- Емисија сарајевског Федералног радија «Отворени студио» обећавала је да ће бити досадна, али – није. Јер, прође десет минута а нико не помену Србе, као највеће непријатеље грађанске државе ваљда од млађег каменог доба. Прође двадесет минута, пола сат… и постаје јасно да су Срби избачени са сцене… Нису више ни зашта. Ни за добро, а за зло још мање. Јер, драги наши, на реду је „рјешавања хрватског питања“…
- Није то први поменуо публициста Пејо Гашпаровић, који се јављао из Сплита, него професор сарајевског Филолошког факултета др Енвер Казаз. Говорећи о „лажном Хрвату“ Жељку Комшићу неумереније од било ког ХДЗ-еовог критичара, он је констатовао „потпуни пораз бошњачко-хрватске политике“, што је донело да се „хрватско питање интернационализира и сад су сви значајни фактори у Европи, па и нови високи представник и америчка администрација, склони рјешавању такозваног хрватског националног питања тако да је идеја грађанске БиХ мртва»
- У обрту с којим ће се Бошњаци сада суочити прекида се ланац догађаја који је теоретски описан као идеја да држава направи нацију. Идеја о држави у којој би бошњачка супрематија постала оперативна чињеница није извесна. Кладили су се на погрешног… Срби, ипак, над тим немају разлога да се радују. То неће променити однос Запада према њима
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ЕМИСИЈА је имала неоргинално име „Отворени студио“, водитељка је звучала оптимистично док је представљала госте и све је обећавало једну рутинску „расправу“ како се данас обично називају скупови истомишљеника у радио-емисијама.
Федерални радио, на коме су радни језици бошњачки и хрватски, разбацивао је своје таласе у метеоролошким приликама које су незаборавно описане у стиховима Арсена Дедића, кад „поново почиње киша, као што већ киши у листопаду“. Све у свему кад је бачена тема „нови изборни закон“, „грађанска БиХ“, чинило се да сте могли да угасите радио и да после без грешке препричате шта је било…
Међутим, не иде то више тако…
Прође десет минута емисије а нико не помену Србе, као највеће непријатеље грађанске државе ваљда од млађег каменог доба.
Прође двадесет минута, пола сат… и онда могу да схвате и учесници и слушаоци емисије да су Срби избачени са сцене… Нису више ни зашта. Ни за добро, а за зло још мање. Јер, драги наши, на реду је „рјешавања хрватског питања“…
Није то прво поменуо публициста Пејо Гашпаровић који се јављао из Сплита, него професор са сарајевског Филолошког факултета др Енвер Казаз.
Говорећи о „лажном Хрвату“ Жељку Комшићу неумереније од било ког ХДЗ-еовог критичара, он је констатовао „потпуни пораз бошњачко-хрватске политике“ а што је донело да се „хрватско питање интернационализира и сад су сви значајни фактори у Европи па и нови високи представник, па ако хоћете и америчка администрација, склони рјешавању такозваног хрватског националног питања и трага се за тим моделом и зато је то мој разлог да кажем да је идеја грађанске БиХ мртва и њу више није могуће имплементирати у Уставу БиХ и Изборном закону.“
Basta!, што би рекли благоглагољиви Италијани, а кад се чује права реч која не тражи додатно објашњење! Basta parlare! Stop talking!, да додамо то и на језику који је надслужбени у „немогућој држави“, у земљи за коју је некад песник говорио да је „поносна“.
Нема везе што је идеја грађанске БиХ, схваћана у бошњачком погледу на решење, мртворођенче, и што она таква никад није имала никакву реалну перспективу. Нема везе. Важно је да се изашло на чистац. Још да се прихвати. А изгледа, мораће.
Можда није требало тако а можда је морало баш тако.
Поред водитељке у студију је седео Јакоб Финци, широм региона чувени јунак пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру „у случају Сејдић-Финци против државе БиХ“.
Председник Јеврејске заједнице БиХ приповедао је о том случају у типично босанском маниру: „Дерво и ја гањамо правду која се девет година не може изгањати“.
Подсећамо, Дерво Сејдић и Јакоб Финци, држављани Босне и Херцеговине 2006. су поднели представке „због немогућности да се као припадници ромске, односно јеврејске националне мањине кандидују за чланове Дома народа Парламентарне скупштине и Предсједништва БиХ, а на основу одредаба одељака IV и V Устава БиХ, које предвиђају да се могу кандидовати само припадници хрватског, бошњачког или српског народа“.
