- На манифестацији обележавања 26. годишњице погибије Тузлака од артиљеријске ватре на месту Капија 25. маја 1995, Комшић је изрекао следећи суд о моралној слабости државног врха Србије: „Нема довољно моралне снаге да се каже – Да, тако је било, нанели смо вам зло и у име оних који су га нанели извините због таквог понашања“
- Није Комшићу нимало непријатно да на некакво српско извињење позове баш из Тузле, где се три године пре масакра на Капији, 15. маја 1992, догодио мучки напад припадника Патриотске лиге и МУХ БиХ на колону 92. моторизоване бригаде ЈНА, која се споразумно повлачила из касарне „Хусинска буна“. Тада је погинуло приближно 200 војника, напад је уз подругљиве и циничне коментаре преносила локална телевизија, а тај чин срамне вероломности касније је проглашен „Даном одбране Тузле“
- Уз стално инсистирање на „геноциду“, тражење извињења постало је друга опсесивно репетитивна константа начина на који се знатан део бошњачке „елите“ обраћа Србији и њеним представницима. Кад затворе очи, вероватно им се у мислима приказује величанствени морални чин клечећег Вилија Бранта у Варшавском гету 1970. године, с тим што би они уместо Бранта по свој прилици волели да виде Александра Вучића, кога у Сребреници замало затукоше (моралним) каменицама
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ЖЕЉКУ Комшићу ђаво баш не да мира! А можда и није ђаво, него морал, тј. моралност.
Хрватски члан Председништва БиХ, кога већина Хрвата не признаје као свог представника, болестан је од морала. Односно, неморал свих других сем њега, неупитне моралне громаде, толико га мучи и прогони, да не пропушта ниједну прилику за моралну прозивку и продику, наравно Србима, а богме и неким Хрватима, онима који не би да буду политички Босанци.
Ко је без греха, нека се баци првим каменом, речи су Исуса Христа, а безгрешни Комшић је толико уверен у своју безгрешност да свако мало заврљачи прегршт каменица и одапне читав рој стрела моралне осуде.
Како његов безобални морализам вртоглаво расте, тако се повећава раскорак између Комшићеве представе о самоме себи и оне која се све јасније о њему изграђује у ближем и даљем окружењу. Тај раскорак је већ постао драматичан или трагичан, а и карикатуралан, већ према индивидуалном доживљају овог заморног политичког игроказа, одосно монодраме ислуженог глумца који не само да одбија да напусти сцену босанског политичког водвиља, већ се, бива, нада и новим улогама.
Најновији чин морализаторске индигнације Комшићеве етичке надмоћности збио се у Тузли.
На манифестацији обележавања 26. годишњице погибије Тузлака од артиљеријске ватре на месту Капија 25. маја 1995, Комшић је изрекао следећи суд о моралној слабости државног врха Србије: „Нема довољно моралне снаге да се каже – Да, тако је било, нанели смо вам зло и у име оних који су га нанели извините због таквог понашања. /…/ Политички, односно државни врх Србије, једноставно још није сазрео за било какву врсту моралног, људског, па и политичког оздрављена када је реч о свему што се десило у рату, злочину на Капији и целој БиХ. Нажалост, тако је и очигледно је да ћемо се морати још дуго носити с тиме“.
Тешко поштењачинама и исправним грађанима БиХ, у чије име, изгледа, говори морални горостас Комшић!
Како ли ће се они, јадни, носити са таквим комшијама, народом који је његов истомишљеник Бакир Изетбеговић пре извесног времена, са пиједестала исте моралне висине, назвао лошим, а чије је политичко вођство без моралне снаге да се одговорно суочи са гресима прошлости, која у неким главама никако да прође и да уступи место садашњости!? А о будућности и да не говоримо…
О томе да његова одозго саопштена строга оцена моралног стања колега у Србији може бити схваћена, најблаже речено, као увреда, а свакако и безобразлук несвојствен у пристојеном политичком и дипломатском говору, Комшић, наравно, и не помишља, јер сопствену позицију, попут својевремено Крлеже, очито смешта изнад „клоаке србијанске и балканске крчме“.
Није му, из истог разлога, али са сумњивим мотивима, нимало непријатно да на некакво српско извињење позове баш из Тузле, где се три године пре масакра на Капији, 15. маја 1992, догодио мучки напад припадника Патриотске лиге и МУХ БиХ на колону 92. моторизоване бригаде ЈНА, која се споразумно повлачила из касарне „Хусинска буна“. Тада је погинуло приближно 200 војника, напад је уз подругљиве и циничне коментаре преносила локална телевизија, а тај чин срамне вероломности касније је проглашен „Даном одбране Тузле“.
Ако за овај догађај није чуо, препоручујемо моралисти Комшићу да прочита књигу-сведочанство Радована Кецојевића „И крв је горела“.
Ко би требало да се извини погинулим и рањеним припадницима ЈНА, од којих су многи, премда не и сви, били Срби? Или то, за разлику од цивила изгинулих на Капији нису биле жртве, нису били људи?
Толико о Тузли… Неће то јамачно поколебати камено чврста двострука мерила ћудоредног Комшића, али није наодмет подсетити, ради млађих, а и оних са синдромом селективног памћења.
Комшић, у складу са својим (и не само својим) рутинским маниром, уз трагедију на Капији, помиње и српску одговорност за злочине у „целој БиХ“, што би српска политичка класа (читај: сви Срби, српски народ) требало да погнуте главе прихвати и смерно затражи извињење.
Уз стално инсистирање на „геноциду“, тражење извињења постало је друга опсесивно репетитивна константа начина на који се знатан део бошњачке „елите“ обраћа Србији и њеним представницима.
Кад затворе очи, вероватно им се у мислима приказује величанствени морални чин клечећег Вилија Бранта у Варшавском гету 1970. године, с тим што би они уместо Бранта по свој прилици волели да виде Александра Вучића, кога, узгред, у Сребреници замало затукоше (моралним) каменицама.
С обзиром на њихову махом политикантску и приземну инструментализацију, сва учињена, неучињена и захтевана „извињења“ на бившем југословенском простору једноставно немају никаквог вишег смисла, чак и ако су дата искрено и у најбољој намери.
Како сваки од народа учесника југословенских ратова из деведесетих има и помно гаји своју „истину“ о тим збивањима, једино би на неки начин могло имати смисла кад би се сви свима у истом тренутку за све извинили, али би то обавезивало на истинско одустајање од вођења политике као наставка рата другим средствима, за шта Бошњаци претежно нису међу најспремнијима.
Крајем прошле године независна Међународна комисија за утврђивање страдања Срба у ратном Сарајеву објавила је, на више од 1200 страница, свој стручни „Извештај“. Међу онима који су га а приори осудили и одбацили као правно, политички и морално недопустиви ревизионистички акт Републике Српске и насртај на једину праву „истину“ о рату у БиХ, био је наравно и моралиста без мане и страха Жељко Комшић.
А ко треба да се извини сарајевским Србима, којих у граду на Миљацки практично више нема? Свакако не они дрвени етички надобудници лишени поштења и моралне снаге да прихвате и њихово страдање као неодвојиви део голготе кроз коју је формално и даље главни град БиХ, а објективно, уз упитну искрену сагласност Хрвата, само ФБиХ, прошао током година грађанског, међунационалног и верског рата.
Додај коментар