- Од Другог светског рата Америка је покренула 32 војна сукоба у којима су учествовале десетине земаља. Неки од тих војних сукоба трајали су више од двадесет година. За САД је непрестани рат природно стање. Милиони људских бића су жртвовани. У земљама које су биле мета америчких војних напада уништене су десетине билиона долара стамбених објекти, школа, фабрика, болница и других инфраструктурних објеката
- Нови председник, Доналд Трамп, сигуно неће озбиљно нарушавати ту „америчку нормалност“. И не може. А Европа ће и даље бити смешна. И све смешнија. Тако се ових дана Олаф Шолц, немачки канцелар, који одлази као последња нула, одједном сетио да је „неповредивост граница принцип који важи за свакога“. Поводом Гренланда, вели Шолц, границе не могу да се померају. Касно Олаф на Косово стиже!
- Ако Трамп покреће (засад само речима!) америкоцентрично ломљење међународних граница, као да се спрема за Нову Јалту – са Кином и Русијом – још у 2025, онда то не може остати без одјека и на другим тачкама по глобусу – па ни на Балкану
- Ваљало би мислити на време да ни Лес ни Трамп не мисле о томе кад шире вести како ће „променити приступ“. Њима је пре свега, као и што неувијено кажу, важно да удаље Русију и Кину, а да би могли настављати демократско ропство. Нама би требало бити важно да се извлачимо из ропства
Пише: Слободан РЕЉИЋ
НИКО овде више не трза на аналитичке досетке Тимоти Леса. Тај истраживач Центра за геополитику Универзитета у Кембриџу је имао неке идеје које су „будиле наду“, али то се углавном показивало као размишљања које се не дотичу реалних политичких кретања.
Тако нас Лес сада, на позив Танјуга, теши како ће Трамп мењати приступ „решавању питања АП Косово и Метохија“.
„Знамо да је председник Трамп заинтересован за решавање статуса Косова како би спречио Кину и Русију да стекну утицај у Србији и како би омогућио америчким трупама на Косову да се врате кући да би забележио успех у спољној политици. У том погледу, именовање Ричарда Гренела за изасланика за специјалне мисије снажан је сигнал да су САД спремне да поново преузму одговорност“, оценио је Лес.
Овакве врсте олаких комбинација не узимају у обзир колико ће Трампова администрација моћи посветити пажње Балкану, нити све запетљанције с којима ће се сусрести на терену. Како се може очекивати од неког ко не може да среди стање у својој кући да уведе ред на далеким прекоморским територијама. Извеснији је, нажалост, повећани хаос.
Тако ових дана Бајденов кабинет без неке добре намере, ваљда да би Трамп имао већи хаос пред собом, покреће нови круг санкција за Западни Балкан. Оне би се примењивале „за особе које су покушале да учествују у кршењу, ометању или угрожавању спровођења регионалних безбедносних, мировних споразума или споразума о узајамним признавањима на Западном Балкану“.
А онда се наводи галаматијас тих споразума „Преспански споразум из 2018. године; Охридски оквирни споразум из 2001. године; Резолуција 1244 Савета безбедности УН; Дејтонски споразум; закључци Већа за имплементацију мира из Лондона у децембру 1995. године, укључујући одлуке или закључке Високог представника, Већа за имплементацију мира или његовог Управног одбора; Међународног кривичног суда за бившу Југославију, односно Међународног резидуалног механизма за кривичне судове“.
Кривац ће се утврђивати тако што ће „Министарство финансија САД у консултацији са Стејт департментом, установити да је лидер, службеник или члан ентитета, укључујући владиног ентитета, који је ‘учествовао или покушао да учествује у неким од активности које су дефинисане претходном уредбом или чија су имовина и интереси у имовини блокирани сходно тој уредби’.“
Ако вам се чини да је ово баш компликовано, у праву сте. Оно је и стварано да би било нејасно и неразумљиво. Јер циљ је хаос, а не успостављање реда. Нешто због Трампа, а више због начина како то они иначе раде у колонијалним просторима.
