- Трампово „пресецање чвора“ уважавањем „фактичког стања“, односно „стања на терену“, у случају БиХ би значило прихватање да је она као дејтонска творевина заиста „немогућа држава“. То никако не значи како је треба вештачки одржавати „на апаратима“ да би претрајала и као до сада принудно, спољашњом интервенцијом вршити њену унитаризацију, већ сасвим супротно – не ометати да на миран начин, логичним током дође до њене фрагментације и нестанка у садашњем облику, уз могућност да преостали део који обухвата апроксимативни троугао Сарајево-Травник-Тузла опстане као независна држава
- Сходно томе, у БиХ би прво требало да дође до меког приземљења амбиција муслиманског (бошњачког) чиниоца и њиховог спуштања из облака илузија о јединственој, унитарној БиХ на тле реалности да фактички не контролишу 3/4 земље за коју су им подргеване амбиције да ће њоме хегемонистички управљати у тзв. АВНОЈ-ским границама
- Завршни корак било би коначно мирно раздруживање Републике Српске и Федерације БиХ. Следствено, то би за Српску значило трасирање пута ка упловљавању ентитетског брода у државну луку независности, било самостално било са Србијом. Подразумевало би се упоредо адекватније регулисање питања Брчког и могуће мање или веће кориговање „дејтонских“ територија и граница
- Из речи у дискусији: Српска и Србија би требало да припреме свеобухватну стратегију наступа и благовремено почну пласирање објективне „сребреничке приче“. У 2025-ој биће последњи трзаји наратива о Сребреници који је пласирао Запад. После тога ће утихнути, али може у овој години да донесе силну штету српским интересима
Миломир СТЕПИЋ
ТРАМПОВА победа на председничким изборима у још увек најмоћнијој држави света је нова, иако очекивана чињеница.
На глобалном плану од њега се очекује да приступ бројним питањима и кризама буде другачији од претходника Бајдена, тј. да компликоване изазове решава у мултиполарном, а не у униполарном геополитичком кључу.
Једна могућа опција, а имајући у виду Трампов стил и приступ у складу са политичким реализмом, јесте фајтерско, радикално, хитро „пресецање глобалног чвора“ на начин како је Александар Македонски решио енигму Гордијевог чвора.
Сходно томе, може се очекивати веће уважавање фактичког стања широм света. Првенствено, у погледу редефинисања светског поретка, Трамп и његова администрација почели би да прихватају чињеницу да је прошао апсолутни униполаризам (тзв. униполарни тренутак) и да је већ дуже време на сцени униполарни мултиполаризам, односно да САД још увек јесу водећа глобална сила, али да више нису неупитни хегемон чија се реч у светским форумима беспоговорно уважава, а захтеви извршавају.
У том смислу, америчко престројавање би се убрзаније наставило у смеру прихватања хијерархизованог мултиполаризма, а у не баш тако далекој будућности и новог биполаризма („Колективни Запад“ – БРИКС; САД – Кина, Кина – Исламски свет…?), будући да многи теоретичари поретка сматрају биполаризам за једино равнотежно стање светских односа.
Не би се требало изненадити и ако би свет у нешто даљој будућности постао устројен и потпуно другачије, а сфера интереса САД се свела само на два америчка континента, уз суочавање са све већим притисцима унутар „експрес лонца“ сопствене државе.
Сходно томе, да ће САД престати да буду „најјачи пас у граду“ (Медлин Олбрајт) и да ће на Планети бити све више „паса-луталица“ и уличних „чопора“ који ће показивати зубе, америчка улога „светског полицајца“ биће све мање ефикасна, а интервенционизам као манир ће се временом напуштати. Са тог, глобалног нивоа, геополитичка конфигурација ће се логично пројектовати на ниже макро-, мезо-, микрорегионалне и локалне нивое.
Није искључено да ће САД од неких региона потпуно одустати, покушавајући да их препусте неком од својих „подизвођача“ и тако, барем посредно, задрже какав-такав утицај. Али, „ефекат домина“ неће бити тако лако зауставити. Штавише, то ће све мање зависити (само) од САД.
Један од таквих региона свакако је Балкан, за који Американци одавно тврде да им је ту остао „незавршен посао“ (укључујући БиХ).
Трампово „пресецање чвора“ уважавањем „фактичког стања“, односно „стања на терену“, у случају БиХ би значило прихватање да је она као дејтонска творевина заиста „немогућа држава“. То никако не значи како је треба вештачки одржавати „на апаратима“ да би претрајала и као до сада принудно, спољашњом интервенцијом вршити њену унитаризацију, већ сасвим супротно – не ометати да на миран начин, логичним током дође до њене фрагментације и нестанка у садашњем облику, уз могућност да преостали део који обухвата апроксимативни троугао Сарајево-Травник-Тузла опстане као независна држава.
Дакле, остаје да амерички „незавршен посао на Балкану“ оконча Трамп, али на потпуно другачији начин од досадашњих настојања тзв. колективног Запада. То би било и у несумњивом интересу САД, које се суочавају са много значајнијим питањима у односима са Русијом, Индијом, Исламским светом и нарочито Кином, тј. у источној Европи, на Блиском Истоку, у Индо-пацифичком региону. А ти изазови ће све више расти.
* Сходно томе, у БиХ би прво требало да дође до меког приземљења амбиција муслиманског (бошњачког) чиниоца и њиховог спуштања из облака илузија о јединственој, унитарној БиХ на тле реалности да фактички не контролишу 3/4 земље за коју су им подргеване амбиције да ће њоме хегемонистички управљати у тзв. АВНОЈ-ским границама. Томе би пресудно допринеле јасне, експлицитне поруке и деловање Трампа и његових балканских изасланика да се „идила“ Вашингтона и Сарајева завршава јер САД имају преча посла, да узурпаторски антисрпски ангажман ЕУ у лику легалних и илегалних „високих представника“ нема више никаквог смисла и да се злоупотребом институција БиХ (нарочито Уставног суда) практично неће постићи ништа.
* Потом би уследио период привикавања на губитак америчке подршке за вишедеценијску привилеговану позицију и једну врсту размажености као сатисфакцију за наводно страдање у геноциду, на основу чега су делимично добијали, а још више очекивали, профит у виду (гео)политички аквизиција. У том контексту нужно је да се суоче са чињеницом да је БиХ неодржива и да је инсистирање на њеној целовитости контрапродуктивно за саму муслиманску/бошњачку страну, те да је њихова прозападна оријентација – било да је стварна или само утилитарна – постала депласирана.
* Завршни корак било би коначно мирно раздруживање Републике Српске и Федерације БиХ. Следствено, то би за Републику Српску значило трасирање пута ка упловљавању ентитетског брода у државну луку независности, било самостално било са Србијом. (О томе сам већ говорио 17. априла 2024. у излагању под насловом „Раздруживање као одговор на изазове“ на трибини Процес против предсједника Српске као крај БиХ; уследило је краткотрајно политичко експлоатисање те идеје, које је убрзо утихнуло). Подразумевало би се упоредо адекватније регулисање питања Брчког и могуће мање или веће кориговање „дејтонских“ територија и граница које су настале у за српску страну негативном отклону геополитичког и геостратегијског клатна 1995. године.
У новој глобалној констелацији овакав расплет не само да би био могућ већ и очекиван, што никако не значи српско „седење скрштених руку“. Напротив!
То нарочито важи за косовско-метохијско питање. Трампово „пресецање глобалног чвора“ у том случају могло би такође да уважи „стање на терену“, тј. да су Косово и Метохија de facto отцепљени од Србије и да тим простором de facto владају Албанци, те да се та „реалност“ прихвати као дефинитивно решење. Стога је пред српским политичким лидерима велики задатак – да одбију евентуалну аналогију „раздруживање Републике Српске“ – „сецесија Републике Косово“. Један аргумент свакако јесте да су Албанци у Србији национална мањина, а Срби у БиХ конститутивни народ, али други је у практичном смислу далеко ефикаснији – да се „независности Косова“ противи тзв. светска већина (С. Караганов), односно у овом тренутку је не признаје више од 1/2 држава чланица УН, 72% становништва свих држава света и 66% територије свих држава света.
Друга опција – која се унапред одбацује, али она није немогућа – јесте када би Трамп, уместо „пресецања глобалног чвора“, од стране непоражене тзв. дубинске државе или, пак, нове администрације која би остала на суштински непромењеном курсу у односу на претходну, био приморан на дуготрајно, траљаво и неизвесно „распетљавање глобалног чвора“.
Републику Српску би у том случају очекивала déjà vu судбина – наставак „обуздавања“ и даљи покушаји „утеривања“ у унитаризовану БиХ.
