Коментари

Танасковић: Ако буде наметања илузорног „босанства“, онда у Босни заиста може бити белаја

КОМШИЋ ЈЕ НА ИСТ РИВЕРУ ГОВОРИО БОСАНСКИ, ЧАК ЈЕ И ТУРЦИЗАМ „БЕЛАЈ“ УПОТРЕБИО
  • Приликом недавног обележавања 93. рођендана Алије Изетбеговића, под називом „Бедем свјетлости“, његов син и следбеник Бакир један биланс из његовог `еманета` свео је овако: „Наша вјера је одбрањена, наше бошњаштво, наш европски пут. Ми смо Европејци, муслимани у Европи“
  • У наставку је нагласио „Босанци нисмо довољно“, па додао: „Останимо сви оно што јесмо, Срби, Хрвати, Бошњаци, нека се свако моли Богу онако како га је његова мајка научила, али вријеме је да сви будемо више Босанци“
  • Како се треба практично одазвати Изетбеговићевом позиву да се буде „мало више Босанац“, на заседању Генералне скупштине УН зорно је демонстрирао (номинално) хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић. Без сагласности колега из колективног Председништва, Босанац Комшић је са говорнице ГС, поред осталог, оптужио суседне земље да својим поступцима „уносе немир у БиХ и дестабилизирају је“
  • Пре последњег грађанског и међуетничког рата, са елементима верског сукоба, Срби и Хрвати су неоптерећено прихватали да их њихови сународници у Србији и Хрватској по навици зову „Босанцима“ („Тако ти је драга моја кад љуби Босанац“)… Али, више није тако. Љубави, нажалост, више нема… Идеолошко наднационално „босанство“, које им се почело агресивно натурати као идентитет утемељен на осећању „републичког патриотизма“ већински их је удаљило од било каквог интимног и политичког идентификовања са целином БиХ

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПРИЛИКОМ недавног обележавања 93. рођендана Алије Изетбеговића, под називом „Бедем свјетлости“, његов син и следбеник Бакир, председник СДА, као и бабо му, изрекао је занимљиву оцену о томе колико се досад учинило на испуњавању Алијиног аманета илити, на босанском, еманета.

Ево најзанимљивијег дела тог свођења биланса на Вођином путу, за кога је рекао да је био „муслиман, Бошњак, Босанац и европејац“, а да је „оставио у еманет да ми то све исто будемо“. Који то ми? У закључном делу изјаве недоумица се разрешава:

„Мислим да по питању ислама, ту су неке темељне ствари завршене, никада више неће се свести на оне гране на које је био сведен прије 50 или 100 година. Наша вјера је одбрањена, наше бошњаштво, наш европски пут. Ми се крећемо можда споро, јер многи коче, али идемо ка чланству у ЕУ. Ми смо Европејци, муслимани у Европи. Босанци нисмо довољно. Јер то нам је оставио у еманет. Останимо сви оно што јесмо, Срби, Хрвати, Бошњаци, нека се свако моли Богу онако како га је његова мајка научила, али вријеме је да сви будемо више Босанци“.

Дакле, „ми“ се овде недвосмислено односи и на Србе и Хрвате, а не само Бошњаке.

Поводом негативних реаговања управо Срба и Хрвата на Декларацију СДА, усвојену на последњем конгресу, акламацијом реизабрани Изетбеговић поновио је жељу да сви у Босни (и Херцеговини) буду мало више Босанци, на помало нејасан начин устврдивши да између бошњаштва и босанства нема суштинске разлике.

Чуло се и да би званични језик пројектоване Републике БиХ требало да буде босански.

Бакир Изетбеговић на обележавању 93. рођендана Алије Изетбеговића

Неко ће замерити да се опсесивно бавимо питањем босанства, јер се у позитивном смислу просечни грађани БиХ, припадници свих трију конститутивних народа сигурно њиме не оптерећују, већ су заокупљени неупоредиво озбиљнијим и животнијим проблемима и бригама. Али, на тему босанства стално нас навраћа њено упорно актуализовање у политичком говору, у јавним наступима и у документима бошњачких првака, странака и коментатора, тако да је више него јасно да је реч о важној компоненти одређене визије за будућност БиХ и упорним покушајима да се она непрестано држи на агенди и подгрева како се не би случајно помислило да се од ње, као ономад, поодавно, после Калајевог фијаска, коначно одустало.

Изетбеговић чак у последње време помиње и некакву „бошњачко-босанску страну“ у босанскохерцеговачкој политичкој арени?

Како се треба практично одазвати Изетбеговићевом позиву да се буде „мало више Босанац“, на заседању Генералне скупштине УН ових дана зорно је демонстрирао (номинално) хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић.

Без сагласности остале двојице колега из колективног Председништва, Босанац Комшић је са говорнице ГС, поред осталог, оптужио суседне земље да својим поступцима „уносе немир у БиХ и дестабилизирају је“.

Није потребно нарочито познавање географије да би се наслутило о којим је земљама реч, премда није сигурно да је некима у малобројном аудиторијуму присутном о великој дворани Генералне скупштине то баш било јасно, а није их претерано ни занимало.