Нови председник сигуно неће озбиљно нарушавати ту „америчку нормалност“. И не може.
Европа ће и даље бити смешна. И све смешнија. Тако се ових дана Олаф Шолц, немачки канцелар који одлази као последња нула, одједном сетио да је „неповредивост граница принцип који важи за свакога“. Поводом Гренланда, вели Шолц, границе не могу да се померају. Олафе, био си заборавио, па те Путин подсетио – водили сте рат у Европи после Другог светског рата, где сте померали границе… И на крају и после те промене по наново успостављеним принципима, посебно сте мењали принцип – на Косову!
Касно Олаф на Косово стиже!
Сад долази Доналд Трамп 2, и отворено јавља како границе нису ништа, ако се пружају пред Америком. То што се пред њим испречи нејаки Олаф Шолц је комендијашење. А за Балкан, суморност.
Доналд Трамп је у првом мандату показивао да на прво чувење не разликује Балтик од Балкана, уз помоћ Гренела – који је у Београду био толико пута да није имао проблема идентификације географских детаља и државних субјеката – донео је најгори од свих уговора око Косова – Вашингтонски споразум.
Тај документ који је толико у супротности с здравим разумом увео је Србију у додатно суморно назадовање – њиме је Израелу сугерисано да призна Косово, а Београд се обавезао да неће на међународној сцени чинити ништа у своју корист, а пре свега да одустаје од отпризнавања Косова код значајног броја чланица УН.
Тимоти Лесу пада на памет да би Трамп сада могао активирати поделу – али са поновним увођењем нових делова територије Србије (Прешевска долина).
Та неодговорна одокативност се природно уклапа и у Трампову храбру буку.
Разглављивање граница на европском тлу, а које су се већ по инерцији усталиле, тридесетак година стоје, не би морало бити проблем човеку који јавно не држи ни до граница Канаде, Данске око Гренланда или Панаме… (Вероватно се овим списак не завршава.) А то на Балкану слути нове дилеме и слободније идеје.
Кад би једном почео да скупља на гомилу све Албанце из Србије, амерички председник би убрзавао стварање Велике Албаније која се пројектује и на све околне државе. Јер није замисливо да ће Албанци у Северној Македонији – у којој се могу много комотније понашати него у Србији јер реално суверено држе и пола главног града – били мирни. Они то виде као историјску шансу која не сме да се пропусти. А македонска граница према Косову је толико порозна да мало фали и да се престане формално препознавати.
Даље, несразмерна „љубав“ између Монтенегрина и Албанаца одавно је изгубила свежину и сад, после црногорских православних литија и промена у том друштву, Албанци сваки час показују да има и у малој Црној Гори понешто за Велику Албанију. И ево нас већ на граници Босне и Херцеговине чији интегритет деловање Високог представника тј. западног окупационог управника угрожава у сваком од три конститутивна народа.
Ако Трамп покреће (засад само речима!) америкоцентрично ломљење међународних граница, као да се спрема за Нову Јалту – са Кином и Русијом – још у 2025, онда то не може остати без одјека и на другим тачкама по глобусу – па ни на Балкану.
Има различитих процена колико има сецесионистичких покрета по свету, али најконзервативније су – бар 100. У Европи се, сем Србије и Гренланда, где су сад најгласнији – оглашавају и Азербејџан, Белгија, БиХ, Чешка, Финска па Кипар, Шпанија, а ни Велика Британија није од камена.
То што Енглез Лес именује као ваљан аргумент – „спречити Кину и Русију да стекну утицај“ – логика је праћења пре свега англосаксонског интереса, али не слути наступање без отпора. Само са та два велика играча то не може бити ни слично ономе што су Американци, и могли и чинили, деведесетих година прошлог века – кад се свако удржављење или раздржављење рачунало само – да буде „добро“ за Вашингтон, па шта кошта нек кошта. Јер цену су плаћали они на којима су Американци изводили радове.
