Реуф Бајровић и Здравко Крсмановић
- Потпредсједник опозиционог Народног демократског покрета Здравко КРСМАНОВИЋ: Није баш да се у РС набавља више пушака него што има полицајаца, али ријеч је о заиста великој количини. Након цртања граница независне Републике Српске и најављивања отцјепљења, режим сада демонстрира силу да би изазвао страх и хомогенизовао бирачко тијело пред октобарске изборе
- Оснивач Грађанског савеза Босне и Херцеговине Реуф БАЈРОВИЋ: Gосподин Додик је рекао да ће сваки припадник МУП-а Републике Српске имати дугу цијев, што значи да ће бити набављено још око 5.000 аутоматских пушака. То је онда милитаризација полиције Републике Српске
- КРСМАНОВИЋ: Ова набавка оружја нема никакве везе са тероризмом, то је демонстрацијa силе ради остваривања сна који Милорад Додик одавно сања, а то је сецесија. Некада се говори о Републици Српској као независној држави, некада о њеном припајању Србији. То је карта на коју се игра пред октобарске изборе. Наоружавање полиције је војна компонента политичког дјеловања
- БАЈРОВИЋ: Ако 7000 или 8000 припадника МУП-а Републике Српске, као што се најављује, добије дуге цијеви, то ће значити да ћемо де факто у Републици Српској имати четири бригаде под оружјем и са дугим цијевима, а оружане снаге Босне и Херцеговине имају пет или шест бригада
- БАЈРОВИЋ: Хрватска није свјесна своје позиције и понаша се као да иза себе има цијелу НАТО војску. Она покушава да искористи своје чланство у Европској унији да би у БиХ остварила своје ратне циљеве, што је врло опасно. Поготово је опасно за саму Хрватску, која у великој мјери зависи од туризма. Невјероватно је да Хрватска ризикује своју економску стабилност да би постигла ратне циљеве у Босни и Херцеговини
У НАЈНОВИЈЕМ Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о гомилању оружја и дјеловању паравојних организација у Босни и Херцеговини. Саговорници су били два опозициона политичара – један из Републике Српске, други из Федерације Босне и Херцеговине. Саговорник у Бањалуци био је Здравко Крсмановић, потпредсједник Народног демократског покрета, а у Сарајеву Реуф Бајровић, оснивач Грађанског савеза Босне и Херцеговине.
Било је ријечи о томе зашто Република Српска набавља 2.500 аутоматских пушака и ко је одобрио ту набавку, да ли је тачно да је то оружје потребно за борбу против терориста, како то тврде званичници Републике Српске, да ли Милорад Додик од полиције прави војску, зашто Република Српска гради најмодернији центар за обуку полицајаца у региону, каква је веза тог центра са руским хуманитарним центром у Нишу, ко ће обучавати полицајце Републике Српске, о паравојним организацијама које се представљају као хуманитарне и спортске, како се дјеца увлаче у ратне игре, има ли набавка оружја везе са предстојећим изборима у Босни и Херцеговини, да ли би се ратне игре могле измаћи контроли и изазвати ратни сукоб, као и о томе зашто Запад не спријечи гомилање оружја у Босни и Херцеговини.
Омер Карабег: Предсједник Републике Српске Милорад Додик и министар унутрашњих послова РС Драган Лукач, недавно су најавили да у Републику Српску стиже 2.500 модерних аутоматских пушака којима треба да се наоружа полиција. Шта ће полицији толико пушака? Набавља се више пушака него што има полицајаца?
Здравко Крсмановић: Није баш да се набавља више пушака него што има полицајаца, али ријеч је о заиста великој количини, што је узнемирило људе у Босни и Херцеговини. Код нас се пред сваке изборе подижу националне тензије, али ово што ради режим у Републици Српској превазилази све што је до сада рађено. Након цртања граница независне Републике Српске и најављивања отцјепљења, режим сада демонстрира силу да би изазвао страх и хомогенизовао бирачко тијело пред октобарске изборе. Побједа на изборима је прави политички циљ како би се наставила пљачка грађана Републике Српске. Све остало је у служби тог циља.
Милитаризација полиције
Омер Карабег: Валентин Инцко, високи представник за БиХ, тврди да аустријска полиција има 400 аутоматских пушака, а Република Српска набавља 2.500…
Здравко Крсмановић: Заиста се може говорити о милитаризацији полиције Републике Српске, преко које се покушава извршити криминализација друштва. Не треба заборавити да су 9. јануара на прослави Дана Републике Српске учествовали припадници организације Србска част који имају криминалну прошлост.
