- Министар вањских послова Хрватске, Гордан Грлић Радман, оценио да Високи представник у БиХ – реликт из непосредног послератног периода… Понешто говори као да је српски члан Председништва БиХ
- Шмитов долазак у Сарајево мимо Савета безбедности УН није као анексија Босне 1908, али нека германска ујдурма јесте у питању. Само, не би се Хрвати због тога узбунили
- Извесно да се министар иностраних послова Србије не би усудио да рекне „реликт“. И извесно је да је Хрват „негде чуо“ да се то сад већ сме изговарати. Чак и кад је на то место дошао Немац и то од оних из хрватске најпрве химне – „Данке Дојчланд!“
- Ово поприлично личи на неки изоколну операционализацију оног нон-пејпера Јанеза Јанше. Само што се сада Бошњаци-муслимани, радују ономе што из Инцковог наметања закона о забрани негирања геноцида следи. Али, научиће они добро да је скупо свако учествовање у одбрани западних интереса. Чак и кад ти се чиниш да добијаш
- Зашто је руски утицај на Балкану „малиган“? Зато што омета Немачку да неупитно пороби Западни Балкан
- Ми мислимо да смо одрасли и више нам се свиђа, бар засад, како на нас гледа Си Ђинпинг – да сами организујемо своју државу и да онда с њим радимо послове. Сваки народ који настоји да има суверену државу – баш то и хоће. Да нам Кинези не уводе Комунистичку партију у власт, а ни да нам Дорис Пак уводи демократију, јер смо то на својој кожи осетили као нешто најгоре што се човеку у доба ово може десити
- Бошњацима све више недостаје Алија. И Бакир се презива Изетбеговић, али по чињењу личи на оне који су наследили имање које их превазлази
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ОВИХ дана је и Гордан Грлић Радман за Франкфуртер алгемајне цајтунг рекао да је „функција Високог представника реликт из непосредног послератног периода.“ А овај господин са два презимена је министар вањских послова Хрватске.
Добро, није то нешто. Али је извесно да се министар иностраних послова Србије не би усудио да рекне „реликт“. И извесно је да је Хрват „негде чуо“ да се то сад већ сме изговарати. Чак и кад је на то место дошао Немац и то од оних из хрватске најпрве химне – „Данке Дојчланд!“
Јесте Кристијан Шмит слетео на то место падобранским десантом. Савет безбедности УН није могао да се усагласи око Немчевог нереликтног деловања, али је он избачен из неке висине и ето га ради као да је све у најбољем реду.
Није као анексија Босне 1908, али нека германска ујдурма јесте у питању. Али не би се Хрвати због тога узбунили. А не би ни смели, јер прихватање њихове сецесије спада у ред сличних међународних „корисних“ кршења закона и обичаја.
Ово поприлично личи на неки изоколну операционализацију оног нон-пејпера Јанеза Јанше. Само што се сада Бошњаци-муслимани, радују ономе што из Инцковог наметања закона о забрани негирања геноцида следи. Али, научиће то они добро, свако учествовање у одбрани западних интереса је скупо. Чак и кад ти се чиниш да добијаш.
Каже министар министар вањских послова о тзв. бонским овлашћењима која је Инцко искористио приликом наметања закона о забрани негирања геноцида, да „Канцеларија високог представника има право да користи бонска овлашћења, али да њихова примена представља дефицит демократије неспојив с европским амбицијама Босне и Херцеговине“.
Лепо човек рече. Као да је српски члан Председништва БиХ.
Али, држимо се чињеница и при земљи: човек је одрстао у Присоју, Томиславград. Отац му је био на списку 100 најбогатијих Хрвата у транзицији. Он је учио бизнис у Швајцарској. Кад је позвао Туђмана да одржи митниг са Хрватима, отац нације га наговорио да се врати. Завршио је у Министарству спољних послова.
Последња улога – велепосланик у Немачкој. Дакле, не би се могло рећи да је инцидент у питању.
А шта ту ради Франкфуртер алгемајне цајтунг? Настоји да помогне Шмиту? Или је с онима који верују да Шмит није требало да овако упада у Босну, нити да Инцко набацује лопту босанским Србима на смеч? Јер, јасно је да Запад више није јединствен фронт.
У сваком случају, утицајни ФАЦ није Хрвату супротставио велике мисли „остарелих ратника“ као што је Дорис Пак, бивша известитељка Европског парламента за Босну и Херцеговину која се никад није стидела решења која лепо описују оне покличе из 1914. „Serbian muss sterbien!“ Али, Дорис је сад мудрица једна која саветује да „Србима није у инетресу да негирају геноцид, мада Додик верује да је то у њиховом интересу.“
У „независној“ Радио Слободној Европи су то ставили у наслов.