Ако имате и Кину и Русију у једначини, онда то подразумева да и они свуда могу да се изборе за неке жетоне. Улажем, окрећем коло, игра, добијам, губим… Интерес није једностран, него тростран. Плус, оцрњен Иран, па Курди у бар три земље, даље да не набрајамо… А онда ко зна о чијим жељама за отцепљењем ћемо слушати и у главним вестима.
Трамп не изгледа да је способан да се сада брине и о томе.
Он се већ доживљава као неко ко говори гласно, прегласно, али и носи прилично мали штап. Први његов мандат је уверљиво сведочанство о томе. То, ипак, не значи да та бука и хука неће имати утицаја на промене које су засад несамерљиве.
И не треба нам сад никакав Тимоти Лес као надзналац. Он је само подржавалац своје стране, а ми – локални играчи – мораћемо имати своје циљеве, игре, средства, савезништва…
Ипак, ваља разумети да су у тим таласима у којима се плива без унапред одређених начина понашања Американци у предности, јер они су после пада Берлинског зида кренули да по палим земљама имплементирају Вашинготнски консензус и подижу кадрове који то спроводе на терену. Стварали су инфраструктуру – од утицаја на медије, преко НВО-сектора, до успостављања правних система комплементарних западним центрима, урамљивања школских система у западне токове… А то су мреже из којих се није лако искобељати.
Али, сад кад је свима међу народима Источне Европе јасно да је „амерички сан“ у њиховим земљама донео само кошмаре, сиромашења девет од десет становника, понижења у међународним односима, распад школског, здравственог, спортског система, унижење култура и сејање депресија у друштву у коме насиље постаје константа – сада су прочитане и те њихове структуре и кадрови.
Тако су јавна мњења на Западном Балкану данас једним делом (све већим) упоредива и прилично истоветна (експлозија сиромаштва, критичност према свом вођству), али се онда у трену ломе – кад се као чињеница уведе претања првих суседа. И то је моћна полуга усмеравања.
Леп пример је кад министар спољних послова у Савету министара БиХ Елмедин Конаковић уочи Дана Републике Српске покреће иницијативу да се „9. јануар прогласи даном жалости на територији цијеле БиХ“, а на основу захтева проверене НВО фаланге Удружења жртава и сведока геноцида, покрета Мајке енклаве Сребреница и Жепа и Жене Подриња.
Елмедин онда везе како је на тај датум 1992. године „дошло до проглашења државе српског народа у БиХ, што је био увод у планове разбијања БиХ и почетак удруженог злочиначког подухвата… Овај датум представља симбол етничких подела, политичког сегрегирања и погубних последица које су довеле до губитака људских живота, уништења породица и генерација које су претрпеле губитке током рата.“
После овога Савет министара може да одмори на великом брлогу од државних обавеза које не испуњава ни елементарно – а како би се живот грађанина учинио подношљивим. Једна Трампова иницијатива може од ове сламе направити пламен. Јер, пацифизам Америке је, уистину, непрестани рат.
Управо преминули амерички председник Џими Картер рекао је 2018. како је нашао да је од независности Америке, која се одиграла пре 242 године, та земља само 16 година била без рата.
Од Другог светског рата Америка је покренула 32 војна сукоба у којима су учествовале десетине земаља. Неки од тих војних сукоба трајали су више од двадесет година.
Да, за САД је непрестани рат природно стање. Милиони људских бића су жртвовани. У земљама које су биле мета америчких војних напада уништене су десетине билиона долара стамбених објекти, школа, фабрика, болница и других инфраструктурних објеката.
Уништавње је део америчке привреде.
И то би ваљало имати на уму. Јер, сукоби – и глобални и локални – ће се заоштравати, иако ће народни бунт бити злоупотребљаван баш против народа. То ће повећавати интензитет потребе да се ствари промене, па шта кошта да кошта.
Ваљало би мислити на време да ни Лес ни Трамп не мисле о томе кад шире вести како ће „променити приступ“. Њима је пре свега, као и што неувијено кажу, важно да удаље Русију и Кину, а да би могли настављати демократско ропство. Нама би требало бити важно да се извлачимо из ропства.
Додај коментар