Омер Карабег: Да ли и полиција у Федерацији Босне и Херцеговине набавља ново оружје?
Реуф Бајровић: Полиција у Федерацији је набавила изузетно мали број дугих цијеви – неколико стотина. То је десетак пута мање од онога што је набавио господин Додик. Сви смо били запањени када је објављена информација да ће се набавити толики број дугих цијеви. И као да то није било довољно – господин Додик је рекао да ће сваки припадник МУП-а Републике Српске имати дугу цијев, што значи да ће бити набављено још око 5.000 аутоматских пушака. То је онда милитаризација полиције Републике Српске којом се, по мом мишљењу, нарушава Анекс 1А Дејтонског споразума који се бави војним аспектима тог споразума.
Прича за малу дјецу
Омер Карабег: Додик тврди да је то оружје потребно за борбу против терориста...
Здравко Крсмановић: То су приче за малу дјецу. Зашто се те пушке нису набавиле послије терористичког напада у Зворнику априла 2015. године? Неколико година прије терористичког напада у Зворнику имали смо напад на америчку амбасаду у Сарајеву и терористичку акцију у Бугојну, па ни након тога нису набављане толике количине оружја. Подсјетио бих да је у Босни и Херцеговини за очување мира задужена војна мисија АЛТХЕА која је продужена рука ЕУФОР-а. Ова набавка оружја нема никакве везе са тероризмом, то је демонстрацијa силе ради остваривања сна који Милорад Додик одавно сања, а то је сецесија. Некада се говори о Републици Српској као независној држави, некада о њеном припајању Србији. То је карта на коју се игра пред октобарске изборе. Наоружавање полиције је војна компонента политичког дјеловања. Том игром Додик покушава да добије изборе, а послије тога све ће зависити од међународних околности. Он очито има мегаломанске амбиције, он о себи мисли да је историјска личност, а у суштини то је обичан манипулатор и преварант.
Алијанса Додик-Човић
Омер Карабег: Министар унутрашњих послова Републике Српске, Драган Лукач тврди да је набавка 2.500 аутоматских пушака урађена по закону и да је Република Српска добила све дозволе надлежних органа. Да ли је могуће да су надлежни органи на нивоу Босне и Херцеговине дали одобрење за увоз толике количине оружја?
Реуф Бајровић: У питању су двије адресе. Једна је Министарство вањске трговине. Особа која је задужена за издавање тих дозвола била је укључена у велику, можда и највећу послијератну аферу нелегалне трговине оружјем. Друга адреса је Министарство одбране на чијем је челу министрица Марина Пендеш, која је директно одговорна Драгану Човићу, Додиковом савезнику. Када то имамо у виду, онда није чудо што је одобрен увоз толике количине оружја.
Трећи играч је Обавјештајно сигурносна агенција (ОСА), али она не даје дозволе, већ само мишљење да ли онај ко набавља оружје – у овом случају то је МУП Републике Српске – представља пријетњу по уставни поредак. Према томе, о набавци су одлучивале двије особе које су директно повезане са алијансом Додик-Човић. Овдје се ради о намјери да се полиција милитаризира и да се од ње направи мала војска. Ако 7000 или 8000 припадника МУП-а Републике Српске, као што се најављује, добије дуге цијеви, то ће значити да ћемо де факто у Републици Српској имати четири бригаде под оружјем и са дугим цијевима, а оружане снаге Босне и Херцеговине имају пет или шест бригада. Намјера је врло јасна и прича о тероризму је најобичнија глупост, јер се у случају терористичког напада не користе пушке калибра 7,62, које набавља Република Српска, већ пушке калибра 5,56. О томе су ових дана говорили сигурносни стручњаци. То би морале зауставити домаће институције, јер вјеровати да ће то урадити међународна заједница – била би велика грешка.
Залужани и Ниш
Омер Карабег: У Залужанима код Бањалуке гради се центар за обуку полицајаца. Министар Лукач се хвали да ће то бити најмодернији центар у региону. Шта ће такав центар Републици Српској и одакле паре за то?
Здравко Крсмановић: То је бивша касарна која је била у рушевном стању. Она се сада адаптира за потребе центра, а новац је обезбијеђен тако што је Народна скупштина Републике Српске донијела одлуку о узимању кредита од неких десетак милиона КМ. Тај би се центар на неки начин могао повезати са руским хуманитарним центром у Нишу. Подсјетио бих да су се набилдовани момци из Србске части, који су учествовали на прослави Дана Републике Српске, обучавали у Русији и у руском хуманитарном центру у Нишу. Утицај Русије и Турске у Босни и Херцеговини је све видљивији и о томе се мора јавно и отворено говорити. То је опасност по стабилност и мир у БиХ.