И, наравно, Суд за људска права ту нема шта да мисли – давај! Гледано из Стразбура, Босна је као пустиња без оаза, нигде се не виде људи и народи, него само параграфи и одлуке – међународне заједнице. Какви год да су! И зато то све тако и изгледа. Као у оним стиховима за децу: /Лако је пруту да се соколи/ Док бије децу њега не боли/.
Јакоб Финци прича као човек који потпуно разуме ове Ршумове мисли. Зна да је „цијела једна правна библиотека посвећена тој ситуацији у којој се налази БиХ“ и приповеда како су он и Дерво „постали пријатељи гањајући правду тамо гдје се не може изгањат. Још тад смо се договорили да се она пет година зове Сејдић и Финци, па пет Финци и Сејдић, па опет пет Сејдић и Финци… Дерво је рек’о, хајде пусти, неће то тол’ко трајат. Сад се испоставља да то уопће није било сулудо претпостављати.”
Од тог човека се могло чити да је “тај Устав нама наметнут од стране међународне заједнице. И сад, зашто међународна заједница тражи од нас да га промијенимо кад га ми нисмо ни доносили.. Неко вријеме имали смо и јак покрет да се вратимо на Устав СР БиХ мада смо заборављали да је тамо било седам чланова Предсједништва, међу осталим и један из реда Осталих.”
„Остали“ бејаше Ејуп Ганић – он је представљао Југословене!?
Како то данас изгледа чудно. Ејуп је знао шта хоће, али за Југословене који су следили њега не би се могло рећи.
Све у свему, како констатује др Казаз, „више нико не говори о проведби пресуде Сејдић и Финци на начин да се задовоље права сваког грађанина и да се задовољи принцип грађанске БиХ. Све се свело на рјешавање хрватског питања.“
Мање-више постаје јасно зашто су Немци послали озбиљног политичара да ово опосли.
Кристијан Шмит, зна многе ствари, али од босанског дуњалука најближи му је онај хрватски: 1992. године био у посматрачкој мисији у Сарајеву, а у немачком Будестагу, као посланик, „предводио је групе пријатељства са колегама из Хрватске. Хрватска емиграција у Немачкој је бројна, а он има и везе са владајућим ХДЗ-еом па је све то важно за његове везе са Хрватском.“ (ББЦ, на српском)
Тако ће се сада, као и правда, како рече Јакоб Финци, „гањати“ и – грађанска држава. Односно, бошњачка страна ће морати да промени своју дефиницију „грађанске државе“.
Мувања с неким другим Комшићем неће бити могућа. Хрват у Председништву БиХ ће морати имати институционализовану подршку правих Хрвата.
Теоретичари углавном познају два односа држава-нација: први, креће од етнонационалиста који кроз друштвене и историјске процесе успостављају „прво нацију да би јој затим прилагодили државу“, а други је кад „државни националисти стварају… прво државу да би затим тој држави прилагодили житеље“.
Сплетом историјских околности, друштвена група која је у обе јужнословенске државе категорисана као Срби или Хрвати муслиманске вероисповести, преименована је 1971. у Муслимане (са великим М) у оквиру претходне 1971. СФР Југославије. Дакле, народ. Међутим, кад је почело разарање заједничке државе – ти људи су се морали легитимисати према Западу.
И? Да буду муслимани (велико или мало „м“ је потпуно незамислива и беспотребна дистинкција) није долазило у обзир. Европа и Америка би на именички придев „муслимански“ и интуитивно додавале злокобну именицу „фундаменатализам“.
Изетбеговићева „Исламска декларација“ је цело време над Босном као црни облак. А трпи се само зато што може бити употребљена против некооперативних Срба. И тако су они људи постали Бошњаци.
Бошњак је, иначе, појам којим се у околним земљама описивао дошљак из Босне – ко год да је. Толико људи се презива Бошњак, Бошњачки…
Није тајна – да је иза официјелне подршке западних политичара мултикултуралној, мултинационалној јединственој држави Босни и Херцеговини у којој се уједињују ратно сукобљени народи – ишло лаконско објашњење да није прихватљиво да постоји муслиманска држава у Европи.
Пошто је сукоб Запада са Србима полицентричан и дуго трајајући процес – у БиХ, у Црној Гори, драматично на Косову и Метохији, па и сада посредно у Хрватској (протерано српско становништво), те и у Северној Македонији (политичко малтретирање Српске православне цркве) – последњих четврт века Бошњацима се чинило да има начина да се од Срба створе Бошњаци другог реда. Звали су их „окупатори“ и „геноцидаши“, што је требало да буде основ класификације.
Западним изасланицима је то било батина, те их они нису разуверавали.
Подразумевало се да Бошњаци нити имају снаге ни одлучности да на том путу истрају до краја. Јер то, наравно, подразумева да и Хрвати постану Бошњаци другог реда.