Кад се та велика мисао разбаца међу масе, онда она привлачи „разумне грађане“ као што је, на пример, овај потписани као `Линколн` на сајту „Слободне Босне“: „Чврста рука и батина у њој – то је нешто што Србин види и мјења се. Доток хапе је итекако ефикасно срество да и најлуђег ће смирит. Завртање вентила и доток инвестиција у Србију и РС ће их окренути за 180 степени. Неће више никад ништа негират него ће тражит да све законе добровољно одма потпишу који ће повест Босну ка узлазној путањи економској. На овакав досадашњи начин како је то годинама трајало се оставља тим имбецилима простор за маневрисање злом. Значи треба им простор за маневар скроз смањит и довест их до зида гдје ће вољет свом силом да побијегну од њега у том случају ништа им неће бити спорно више. Човијек и међеда научи да игра и да ради све што му се изда као наређење. Они то траже својим понашањем да им се деси па треба им испунит жељу. Управо то долази вријеме гдје чврста рука мора мијењат разум неразумних и окренути неком свом лудом свијету да изађе гладни из њега…“
Невоља са оваквом ефикасношћу и мудрошћу, чији је идеолог Дорис Пак и сви чије су идеје досад на све начине гуране у Босни, што је то очигледно бесмислено!
И професионални оптимиста, по питању Босне, као што је то сада Кристијан Шмит, не може заобићи чињеницу – да су они који су тако говорили у сагласности с тим и чинили, али да је резултат – лош!
„Наћи ће се многи, у извесном смислу и ја, који кажу“, приповеда Немац у Сарајеву главној и одговорној уредници редакције „независног“ Дојче велеа за Европу Аделхаид Фајлке: „Шта? Зар је 26 година након Дејтонског мировног споразума и 26 година након Сребренице потребна једна таква институција, која заправо намеће извесне ограде „ownership“ (управљање земљом од стране домаћих политичара, прим.прев.) и слободном демократском развоју?“
Свако нормалан би одговорио као хрватски министар спољних послова – да таква институција више није потребна, јер је она, ваљда, сама собом за четврт века то јасно показала. Изведен је експеримент in vivo! И, ето. Не функционише.
Ако решавате проблем Босне, онда је одлука јасна. Али, Немци не решавају проблем Босне, него своје проблеме и следе своје геополитичке интересе.
Зато су у тим главама сметња Русија и Кина, које су се сад појавиле на Балкану јер су постале светски играчи без којих проблеме не решава ни велика Америка а камоли окупирана Немачка. Сметња чему?
Американцима је, рецимо, Северни ток 2, сматња над сметњама, али Немцима је корист над користима. Дакле, ствари ваља гледати у контексу.
Зашто је руски утицај на Балкану „малиган“? Зато што омета Немачку да неупитно пороби Западни Балкан. Својим средствима.
Лепо каже мудрица Пак: „Не знам да ли ће Кина у потпуности следити тај пут (мисли на Русију), али она нема интерес за развој демократије било где у Европи, већ само економски…“
Брижно. Искрено брижно. Једино што ми не волимо да нам Дорис Пак буде брижна мамица. Ми мислимо да смо одрасли и више нам се свиђа, бар засад, како на нас гледа Си Ђинпинг – да сами организујемо своју државу и да онда с њим радимо послове. Сваки народ који настоји да има суверену државу баш то и хоће. Да нам Кинези не уводе Комунистичку партију у власт, а ни да нам Дорис Пак уводи демократију, јер смо то на својој кожи осетили као нешто најгоре што се човеку у доба ово може десити.
Наравно и Шмит, кога је како сам рече Ангела Меркле „врбовала“ за овај посао, не одмиче много од Дорис Пак. Млађи је па боље контролише мисли.
Кад нешто што они раде лоше функционише то значи да они требају да то наставе. Још јаче! Као под Стаљинградом. Кад убијемо милион, знамо да би боље било да смо убили два.
Пратимо логику Шмита „спасиоца“: „Управо последњих десет година су биле назадне и вратиле су нас унатраг – не само у погледу високог представника већ, на нажалост, и у погледу целокупног развоја.“ И? „И зато је Босни и Херцеговини још увек потребна таква међународна подршка. Ја ћу обављати ту функцију у нади да у неком тренутку сам себе направим сувишним.“
Шмит се понаша као лекар у лудници. Мора се са пацијентима причати и причати. Али – терапија се зна. И не могу њихове речи, чак и ако су паметне и конструктивне, променити терапију. То је протокол који важи за тај однос.