Руски хуманитарни центар у Нишу је под будним оком Европске уније и Сједињених Америчких Држава које се противе да његово особље добије дипломатски статус који тражи Русија. Сада се нешто тако покушава направити код Бањалуке. Није спорно да се стара касарна уређује и адаптира, али да се од тога прави војна компонента полиције и да то на индиректан начин буде повезано са руским обавјештајним и сигурносним службама – то Босни и Херцеговини није потребно. Данашња Босна и Херцеговина настала је у Дејтону и она има своје гаранте, а то су потписници Дејтонског мировног споразума. Свако ко нарушава тај споразум угрожава мир у Босни и Херцеговини.
Одбрана режима оружјем
Реуф Бајровић: Ради се о врло опасним намјерама. Ријеч је о коришћењу Босне и Херцеговине за сукоб са Западом. Нема логичног објашњења за ту базу у Залужанима. Господин Додик је ових дана индиректно потврдио да ће тамо бити руски инструктори. Реагујући на саопштење америчке амбасаде да Сједињене Америчке Државе немају у плану да обучавају специјалце Републике Српске, он је рекао: “Ако неће Америка, ми се знамо сами обучити” и додао да ће Република Српска наставити да саруђује и са Американцима, и са Европљанима, и са Србијом, Русијом и Кином.
Све је ово речено да би могла да се помене и Русија. Додик покушава да искористи своје везе са Москвом и жељу Русије да заустави интеграцију Босне и Херцеговине у НАТО пакт и Европску унију да би добио подршку за октобарске изборе. Он покушава да створи неку врсту војне или полицијске формације, коју би искористио у случају пораза на изборима. Стварање једне такве оружане формације је притисак – како на опозицију у Републици Српској, тако и на све људе у Босни и Херцеговини. Народ треба да зна истину. Не ради Додик све то само због избора.
Он је врло јасно рекао да жели да растури Босну и Херцеговину, а то се не може урадити мирним путем. Када неко говори о растурању Босне и Херцеговине, и истовремено набавља оружје, онда га треба схватити озбиљно. Додик је, зарад очувања власти, спреман да крене у правцу који може довести до онога што нас је задесило деведесетих година.
Омер Карабег: Господине Крсмановићу, сматрате ли и ви да Милорад Додик жели да полицију претвори у своју војску?
Здравко Крсмановић: Мислим да то примјећују и службеници у полицији. У МУП-у има доста школованих полицајаца, професионалаца, којима није свеједно када виде да њихова институција под изговором борбе против тероризма добија војни карактер. Они су забринути, јављају се нама у опозицији и скрећу пажњу на оно што се дешава. То није никаква измишљотина нас у опозицији, то је истина. Иза милитаризације полиције крије се намјера да се силом заштити режим и диктаторска власт једног човјека. Заиста се може поставити питање да ли ће Додик предати власт ако доживи пораз на изборима. Да ли је у питању одбрана режима по сваку цијену? Али ко се игра рата, рат ће му сигурно доћи главе.
Злоупотреба дјеце?
Омер Карабег: У Босни и Херцеговини се сваки час огласи нека паравојна организација која се представља као хуманитарна или спортска. Имају ли они своје кампове за обуку?
Реуф Бајровић: Чини се да имају. Деведесетих година рат је почео са паравојним формацијама, а сада је то мало другачије – прича се о наводној културној сарадњи и хуманитарним активностима, па се онда напада НАТО, вјежба гађање и посјећује хуманитарни центар у Нишу.
Омер Карабег: Изгледа да се у ратне игре увлаче и дјеца. Помињало се удружење које носи име Аскер, што на турском значи војник, које је организовало обуку дјеце у Јелаху код Тешња?
Реуф Бајровић: На снимку који је објављен на YоуТубеу-у видимо дјецу која гурају гуме и прескачу препреке, тамо нема никаквог оружја. Ја апсолутно сматрам да је кориштење дјеце у такве сврхе неприхватљиво, али заиста то нисам видио на снимку. Могуће да гријешим, али на видеу тога нема.
Омер Карабег: Мада је министар безбједности Босне и Херцеговине Драган Мектић рекао да сумња у часне намјере организације Аскер...
Реуф Бајровић: Не знам, он је човјек који се тиме бави и очито нешто зна. Свака паравојна формација је једнако опасна. Сигурносне агенције, ако имају таква сазнања, треба да с тим изађу у јавност.
