- Отац ванбрачног порода званог Босна је – Бил Клинтон. Да је било неког међународног права, овај „сексуални“ изгредник би био суђен за породично насиље и принуду над босанском беспомоћницом. Али, кад је окончан Хладни рат – амерички президенти се нису држали никаквих закона и споразума
- Америка се међу Јужним Словенима држала као Индијана Џонс међу дивљацима. Два друга народа су, ипак, поверовала да је Ујка Сам њихов добротвор. Земља Босна је подељена по силеџијској формули – 51:49. Америчкој, наравно. А која је подразумевала да се одмах крене у прављење државе по мери „америчког националног интереса“ – тј. грађанска Босна, која фаворизује највећи народ, Муслимане, после преименоване у Бошњаке
- На 27-му годину постојања (Дејтонске БиХ) већ се може постављати питање: шта ће бити кад Америка више не буде могла да брине о својој ванбрачној деци на Западном Балкану? Читав тај антиправни поредак ће се заљуљати и свакако променити
- Увек ми делује трагикомично јуначење Куртија на Русију, а да се истовремено Израел – Америка нема земље према којој је обавезнија него према држави Јевреја! – уздржава и од санкција и од слања оружја и од прејаких изјава! Разлика је суштинска: Косовари не виде даље од Куртијевог носа, а Израел гледа у будућност која ће после Украјинске кризе бити буквално нови светски поредак. Баш нови
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ДЕТЕ рођено у Босни и Херцеговини на дан кад су Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изатбеговић 21. новембра 1995. потписали Дејтонски споразум има данас 27 година.
Одавно пунолетно, одавно завршило школовање, одавно се сусрело са Добром и Злом, одавно било у прилици да „утиче на своју судбину“ убацивањем гласачког листића у кутију…
Tрећина подугог људског живота je 27 година.
Кад се окрену иза себе и баце поглед на дејтонску творевину, та деца, из кога год народа, из којег год кантона – виде државу, боље рећи полудржаву, која је од те 1995. само назадовала. Опадала је њена привлачна моћ и слабила моћ држања грађана у заједници.
Кад се каже за БиХ да је “немогућа држава“ због своје недовршености – тачно је. Али и други конструкти који постоје на постујгословенском простору су неки „немогући“ а други толико непримерени потреби народа који ту живи да су склони промени. И то није случајно.
Али, вратимо се „случају Босна“.
Отац тог ванбрачног порода је – Бил Клинтон. Да је било неког међународног права овај „сексуални“ изгредник би био суђен за породично насиље и принуду над босанском беспомоћницом. Али, кад је окончан Хладни рат – амерички президенти се нису држали никаквих закона и споразума. Тако да је Бил Клинтон човек континуитета.
САД су прво разбиле СФР Југославију – и то полако и темељно. Ових је дана у Београду Мишел Чосудовски – на промоцији своје књиге Агресија САД и НАТО на Југославију (Београдски форум за свет равноправних, 2021) – образложио како је „пројекат намерног уништавања земље (мисли на Југославију) почео већ раних осамдесетих. Конкретно, 1984, Реганова администрација је, као националну директиву, креирала врло важан системски документ… како да се подрије социјалистичка економија, социјалистичко тржиште Југославије и како да се она интегрише у слободну тржишну економију.“
Уз „тај докумнет на три стране“ ишле су „агенде војних и обавештајних служби“ а и – „документ који је Светска банка начинила раних деведесетих и где се описује цела логика кориштена да се демонтира економија земље“.
У том интерном документу Светске банке је „детаљни опис програма банкротирања читаве индустрије и читаве економије, а под окриљем Светске банке, који захвата читаве индустријске секторе и све остале секторе важне за урушавање једне државе“. То се спроводи са „благословом поверилаца тадашње владе, југословенске, српске владе.“
Врло слично је својевремено тврдио и Строб Талбот, заменик државног секретара у Клинотновој администрације, пре тога знани новинар Тајма и зналац руских прилика.
Иза тога су долазили радови на заоштравању националних несугласица. Сви ти радови чињени су тако да су водили – ратним сукобима.
У Словенији мучким нападима на легалну државну војску, у Хрватској као обнова подела и обрачуна из Другог светског рата, у рањивој Босни и Херцеговини као покушај прогона Срба преко „границе на Дрини“.
Сетићете се да су Срби за Американце (остале слуге су то понављале) били окупатори у Босни, иако сваки увид у историју Босну показује као „српску земљу“.
Државне творевине се временом истроше, постану нефункционалне и разлази у историји нису ни непознати, ни искључени. Они су увек компликовани као и свака деоба, али не морају се нужно завршти ратом. Одговорност за тај пут јесте и на учесницима на терену, народима, али велика сила, или силе, која је надгледник и учесник тих послова често учествују тако да диктира правац и темпо.
Америка се међу Јужним Словенима држала као Индијана Џонс међу дивљацима.
Два друга народа су, ипак, поверовала да је Ујка Сам њихов добротвор. Земља Босна је подељена по силеџијској формули – 51:49. Америчкој, наравно. А која је подразумевала, док се мастило још није ни осушило, да се крене у прављење државе по мери „америчког националног интереса“ – тј. грађанска Босна, која фаворизује највећи народ, Муслимане, после преименоване у Бошњаке.
