Коментари

Рељић: Земаново извињење Србима је најава тренда промена у Европи

НИЈЕ НЕЗАМИСЛИВО ДА СА СЛИЧНИМ СТАВОВИМА ИСТУПЕ ЧЕЛНИ ЉУДИ ФРАНЦУСКЕ, ИТАЛИЈЕ…
  • Европа ће морати почети себи полагати рачуне шта је и како чињено од оног симболичког краја Хладног рата оличеног у паду Берлинског зида. Криза с којом се континет суочава знак је да много тога није било за хвалу. Оно што је чињено с Србима сада може послужити као катализатор процеса
  • Милош Земан је могао рачунати на одијум. Јер, у „породици европских народа“ и даље се безакоње и бесрамност НАТО бомбардовања описује као нужно. Иако у то не верују ни говорници
  • Против Земановог извињења устао је и чешки премијер Андреј Бабиш. Словак и бизнисмен са сумњивим пореклом богатства. Под њим је чешка извршна власт постала и предводник велике кампање против Руса. Каквим је Бабиш закључцима склон, не би се требало изненадити да за „етничко чишћење“ 3,5 милиона судетских Немаца (иако се тада није користио тај појам) оптужи Русе. Јер, без њих иза себе Чеси не би никад устали из пивница и дали се у никакав прогон Немаца
  • Промениле су се међународне прилике, а и европски народи који су били корумпирани „бољом ситуацијом“ да то не оспоравају губе разлог да се тако понашају. Како нестаје „боље ситуације“ тако сваки бабиш осећа како је опасно кад неко говори као Земан

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ИЗВИЊЕЊЕ председника Чешке Милоша Земана српском народу због нечасног чешког учешћа у НАТО бомбардовању чин је који је обрадовао Србе. Али, то није све.

Још важније од тога за све Србе је – од Српске, Црне Горе и свуда где се српски свет простире до матице Србије – израњање једне нове (старе) димензије односа међу европским државама и народима која је, још од краја Хладног рата, дубоко зацементирана.

Враћање националних држава одговорности за чињења и свом достојанству.

Оно што је чињено с Србима сада може послужити као катализатор процеса.

Европа ће морати почети себи полагати рачуне шта је и како чињено од оног симболичког краја Хладног рата оличеног у паду Берлинског зида. Криза с којом се континет суочава знак је да много тога није било за хвалу.

„Желео бих да се српском народу захвалим за подршку коју су нам пружили 1938. године (после потписивања Минхенског споразума којим су Велика Британија и Француска, да би умириле Хитлерове аппетите, уступиле Немачкој део Чехословачке, тзв. Судетску област насељену већином Немцима) и подршку 1968. године (када је дошло до совјетске инвазије на Чехословачку због Прашког пролећа). Чак 70.000 Срба је 1938. године било спремно да се бори за Чехословачку“, навео је Земан.

(У заградама су објашњења за заборавне Европљане.) 

Срби су били уз Чехе кад су их изневерили западни савезници а и кад су их изневерили источни савезници, утемељио је свој став Земан. „А ми смо им се захвалили бомбардовањем.“

Ово је као заплет у грчкој трагедији. Односно, било би смешно да није трагично.

Свако настојање да се то оправда политичком практичношћу морално је суморно. Људско биће, ако жели да остане достојанствено, ту мора да застане. „Зато бих у своје име желео да се извиним за тадашње бомбардовање Југославије. Желео бих да замолим српски народ за опроштај. Сво време ме је то мучило.“

То је исказ Човека! Без крајњег рачуна. Спада у оно што Срби одвајкада зову Чојство. То врло високо достигнуће ретко је међу људима, које год да су националности. Више задати идеал, него свакодневица.

Као неко оправдање том непочинству додато је стање ствари: „Кад се одлучивало о бомбардовању, били смо тек неколико недеља у НАТО.“ И детаљ који не оправдава, али олакшава: „Били смо последњи који су дали сагласност.“

У поштеност овог чина ваља додати и извесну последицу. Милош Земан је могао рачунати на одијум. Јер, у „породици европских народа“ и даље се безакоње и бесрамност НАТО бомбардовања описује као нужно. Иако у то не верују ни говорници.

То је део данашње Чешке.

Други део представља премијер Андреј Бабиш који се хитно дао на разматрање председниковог чина те изнео тумачење да се председник Чешке извинио српском народу за бомбардовање СРЈ у своје лично име.

То показује две ствари: прво, да је Бабиш виши у политичкој структури извршне власти и друго, да је морално инфериоран, али да то јавно не сматра битним.