Пошто је био виши у Ангелиној хијерархији од Дорис Пак, „скромни“ Шмит је и уверенији да све свет око њега окреће. Наравно, у оквиру датости с којима је дошао у Сарајево.
Дакле, три су нјаважније ствари због којих је Шмит дошао. Износи он то „независном“ Дојче велеу и слободној новинарки Аделхаид Фајлке : „Прво: ја у БиХ долазим као политичар, а не као дипломата… Као прво, морам да истакнем да излети направљени последњих година, попут размене територија као једне врсте решења или начина смиривања потенцијалних сукоба на Западном Балкану, не важе. Таква идеја, да једна мањина буде замењена другом, није одржива. Стога о нарушавању (мењању) територијалног интегритета држава Западног Балкана не може бити ни говора. (Ово се, наравно, односи пре свега на немачки став о Косовском питању. Босна је ту под Б, прим. С.Р.) Друго питање је како се може побољшати функционалност државе у земљи великој попут Доње Саксоније, са мањим бројем становника од Берлина, али са преко 137 министарстава? На којим пољима људе можете охрабрити? Где ствари морате поједноставити? (Е, ово је већ немачки став о Дејтонском споразуму, прим. С.Р.) И треће: када 70 одсто младих људи из БиХ – ако су тачне бројке којима располажем – радије негде другугде иду да траже своју будућност – онда то није добро. Морамо више да гледамо на младу генерацију, како ми у ЕУ, тако и високи представник и сви заједно. Јер, није довољно играти само на карту седих људи. Ја играм на карту младе генерације. (Ово су већ шарене лаже, окупационог политичара – извршна политика, а не дипломатија у туђој земљи, прим. С.Р.)“.
„Није лепо да Босна Херцеговина буде експериментални полигон.“ Чак је и то рекао, онај Хрват са два презимена а на функцији министра вањских послова. Да, није лепо. И било би срамота и сматрано би насиљем да ми не живимо у корона-добу у коме је у току велики експеримент са свим становницима Земљине кугле. Но, наравно да то не оправда експериментални приступ „Босни поносној“.
А Бошњацима све више недостаје Алија. И Бакир се презива Изетбеговић, али по чињењу личи на оне који су наследили имање које их превазлази. „Да ли ико може замислити да ће се земље које гарантирају Дејтонски мировни споразум, прије свега САД, повући пред њим (Додиком) и СНСД, или да ће се НАТО повући из БиХ. Надјачати не може снаге које стоје на истини онога што се дешавало у БиХ. Незамисливо је да стану на страну која глорификује ратне злочинце. Може нас увести у кризу, али побиједити с тиме не може“, виче Бакир.
Ајде, да будемо мало бакирасти па да разумемо, да он шта год Додик извади из џепа, види као црвену мараму и да се не може уздржати. Али можда се, ипак, нешто мења?
Ено га, хрватски председник Зоран Милановић, који би пре летовао са Додиком него са својим премијером Пленковићем, који на свој карактеристичан хумористички начин омаловажава „Бошњачке жртве“. То није негирање, него исмевање!
„Данас Босна и Херцеговина засипа Хрватску оптужницама против хрватских ратних команданата за измишљена дјела колективне или командне одговорности од прије 20 и више година“, извикује театрално председник најближе савезнице на успостављању овакве обогаљене Босне. И поручује, као да има представу у театру „Јазавац“: „Господо, тај филм нећете гледати!“ Хрватска ће своје хероје, како год да на њих гледају наивни Бошњаци, „заштити по сваку цену“.
„Тим људима се неће судити у хрватској држави. Ми ћемо их заштитити по сваку цену, то су наши ратни команданти“, рекао је Милановић у Книну, где је Хрватска свечано обележила 26. годишњицу војно-полицијске акције „Олуја“.
Мислилац Милановић је додао и „да су сви (ови) ратови били битке за контролу простора“.
Председник Милановић је том приликом одликовао више пензионисаних генерала, међу којима су и припадници јединица чији су команданти осуђени пред Хашким трибуналом за ратне злочине деведесетих над муслиманским становништвом БиХ.
Шта да се каже на то? У једном другосрбијанском гласилу следио је читалачки кометар: „Милановић све више открива своју праву природу тј. ћуд. Изгледа да није случајно то што му је и име и презиме српско.“
Како год да ово разумете, тачно је.
Додај коментар