Здравко Крсмановић: Док сам био начелник општине Фоча видио сам да су дјеца погинулих бораца и шехида лака мета за оне који немају добре намјере. Том дјецом се лако може манипулисати. Посебно када се има у виду какав је образовни систем у Босни и Херцеговини – још увијек имамо двије школе под истим кровом и различите наставне програме. Три народа – три историје.
Омер Карабег: Има ли скривеног оружја у Босни и Херцеговини?
Реуф Бајровић: Очито да има. Према свим релевантним анализама значајна количина наоружања је у посједу становништва. Зато је свако додатно наоружавање, иза кога стоје државни органи, долијевање уља на ватру. Нејасно је зашто се представници Европске уније у Босни и Херцеговини праве да то не виде и стање представљају другачијим. Очигледно чувају своје чиновничке каријере. Друго објашењење не видим.
Здравко Крсмановић: Мислим да нема много скривеног оружја. Доста тога је предато након рата. За мене је већа опасност што свака од три стране у Босни и Херцеговини има свог патрона. Бањалука иде по мишљење у Београд, Мостар у Загреб, а Сарајево одлази пут Анкаре и Истамбула. Ако некоме одговара сукоб, Босна и Херцеговина је идеално тле да оствари своје циљеве. Тада ће оружје доћи и ако га нема. Бојим се либанизације Босне и Херцеговине и украјинског сценарија.
Опасне ратне игре
Омер Карабег: Могу ли се ове ратне игре, које се сада воде, у једном тренутку измаћи контроли? Уосталом, зар све ове приче о оружју и паравојним формацијама не подсјећају на 1992. годину?
Здравко Крсмановић: Уколико се стање у региону промијени, то може да измакне контроли. У овом тренутку Србија је битан фактор стабилности. Косовски проблем је под контролом, међутим у Србији постоје јаке снаге које се опиру рјешавању тог проблема. Уколико би дошло до промјена у Србији и до повратка екстремних националиста, онда би Косово и Република Српска могли бити упаљач који би поново дестабилизовао регију Балкана.
Реуф Бајровић: Мислим да би се ове ратне игре могле измаћи контроли. Погледајмо како се понашају сусједи. Хрватска није свјесна своје позиције и понаша се као да иза себе има цијелу НАТО војску. Она покушава да искористи своје чланство у Европској унији да би у Босни и Херцеговини остварила своје ратне циљеве, што је врло опасно. Поготово је опасно за саму Хрватску, која у великој мјери зависи од туризма. Невјероватно је да Хрватска ризикује своју економску стабилност да би постигла ратне циљеве у Босни и Херцеговини. Што се тиче односа Србије према Босни и Херцеговини, ја мислим да ту нема неких значајних промјена. Дугорочна политика Србије заснована је на идеји да се Косово у погодном тренутку покуша замијени за дио Босне и Херцеговине, уз подршку међународне заједнице. Мислим да се то неће остварити, али Србија ће настојати да сјевер Косова на неки начин интегрише у Србију и да тај преседан искористи да би остварила своје претензије према Босни и Херцеговини.
Омер Карабег: Ко може зауставити ове ратне игре?
Здравко Крсмановић: Прије свега, они који су задужени да надзиру спровођење Дејтонског мировног споразума. То су у првом реду Високи представник и Вијеће за имплементацију мира. То је и европска војна мисија АЛТХЕА која би крајње озбиљно требала да схвати све ове безбиједоносне пријетње. Оно што се сада дешава треба називати правим именом – то је звецкање оружјем и ратнохушкачка политика, која никоме у Босни и Херцеговини не може донијети ништа добро.
Реуф Бајровић: То би се врло једноставно могло зауставити када би за то било политичке воље у Бриселу, Лондону и Берлину. Довољно би било послати један батаљон као поруку да Европа неће дозволити никакве глупости које неки људи у Босни и Херцеговини очито планирају, мислећи да Запад на то не обраћа пажњу. Наравно, Сједињене Америчке Државе увијек могу ставити до знања да нема ништа од таквих планова. Међутим, не треба заборавити да је Милорад Додик у задњих десетак година у Америци потрошио огроман новац убјеђујући тамошњу јавност и политичаре да је врло важно да се Америка не мијеша, јер се у Босни и Херцеговини ништа лоше неће десити. За то вријеме он планира да створи нову ситуацију на терену, рачунајући да неће бити одговора државних институција из Сарајева.
(Омер Карабег, Слободна Европа)
Додај коментар