Ово што је рекао смислено је као кад би неки амерички турколог објашњавао да је Џо Бајден оптужио Турке за јерменски геноцид у стању лаке алкохолисаности.

Кад постоји права држава, председника имаш или немаш. Његове речи нису без значаја, чак и кад му се оконча мандат. Кад је сувереност твоје државе трска коју може поломити јачи поветарац, онда је политика уметност немогућег сагињања, а имплементирана демократија која те устоличила „добровољно ропство“.

„Сигурно то није био за њега лак тренутак, извинио се као грађанин Милош Земан. Разумем да то одлучивање за њега није било лако“, рече премијер Бабиш, који наравно не само да се не би извинио него, ако затраже Бајденови радници на „припитомљавању Русије“, не би имао проблем да и Србе прогласи одговорним за ону експлозију из 2014. у војном складишту а због чега је храбра чешка влада седам година касније протерала туце и по руских дипломата.

Пошто српска амбасада нема толико службеника додао би колико треба Срба на пропутовању кроз Чешку.

Андреју Бабишу би вероватно много лакше било да се извине Немцима, прво што се неко уопште сећа те 1938. јер то повлачи и оно што се десило 1945.

Сетићете се романа Кукавице Јозефа Шкворецког који је цинично описивао „славно војевање“ Чеха против Немаца које се у Другом светском рату одиграло од 4. до 11. маја 1945.

Имајући Црвену армију иза себе сви храбри који су ћутали пет година, одједном су уз чешко пиво дигли глас. И не само глас: историјске су чињенице да је двадесетих година у Чехословачкој живело 3,5 милиона Немаца, 23% људства (било их је више него Словака), а у тих неколико дана су протерани из Судета. Данас их има 0,2%, око 18 хиљада.

Али, окренимо се будућности, гесло је Уније. Док Немци не буду у прилици да се сете прошлости.

Чешка извршна власт ових месеци је предводник велике кампање против Руса!? Каквим је Бабиш закључцима склон, не би се требало изненадити да за то „етничко чишћење“ (иако се тада није користио тај појам) оптужи Русе. Јер, без њих иза себе Чеси не би никад устали из пивница и дали се у никакав прогон Немаца.

Андреј Бабиш

Земан и Бабиш су и две супростављене биографије: први је био храбар кад је после 1968. требало „на страшном месту постојати“ пред Кремљом као другим полом највећих сила на свету; други је (две деценије касније) храбро приступио чехословачкој тајној служби која је контролисала „земане“ било где и у свако доба и прикупљене податке поносно носио неком младом совјетском обавештајном официру у изузетној канцеларији у Братислави који се није звао Владимир Путин али је за Бабиша био божанство.

Кад се распадало комунистичко царство, обојица су прошли кроз обавештајне провере западних служби и нашли начина да постану део нових структура.

Земан је старомодно веровао да треба да настави да ради за народ, Бабиш је знао да треба радити за себе и да ће на основу тога добити право да меси масу.

Ово је честа биографија источних политичких делатника: од уличног пробисвета кога куче није имало за шта да угризе одједном се кроз приватизацију по Вашингтонском конснезусу уз помоћ ММФ, Светске банке и ЦИА појављује као најбогатији човек у држави.   

Изводи из биографије: После мирног распада Чехословачке, Бабиш се од 1991. населио у Чешкој. Од 1993. почиње његова игра са компанијом Агроферт, коју је финансирао кроз фирму непознатог власника са седиштем у Швајцарској. Бизнис је био такав да је уследила тужба за „преузимања свих деоница ћерке фирме“…

„Независно судство“ које се развило на Истоку ради свој посао… И, Агроферт „на слободном тржишту“ стално расте, па 2013. купује компанију и МАФРА, издавача две највеће новинске фирме у Чешкој Mladá fronta DNES и Lidové noviny. Плус једна телевизијска станица и једна од најслушанијих радио станица…

После избора 2017. године, кад је Бабишев АНО 2011 освојио 29% гласова, председник Милош Земан му је дао мандат, али већина странака је одбила да уђе у владу са Бабишом због „текуће истраге о криминалним активностима у вези са преваром око фонда Европске Уније“…

