се оптужују Срби, него је то оптуживање, у ствари, део пројектованог процеса који ми нисмо гледали широм отворених очију. Рат из 1990-их почиње кад „реформски пакет владе Анте Марковића није подржан“, враћа причу на почетак професор међународног права Барјактаревић. Било је то скупо, рекли су из Уније. „Скупо? Хај’те молим вас. Тадашњи степен задужења земље 45 пута је мањи од кумулативног задужења свих следбеница СФРЈ, а о људским патњама да не говоримо“. И нашли смо се у рату који је Унија као кочила, али у суштини све је било „под контролом“.
Али ми нисмо ратовали с Унијом која је уређивала наш простор. „Кога се убија у Босни 1990, било из Београда, Загреба или из Босне – англофоне, франкофоне, гераманофоне? Наравно, не. Убија се своју властиту браћу.“
Појам „браћа“ у причи професора Бајрактаревића, означава Словене. „Ми у БиХ јесмо доминантно муслимани, али смо и Словени“. И „највећи губитници у последњих 25 година су Словени од Јадрана до Владивостока, и муслимани (сунити) Блиског Истока“. Занимљиво је и подсећање да су се „као нигдје другдје у свијету три државне заједнице распале у Европи. Све три на истоку Европе, и све три словенске. Нестале су Југославија, Чехословачка и СССР. Не бркајте то с идеологијом. То су биле словенске државе.“
„Лаковерни Словени“ су то разумели као несебичну помоћ у борби против мрског комунизма. Већ четврт века комунизма нема, али словенско падање се не зауставља. Сад је на дневном реду Украјина.
А где смо ми? Пред великом драмом. Ни ако признате да вам нису намере да обнављате Југославију, тешко ћете да растерујете магле у које смо увучени. И то сви.
Римљани су говорили: Divide et impera. Кад би то конкретизовали Аустро-Угарски царски управљачи су говорили Divide Slavos et tempera.
Кад данас настављаш да завађаш Словене можеш их довести у предреволуционарно стање са два исхода: први да будемо биолошки уништени јер ће подручје бивше Југославије бити насељено другим народима и други је да се маса која је напустила своје огњиште и отишла на Запад врати због раста шовинизма у Европи и свету и буде снага револуционарног преврата. Још један „извоза револуције“ на Исток?
И да би сад радиле на свом спашавању, земље Балкана би требало, без зазора и слушања себичних Европљана, да „гледају на све четири стране света и изграђују своје међународне односе спрам свих земаља света без икакве селективности”.
Зашто ваља саслушати овакве светоназоре? Зато што су то мисли људи који нису инструментализовани хајкачи. Мене, лично, заиста радује, а и као чињеница је изузетно важно – размађијавање неологизма „евроатлантске интеграције“. Односно, да то демистификовање прелази границе српског културног простора.
То се досад углавном везивало као изнуђена радња за нас Србе као „губитнике“, а они које је Запад завађао с нама, на живот и смрт, и гурао их на нас, били су – „добитници“ и њима је објашњавано како је то прогрес. Њихов историјски прогрес.
Њима се то тако допадало. Неки од њих (неколико процената становништва) су се обогатили на том играном комаду, али већина је падала. До безнађа. Бука је била тако велика и ватромети тако сјајни, да они већ трећу деценију не примећују да ништа нису добијали.
Уз помоћ Запада једино су настајале полусуверене творевине, територије као кандидати за државу, али тек кад прођу дугу, дугу обуку а за шта ће Запад слати инструкторе. И за то ћете узети кредите. И, дато је локалној елити која води процес транзиције да „приватизују“ све што западне корпорације и предузетнике не занима. Међутим, сад кад се рајински „добитници“ осврну иза себе – четврт века после историјског марша у „европску будућност“ – виде да смо сви у истим… да не кажемо како то народ каже… ајде: да смо сви у истим невољама.