Неки су се ипак наоколо распитивали на кога је говорник мислио како би могли написати дипломатске и новинарске извештаје.

У одвојеној изјави за Радио Сарајево, Комшић је коментарисао Додиково постројавање жандармеријеиз састава МУП РС у Бањој Луци и назнаке да се неће одустати од резервног састава полиције. Рекао је, поред осталог, у упозоравајућем, да не кажемо претећем тону : „Нема ту шта ни Додик ни полиција Српске да се бусају у прса, јер се не би баш прославили. Нека Додик одустане од тражења белаја. Није у тој позицији нимало. Надам се да му је то јасно, ако себи жели добро“.

Садржина и тон ове дипломатске поруке из седишта УН довољно говоре сами за себе. Нама је, међутим, занимљиво и знаковито да је Комшић употребио баш турцизам „белај“, а не неки други синоним од оних које као његов еквивалент наводи, рецимо, хрватски лингвиста Братољуб Клаић у свом познатом „Рјечнику страних ријечи“ – невоља, несрећа, јад, зло, биједа, патња, мука, напаст…

Претпоставка је да је, у складу са Изетбеговићевим апелом да будемо мало више Босанци, на Ист Риверу говорио босански. Не знамо како би се са овом стандарднојезичком разликовном значајком изборили преводиоци у УН, да је којим случајем претећа Комшићева порука одаслана са говорнице Генералне скупштине.

Како ствари иду, требало би да се на време припреме. Турцизам „белај“ није, иначе, део речника искључиво Бошњака, већ и Срба и Хрвата који живе у БиХ, па и ван ње. Они је повремено, као експресивно и стилистички обојену, у одређеним ситуацијама и употребљавају, али тешко да би јој неки њихов политички званичник прибегао у палати УН. У томе је разлика између Срба, Хрвата и Изетбеговићеве „бошњачко-босанске стране“ у БиХ.

Пре последњег грађанског и међуетничког рата, са елементима верског сукоба, Срби и Хрвати су неоптерећено прихватали да их њихови сународници у Србији и Хрватској по навици зову „Босанцима“, па су чак и сами о себи у неким приликама тако говорили.

„Тако ти је драга моја кад љуби Босанац“…

Али, више није тако. Љубави, нажалост, више нема… Идеолошко наднационално „босанство“, које им се почело агресивно натурати као идентитет утемељен на осећању „републичког патриотизма“ не само да их је већински удаљило од било каквог интимног и политичког идентификовања са целином БиХ, већ и од свих оних објективних, животних предности заједништва у прелепој и потенцијално богатој земљи Босни (и Херцеговини).

Ако се настави са волунтаристичким, крајње нереалистичким инсистирањем на заговарању илузорног „босанства“, онда заиста може бити „белаја“, као што је га насилни, квазидемократски унитаризам произвео почетком деведесетих година. 

3 Коментара

  • Ја потпуно подржавам Бакирово европско муслиманство и баш због тога тврдим да домаћим муслиманима нигде неће бити лепше него у Турској. То је европска држава (један њен део се налази у Европи) и муслиманска. Није ваљда проблем научити језик.

    Такође има места и у западној Европи. Ангела Меркл је пожелела добродошлицу сиријским и другим муслиманским мигрантима. Зашто сиријски мигранти да буду привилеговани у односу на балканске муслимане? Врата Немачке треба да буду отворена и за БиХ муслимане. Немачко друштво и скандинавска друштва су веома еманципована и култивисана. Њихове жене преферирају да их силују муслимански мигранти. То је много лепо. То је веома мултикултурално и мултиконфесионално, веома шик. Сви треба да се што више мешају. А не као у тој заосталој Индији где граничари убијају муслимане из Бангладеша као ови покушају да илегално пређу границу. Индији је сасвим довољно оно муслимана што живи у Пакистану, изгледа да је у питању нека врста презасићења. Али зато западна Европа вапије за потентним муслиманским мушкарцима. Не могу да верујем да су сиријски муслимани потентнији од БиХ муслимана.

    Зашто да се БиХ муслимани овде сукобљавају са Србима и Хрватима кад има толико шанси у западној Европи и Турској. Друго, тамо је и животни стандард виши. Не разумем чему та халабука и то безумно инсистирање да се живи у БиХ кад је скоро свуда боље.

  • За оне који знају енглески ево једног текста о томе како су глобалисти зајахали Шведску и како тамо жене више не смају да се жале на силоватеље муслимане да не би биле прогоњене због расизма. Чак је и директор фабрике аутомобила Волво дошао у незавидну ситуацију јер је рекао да ће дислоцирати фабрику у другу земљу због огромног пораста криминала у Шведској. Пораст криминала је узрокован приливом великог броја тамнопутих и муслиманских миграната. Зар ће Република Српска да дозволи да се та агресивна исламистичка куга шири и по њеној територији?

    https://www.paulcraigroberts.org/2019/10/01/swedish-women-experience-mass-rape-by-immigrant-invaders/

Кликни овде да поставиш коментар