Како Европска унија брине о својом фондовима тако Бабиш влада и други мандат…

Типичан лидер државног облика који је Александар Зиновјев назвао колонијална демократија – структура која „није резултат природне еволуције дате земље… стварају се центри економије по западном обрасцу под контролом западних банака и концерна… Спољашњи атрибути западне демократије користе се као средства једног сасвим недемократског режима и као средства за манипулацију масама. Експлоатација земље у интересу Запада остварује се помоћу незнатног дела становништва колонизоване земље који зарађује на рачун ове своје функције и има висок животни стандард, сличан стандарду виших слојева Запада. На војном плану, она се толико деморализује да ни о каквом њеном супротстављању не може бити речи…“

Милош Земан јесте део те структуре, али није до краја скувана жаба. Он се сећа, 1938, 1968, а кад би се с њим упустили у разговор и требало да говоримо више него за једну изјаву на конференцији за штампу он би томе додао и Малу антанту, војно-политички савез Чехословачке, Југославије и Румуније 1920-1938, и свакако Томаша Масарика, централну фигуру чешке самобитности у пост-аустријском периоду.

 А Тома Масарик о лету 1914, пред Велики рат, (кад је Србе такође чекало бомбардовање слично НАТО-вом) пише да „иако јавне изјаве нису биле могуће, ипак је од самог почетка у Прагу било устаљено јавно мњење, и симпатије сваког свесног Чеха биле су на страни Србије, Русије и савезника“.

То би могао посведочити и Јарослав Хашек који је кроз доброг војника Швејка оцртао понашање масе која иза таквог мњења јури улицама и виче: На Београд, на Београд!

И кад је Масарик, у току рата, писао свој политичко-публицистички спис о томе шта ће бити после рата дао му је наслов „Нова Европа – Словенско становиште“. А „словенско становиште“ тада није било сметња да Масарик буде међу важним саветницима америчког председника Вудро Вилсона, као и наш Михаило Пупин из Идвора.

Томаш Масарик

Ако сте обратили пажњу на Земанов однос према суманутој антируској кампањи, у којој је покорни Бабиш прва виолина, онда ћете разумети да ту опет има оне Чешке коју је представљао Масарик.

 „То што разни словенски народи саосећају једни са другим јесте природно, јер су по језику и схватањима блиски; исто тако је природно што мали народи очекују помоћ од Русије у одбрани од Немаца, Мађара и Турака; али промишљеног, агресивног панславизма заправо панрусизма није било и нема. Не бисмо замерили Немцима када би саосећали с Германима и објављивали и остваривали пангерманизам као идеју уједињења свих Германа; али Немци схватају и практикују пангерманизам као идеју да управо ненемачки, негремански народи треба да служе Немцима“, писао је Томаш Масарик пре сто година.

Штошта се променило, али дубински процеси који су склоњени са стране, стоје.

„Пангерманизам у свом старом продору на Исток у првом реду је антисловенски, антируски. Слабљење Словена и Русије јесте први стадијум пангерманског програма; Русија и Словени за Немце представљају препреку на путу за Азију.“ (Масарик)

Бабишу је Масарик највећи непријатељ.

Какво „словенско становиште“, какви осећаји словенских народа, какви заједнички планови о „новој Европи“!

Уосталом, ко би данас у Европском парламенту имао разумевање за поруку: „Исус, а не Цезар – то је гесло демократске Европе“.

Прича о Земановим ставовима се свакако не може свести на – лично мишљење.

То што председникове речи нису извршне наредбе и одлуке не своди их на „сирак тужни без иђе икога“. Ако је овакав Земан 1999. морао поступати као и Бабиш данас, он овим чином извињења јавно – као човек о чијој улози се народ директно изјашњава – надилази ту своју улогу. То можда јесте мали корак за памет евроунијатске бирократије, али показује и да се ствари мењају.

Земанов чин јесте у овако пониженој Европи екстреман, али далеко од тога да је усмаљен. Није незамисливо да се са сличним ставовима појаве челни људи у Француској, Италији…

Бабиши вероватно никад неће доћи под удар законодавства Европске уније (те закони они доносе и сами их примењују), али зато на удар долази читав status quo за чије чување су они задужени. Јесте „европска вредност“ неморал и малтретирање слабијих, у чему је – како је то одавно написао Вили Вимер у писму канцелару Шредеру после једног тајног скупа НАТО у Братислави маја 2000. – главна улога намењена Србима, али то је прича које се морају стидети и они који је воле.

Промениле су се међународне прилике, а и европски народи који су били корумпирани „бољом ситуацијом“ да то не оспоравају губе разлог да се тако понашају. Како нестаје „боље ситуације“ тако сваки бабиш осећа како је опасно кад неко говори као Земан.

И како ће однекуд иза угла на улице истрчати „жути“ или какви год прслуци све незадовољнијих маса.

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар