- Плодове свог великог прегнућа од пре 100 година смо, што захваљујући себи, што другима, постепено претворили у пораз, који је могао да нас кошта и нестанка. Највише зато што смо бринули не само своје, већ и туђе бриге. Услед промена околности и односа снага у свету, али и због истрајности истог народа са обе стране Дрине током година ратова, санкција и ”транзиција” – шанса нам се управо указује
- Недоследно, лицемерно западно понашање у протекле скоро три деценије главни је и одговорни кривац за рушење западног ауторитета, и за све већи простор за независно, суверено деловање који се сада отвара како нама тако и свима другима који су вољни и способни да га искористе
- Као што су српски порази (у смислу губитка заједничке државе) 1990-их година означавали успон униполарног света, тако садашње српске победе одсликавају јачање вишеполарног света, и борбу за васпостављање међународног поретка у којем би право поново преузело примат над силом
- Као што је Западом предвођено разбијање СФРЈ представљало дрско кршење међународног права, тако победа Србије на генералној скупштини Интерпола, заснована на поштовању статута те организације, и победа Милорада Додика и коалиције око СНСД-а, заснована на залагању за изворни Дејтон, представљају симболичне победе у борби за међународно право
Пише: Александар ПАВИЋ
ИСТОГ дана када је Србија однела заслужену, тешко извојевану победу на генералној скупштини Интерпола, спречавајући чланство лажне државе Косово у тој организацији, нови српски члан Председништва Босне и Херцеговине, Милорад Додик, положио је заклетву, али и пољубио заставу Републике Српске, и то пошто је претходног дана положио заклетву пред посланицима Народне скупштине Републике Српске, чиме је јасно ставио до знања коме ће бити одговоран у вршењу дужности.
Лепо су то искоординирали Београд и Бања Лука, зар не? Или је срећа једноставно пратила храбре, па су се ова два симболично важна национална догађаја десила у истом дану… Свеједно је.
Већ неко време је јасно да је време (напокон) почело да ради за Србе, и дешавања од 20.11.2018. само то потврђују, један век после, чинило се, завршетка величанствене српске борбе у два Балканска и Првом светском рату, која је требало да донесе национално уједињење – и то не само за Србе.
Као што сада знамо – плодове тог великог прегнућа од пре 100 година смо, што захваљујући себи, што другима, постепено претворили у пораз, који је могао да нас кошта и нестанка. Највише зато што смо бринули не само своје, већ и туђе бриге.
Само мали број срећника међу појединцима и народима добија шансу за поправни испит. Услед промена околности и односа снага у свету, али и због истрајности истог народа са обе стране Дрине током година ратова, санкција и „транзиција”, та шанса нам се управо указује.
Гласање на скупштини Интерпола је показало да политички Запад више нема ни приближно ону моћ коју је имао колико јуче. Ни „тврду” ни „меку”. Или, речима министра спољних послова Србије Ивице Дачића, „показало (се) да није довољно да неке велике силе пошаљу захтеве и да сви трком испуне и подрже те њихове захтеве”.
Нису, дакле, помогли ни западни аргументи, ни захтеви, па чак ни „завртања руку” мањим и слабијим државама од стране САД, Велике Британије и „пријатељске” Турске (која ионако није, нити ће икад бити „Запад”, шта год то више значило).
Лажна нарко-држава није прошла.
Нису Запад и његови вазали напрасно постали војно слаби. Напротив, амерички војни буџети никад нису били већи, НАТО никад више војних вежби није организовао још од краја Хладног рата, а до зуба наоружана Турска има претензије на обнову Отоманског царства и на разне начине активно покушава да утиче на све своје суседе или да их подреди. Међутим, у међувремену су ојачали други – на првом месту Русија и Кина, али и Индија. И војно и економски и дипломатски.
Једнополарни монопол на пројектовање глобалне силе више не постоји. Толико, укратко, што се тиче тврде моћи.
Губитак западне меке моћи је, међутим, суштински већи. Опет, није то зато што западне земље не троше огромна средства на пропаганду, НВО сектор и „извоз демократије” уопште. Напротив: чини се да ти издаци никад нису били већи. Међутим, оно што се не може никаквим новцем надокнадити, то је губитак западног кредибилитета – политичког, моралног, културног.