Отприлике да крајњи резултат буде нека врста историјске инврезије – као што су Бошњаци били Срби или Хрвати муслимани, сад би Хрвати и Срби могли бити Бошњаци католици или православни. А после да се изборе за статус „неопредељени“. То би могло да одушеви Ердогана уз тамбуре на врелу Босне у севдалинским опуштањима, али никоме се то на Западу не би могло допасти.
Западни однос према исламу формиран је још 1529. кад је Сулејман Величанствени са 125 хиљада војника кренуо на Беч. Док су стигли под царствујушчу Вијену Турци су били неверничке звери. Турцима су вековима плашени лоши људи и мала деца по Европи. Као крвопијама и бауцима. То је и историја и архетипска реалност.
Приче о себи које босански муслимани могу испричати нема ко да разуме. Сем, ваљда Срба.
Ко би разумео, рецимо, „Повијест моје отаџбине“ песника Мусе Ћазима Ћатића (1878-1915), (објављивао и у чувеном часопису Босанска вила) а чији лик се сада налази на новчаници од 50 КМ: /На јавор-гуслам’ у најслађем збору/ Тебе су виле мога рода виле./… О књиго славе! Ја у Теби видим/ Јуначког Твртка и све своје пређе,/ С ханџаром оштрим у десници снажној/ Поносној Босни како бране међе –/ И попут смијелих дивова и лава/ Прсима штите своја стара права./
У обрту с којим ће се Бошњаци сада суочити прекида се ланац догађаја који је теоретски описан као идеја да држава направи нацију. Идеја о држави у којој би бошњачка супрематија постала оперативна чињеница није извесна. Кладили су се на погрешног…
Срби, ипак, над тим немају разлога да се радују. То неће променити однос Запада према њима. Бацаће им се у лице један непријатељски наратив мање. За неки дан неће ни примећивати да се ту нешто променило.
Срећом, ово није једина промена. Односно и она је последица видљивих промене односа снага у свету – што „архитектама“ грађанске Босне отежава комплетан експеримент. Те они морају да мисле да то, ипак, што пре и како тако заврше а да буде у њихову корист. Појавиле су се друге силе.
Кад су новинари ових дана питали руског министра иностраних послова, који је одлучио да дође на састанак несврстаних у Београду, шта мисли о тврдњама да се Русија меша у унутрашња питања земаља Западног Балкана, Сергеј Лавров је нехајно одмахнуо руком: „Навикли смо на то.“
„Дуго времена ЕУ покушава да каже да полаже права на овај регион и да други немају ту шта да траже. Они нама говоре да немамо право на иницијативу у деловима света где ЕУ има своје интересе. Да је то неоколонијално мишљење, не треба да разјашњавам. Неосноване су оптужбе да Русија наводно крши неке норме међународног права на Западном Балкану. Ако имате неке доказе, изволите, докажите то“, рече Лавров. Кад си сила онда Европску унију доживљаваш тако. Као америчког „малог од кужине“.
Ни Кина не крши норме међународног права, просто постаје велика сила чији глас се слуша. Рекла је, јасно и гласно, и шта мисли о Шмиту као Високом представнику у Сарајеву. То је ваљда први пут да је реаговала гласно.
Зато чујете забринутост из Вашингтона да „земље Западног Балкана треба да препознају све већи утицај Кине и развију контраобавештајну стратегију како би се заштитиле од лоших кинеских активности“.
Дејвид Филипс, високи саветник и спољнополитички експерт Стејт департмента у време Клинтонове, Бушове и Обамине администрације посаветоваће сателитске структуре на Западном Балкану: „Кина је злонамерни глумац са опаком намером, чији је циљ интеграција и контрола економија балканских земаља. Како утицај Русије опада, Кина замењује Русију као највећу подршку Србији. Србија је забринута да би Русија трговала подршком у замену за укидање западних санкција уведених након анексије Крима.“
Како год да ове поруке читате, оне на крају крајева показују да се „стање на терену“ увелико изменило. Што значи и да ће се играти друге игре. У сваком случају, прича о грађанској Босни ће пасти у неке дипломатске фасцикле и чекаће свог читаоца за кога се не зна ни ко ће бити ни кад ће доћи.
А сад ће ваљати и Бошњацима и Србима да „отворе четворе очи“ кад Немци крену да креирају решење за „хрватско питање“ у земљи која је „и посна, и боса да простиш, и хладна и гладна“ а која би морала да „к тому још, да простиш“ постане „пркосна од сна“ (Диздар, Запис о земљи). Тај свет из далека ништа то не разуме. Нити га занима.
Толико смо се могли научити у век и по.
Додај коментар