У Босни, као крајем XIX века, седи Аустријанац и држи лекције. Валентин Инцко јесте мртва копија царског изасланика, али држи гард као да га је лично Фрањо Јосиф послао. „Подели Словене па владај!“ Дисциплинуј Србе, Хрвате држи као своје, а Бошњацима обећавај како ће једног дана бити као Хрвати. Али, сведи их на исто – на слуге. Њихова борба за слободу је рат до истребљења за место слуге миљеника!
Редовно им даривај кола Хитне помоћи, јер она се стално оглашавају на улицама и увек виде, а производе добру емоцију. Ту се и за окупатора нађе добар сентимент. Прави им језике, пиши им историју, узми од неке западне корпорације знаковље („Варта“) па им направи барјак; скроји им химну као хит песмицу за дечје игранке. Али, све модернизовано. Неоколонијално.
Некад су царства усисавала све слуга. Јаче царство је освајало више слуга. Међутим, окупација је скупа. Ово је време демократске или меке окупације. Данас, пошто је западна моћ све слабија, ваља створити што више и што слабијих Зомбиленда. Завађати их међу собом. И панично их штитити од „руског малигног утицаја“.
И тако онемоћала „стара госпа Европа“ чврсто се држи старих успешних система (не)вредности.
„Адолф Хитлер је имао намеру да истреби сто милиона Словена. Инспирацију за свој антиславизам он није морао да тражи само код опскурних немачких националиста, за то су му могли послужити и Макс Вебер, па и међу Словенима слављени Маркс или Енгелс. Овај последњи је чак прижељкивао да Јужни Словени потпуно нестану“, показао је немачки историчар Волфганг Виперман, професор савремене историје на Слободном универзитету у Берлину у студијама антиславизма немачке левице, од XIX века до данас.
„Следећи светски рат ће збрисати са земаљске кугле не само реакционарне класе и династије, него и читаве реакционарне народе. То је такође прогрес“, писао је Енглес. Али та „скандалозна теза, преузета је од Хегела, о постојању неисторијских народа“.
„Антисловенство“ јесте, кад је требало после Октобарске револуције, пребачено у антикомунизам, али антисловенски код у Немачкој, нити на Западу, није ишчезао. Чим је нестало СССР оно је избило. Као зло семе куге само се било привремено повукло из јавности и јавне политике.
„Чини се да је управо у левичарским круговима шик да се причају вицеви о глупим Пољацима, да се говори о деспотској владавини Путина као типично руској и уопште се узбуђивати због заосталости и крволочности Словена на Косову и било где другде. Много од тога, али не све, није само културолошко, него, најпростије речено, антисловенско.“ Та је констатција од пре деценију и по.
Како то чедно изгледа данас кад се русофобија шири Западом као торнадо. Али русофобија служи и као превентивно наркотизирање католичких/муслиманских/унијатских па и православних Словена да се грозе „руског панславизма“. Какво је то зло кад се упореди с хуманистичким идеалом „америчког националног интереса“!?
Наравно, у практичној политици ваља бити опрезан са „словенском чињеницом“. За почетак, бар колико Валтазар Богишић.
Године 1874. он је објашњавао да „многи из наших словениста, или у опће родољуба, кад желе показати важност изучења словенског свијета, обраћају највише и готово искључиву пажњу на безпримјерну огромност простора који заузимљу словенска племена, од границе Италије па до Китаја и Јапана, од срца Еуропе до срца Азије. Дакако, да већ и тај простор није без великог значења, али не никако сам по себи, него као подлога богатству најразличнијих појава и облика друштвеног живота, богатству, које тешко да се игдје, барем у странама старог свијета, може наћи у таквој мјери“.
Овој рационалној мисли ваља додати још једну из друге половине истог XIX века да сваки народ „мора желети да не робује (осим туђој сили) туђој економији, туђој просвети, туђој науци и уметности“. А слободни народи ће онда налазити меру свог повезивања и дељења.
Словенство ту није чињеница без потенцијала, али нико као Република Српска не зна колико то може бити станаска обмана. Али нешто смо научили и од Американаца. Learn to be open minded and respectful to peoples opinions, even when you don’t agree. Јер, све се мења па и моћ империја.
Додај коментар