Политички Запад је своју велику прилику, која му се отворила падом Берлинског зида, прокоцкао. Уместо да буде предводник у рушењу свих врста зидова, у промовисању истинске демократизације и развијању равноправне међународне сарадње – што је све, иначе, путем медија, књига и Холивуда обећавано светским масама које су чезнуле за испуњењем бар дела „америчког сна” у сопственим земљама – Запад је урадио управо супротно:
– Покренути су процеси „транзиционих” пљачки где год су се западни „експерти” појављивали ради „пружања помоћи”, „давања подршке” и сличних шупљих идеалистичких фраза. Економска „помоћ” је увек условљавана прихватањем неоколонијалног програма заснованог на тзв. Вашингтонском консензусу, путем којег је власништво над домаћим привредним ресурсима прелазило у руке западног капитала и/или његових локалних подизвођача.
– СССР и СФРЈ су разбијене управо по административним линијама које су повукли до јуче омражени комунистички властодршци, не правде или демократије ради, већ, испоставило се, русо- и србофобије ради. Испод високопарних фраза стајао је – и стоји – голи геополитички интерес. Прокламовани су „високи принципи”, попут оних које је изнела Бадинтерова комисија (да само бивше републике, а не и аутономне покрајине, могу да постану државе), да би се, чим би то постало згодно, исти погазили прокламовањем „јединственог случаја” званог „Косово”. У исто време, у непосредном суседству, одлучно се одбацује могућност примене сличног начела у случају Републике Српске, која је своју државност унела у Дејтонски споразум, а која је створена од народа који се у огромној већини противио насилном отцепљењу од заједничке државе СФРЈ.
– Покренуте су разорне војне интервенције широм света, под лажним изговорима: од подручја бивше СФРЈ па до Авганистана, Ирака, Либије, Сирије, уз (више)милионске жртве и избеглице, и стварање моћних терористичких организација, од којих су многе у тесним партнерским везама са западним престоницама.
– Организовани су или подстицани државни удари у земљама попут Украјине и Македоније, да не би случајно „скренуле са правог пута” одређеног им у Вашингтону/Лондону/Бриселу/Берлину/Паризу, или су исти лажирани, као у случају Црне Горе, да би се земља на брзину и мимо референдума угурала у НАТО.
– По избијању велике економске кризе 2008. године, спасавани су управо они најбогатији слојеви, на првом месту банкарски, који су били и најодговорнији за кризу, чиме је озваничено да се у тзв. либералном капитализму добици приватизују а губици – социјализују. Принцип Суперхика – отимање од сиромашних да би се дало богатима –однео је победу.
– Традиционалне партије западне левице су, после Клинтона и Блера, постале, заједно са партијама традиционалне деснице, партије једног те истог „централистичког” естаблишмента. Уместо борбе за права радника а против милитаризма, оне су почеле да се баве идентитетским питањима све одабранијих и ужих „мањина”, у исто време прикључујући се вештачкој анти-руској хистерији која је потхрањивала нову милитаризацију европског континента, ширење НАТО ка истоку и нову глобалну трку у наоружању. Итд. итд…
Дакле, Запад је изгубио и свој монопол силе, и свој морални кредибилитет. И зато још увек моћним пропагаторима лажне државе нису помогли ни штап ни шаргарепа у намицању неопходне двотрећинске већине потребне за пријем њиховог недоношчета у Интерпол. И зато никакви милиони које су западне престонице намениле за медијски и други утицај на изборе, нити разноразни специјалци, нису могли да спрече државотворне снаге у остваривању велике изборне победе у Републици Српској.
После пада Берлинског зида, на огромну западну војно-економску моћ се у већем делу света гледало скоро па благонаклоно. Сматрало се да та моћ није представљала пуку силу, већ да је била утемељена на успешном политичко-друштвеном моделу, толико успешном да је био сматран не само пожељним на глобалном нивоу, већ и малтене безалтернативним, што је додатно легитимисано Фукујаминим концептом „краја историје”. Међутим, управо је недоследно, лицемерно западно понашање у протекле скоро три деценије главни и одговорни кривац за рушење западног ауторитета, и за све већи простор за независно, суверено деловање који се сада отвара како нама тако и свима другима који су вољни и способни да га искористе.
Као што су српски порази (у смислу губитка заједничке државе) 1990-их година означавали успон униполарног света, тако садашње српске победе одсликавају јачање вишеполарног света, и борбу за васпостављање међународног поретка у којем би право поново преузело примат над силом. Као што је Западом предвођено разбијање СФРЈ представљало дрско кршење међународног права, тако победа Србије на генералној скупштини Интерпола, заснована на поштовању статута те организације, и победа Милорада Додика и коалиције око СНСД-а, заснована на залагању за изворни Дејтон, представљају симболичне победе у борби за међународно право.
Увек је добро бити на правој страни историје. Задатак нам је, као и увек, да истрајемо, и да овог пута не понављамо кобне грешке од пре једног века.
Додај коментар