Хрвати су у почетку узрджано ћутали. Кад су видели да су и они постали „окупатори“, повлачили су се.
На око сто хиљада изгунулих и око два милиона исељених (у години 2021. се иселило 170 хиљада) – кренуло се са досеткама: држати се „духа Дејтона“ а не „слова Дејтона“.
Да нису Англосаксонци у питању, то би било чудно. Овако, остаје вам да стегнете зубе, трпите и одбацујете…
„Грађани БиХ, укључујући и РС, који су ван политике, спремни су за будућност и поносни су што су Босанци и Херцеговци“, говорио је ћаћа Клинтон на 25-годишњицу Дејтона. То није тачно ни формално а још мање стварно.
„Постоји читава постратна генерација људи који су спремни окренути се ка будућности. Морамо бити свесни чињенице да помирење не долази преко ноћи и да је то процес који треба континуирано градити.“
У тој до бола неодговорној покровитељској изјави стоји и „изетбеговићевска константа“ које се Американци држе – „Дејтон је дао основу за то јер, као што је Алија Изетбеговић рекао, ‘боље и неправедан мир него наставак рата’.
То је требало да буде нови почетак за све стране.“ Дакле, „неправедан мир“!?
Ћале Бил се, ето, није потрудио ни колико за разговор уз пиво. Дијагноза је бомба у темељу државе. Дијагноза долази од онога ко је завртао руке потписницима, али му ни то није било доста.
Заузео се Бил „да треба окренути страницу према ери партнерства и сарадње“. И дао опис оставинског поступка: „За мене је најважнија лекција у протеклих 25 година та да друштво најбоље функционише када сви имају моћ да сами изграде своје животе. Разлике међу нама су битне, али сличности су битније.“
Филозофија игнорантског ума. Бесмислица бесмислицу стиже.
А у самој Босни и Херцеговини насиље над разумом и споразумима је ишло све даље и даље. Данас се стигло до тога да ни Високи представник Уједињених нација не мора имати одобрење Савета безбедности УН.
А председник Џо Бајден је 25. новембра, који се у Федерацији обележава у знак сећања на датум из 1943. године када је, одлукама ЗАВНОБиХ-а, постављен темељ Босне и Херцеговине као федералне јединице у саставу нове Југославије, јавља да ће „Сједињене Државе наставити подржавати мир, сигурност и просперитет у Босни и Херцеговини за све њене грађане“.
Моћни председник САД, не одступајући од злоће „неправедног мира“, потврђује „снажну подршку Вашингтона очувању целовитости Босне и Херцеговине“, позвавши истовремено „на што брже успостављање нових тела власти како би се могле спроводити нужне реформе“.
Јесте, важно је из Вашингтoна подсетити босанске политичаре да „успоставе тела власти“ јер је то – трајући проблем у „америчкој Босни“.
На 27-му годину постојања већ се може постављати питање: шта ће бити кад Америка више не буде могла да брине о својој ванбрачној деци на Западном Балкану?
Читав тај антиправни поредак ће се заљуљати и свакако променити.
При том је важно да антиправо није највећи недостатак западнобалканске творевине. Проблем је што је она здудана без праћења логике локалних моћи, без верских, националних и културних особености региона и – без претпоставке да ће на то стање и равнотежу моћи утицати и – друге силе. Силе које се подижу.
Оне у војној бази „Рајт Петерсон“ нису имале приступ. Њихова моћ је била толика да Америка није морала да их узима озбиљно.
Увек ми делује трагикомично јуначење Куртија на Русију, а да се истовремено Израел – Америка нема земље према којој је обавезнија него према држави Јевреја! – уздржава и од санкција и од слања оружја и од прејаких изјава!
Разлика је суштинска: Косовари не виде даље од Куртијевог носа, а Израел гледа у будућност која ће после Украјинске кризе бити буквално нови светски поредак. Баш нови.
А Босна ће ту да се уклопи. Понекад можете чути страховања од руског „малигног утицаја“ и кинеског привредног продора.
Као олакшавајућа околност моћи ће се узети и бизарност да БиХ нема родни лист. Тј. нема оригинални документ Дејтонског мировног споразума, којег је у Сарајево донео Алија Изетбеговић.
У фебруару 2008. Жељко Комшић, који изиграва Хрвата у Председништву БиХ, пријавио је нестанак крштенице. Кажу да су документ тражили на све стране – али примерак није пронађен.
Босна је толико држава да то никог и не узбуђује. Више буке изазове нека успутна туча, у полувремену недељне утакмице на Кошевском стадиону. Бошњаци би и онако радо спалили тај папир, а Срби се надају да негде у београдским архивима има примерак/копија који је донео Милошевићев преговарачки тим.
Ето, годишњица је Дејтонског АВНОЈ-а. „Дан потписивања Дејтонског споразума се слави у ентитету Република Српска и нерадни је дан, што није случај у ентитету Федерација БиХ. Босна и Херцеговина нема државни закон о празницима.“
Ово је сасвим довољно за пригодну белешку о Дејтонској Босни после 27 година.
Годишњице су контролне капије на историјској стази.
Додај коментар