Дакле, од начина решавања „Трамповог чвора“ ће у великој мери зависити будућност Републике Српске, а она се мора спремати и за једну и за другу варијанту.
Након излагања свих учесника, на трибини је отворена дискусија поводом три питања:
1. Да ли ће промена америчке политике према нама бити условљена претходном руском победом у Украјини и променом или нагодбом између Америке и Русије, односно Трампа и Путина?
2. Ако се Америка коригује у бар у смислу ком смо данас говорили, да ли ће то Муслимане лишити шансе за „друго полувреме“ а Америку вратити макар поштовању Дејтонског споразума?
3. Да ли су шансе и за српски простор и за Републику Српску добри лични односи Милорада Додика и Виктора Орбана и добри лични односи између Орбана и Доналда Трампа?
Миломир Степић је поводом њих додатно рекао:
Степић: „Српско становиште“ мора бити за ревизију авнојевског растакања СФРЈ
- Не смемо седети скрштених руку. Неопходно је и савремено позиционирање Срба и Србије. Оно би требало би да буде у складу са препоруком Милована Миловановића пре више од једног столећа – да треба утврдити како се српски интереси и циљеви поклапају са руским. Другим речима: Русији се треба геополитички самопрепоручити
РЕЗУЛТАТИ сукоба у украјинској арени – јер Украјина је само арена – несумњиво ће из темеља променити свет. И већ се променио. Сетимо се само како је свет изгледао пред сам почетак тог сукоба у фебруару 2022. године.
Направимо историјски пресек тадашњег и садашњег стања и видећемо колико је свет суштински другачији. Дакле, то није рат само на том терену, већ је тамо рат глобалних размера. У том контексту је неопходно и савремено позиционирање Срба и Србије.
Оно би требало би да буде у складу са препоруком Милована Миловановића пре више од једног столећа – да треба утврдити како се српски интереси и циљеви поклапају са руским. Другим речима: Русији се треба геополитички самопрепоручити.
Прва година Трамповог мандата биће деликатна (прва година сваког мандата је деликатна), а то је следећа 2025-та. Он ће имати много изазова унутар САД, потом у „америчком унутрашњем дворишту“ Латинској Америци, те у читавом свету. Треба се подсетити да је 2025. веома важна, будући да су тада тзв. округле годишњице када се догађаји на које асоцира наглашавају и политички употребљавају.
Овде је то тридесетогодишњица „Бљеска“, „Олује“, Сребренице. Касни се у припреми српског проактивног приступа, а не дефанзивног, одбранашког одговарања на нападе који ће бити веома снажни.
Увек када је српски став пасиван – а он је обично такав – појављује се проблем са дугорочним негативним последицама.
Република Српска и Србија би требало да припреме свеобухватну стратегију наступа и благовремено почну пласирање објективне „сребреничке приче“. Биће то последњи трзаји наратива о Сребреници који је пласирао Запад. После тога ће утихнути, али може у овој години да донесе силну штету српским интересима јер ће поводом тридесетогодишњице не само читав свет бити на то фокусиран, већ ће се ставити у контекст актуелног глобалног конфликта Запада и Русије.
Следи потом тридесетогодишњица Дејтонског споразума. Требало би бити приправан да ће Трамп у томе видети прилику за постизање успеха, а његови противници за неговање стереотипа. У сваком случају, могуће је наметање Србима неодговарајућег решења. Српска страна требало би да инсистира на Дејтонском споразуму утолико да се спречи његово даље еродирање, да се поштује његово „слово“, а не „дух“ и да се стално инсистира на враћању изворним принципима и овлашћењима Републике Српске. Али га не треба глорификовати по сваку цену.
Сетимо се да се на њега 1995. невољно пристало, да је прихваћен као нужно зло, чак као нека врста пораза.
Стога не треба априори одбацивати идеје његове ревизије, будући да се мењају опште геополитичке прилике у којима САД – које су га диктирале – више нису неприкосновени хегемон. Конкретно, није излишно поставити питање, на пример, наметнутог статуса Брчког, позиције крајишких српских општина Дрвар, Гламоч, Грахово и Петровац у Федерацији БиХ, неадекватне међуентитетске границе на бројним секторима…
Уопште, увек је питање граница кључно питање. „Српско становиште“ мора бити засновано на нужности ревизије растакања СФРЈ по бадентеровско-титоистичком (псеудо)принципу дуж тзв. АВНОЈ-ских граница.
(Одржана је 28. новембра у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар