Танасковић: Да ли је за Ердогана било милозвучније музике од Додикове похвале и иницијативе?

• Ердоган је у Сарајеву и Подгорици продемонстрирао зрело и самоуверено државништво. Управо оно што се поводом стално устрепталог и помало унезвереног Балкана и бившег југословенског простора са утицајнијих међународних адреса може чути можда још само од Владимира Путина, кад се одлучи да проговори о овадашњим приликама. Ма шта ко иначе мислио о Ердогану и његовој политици, овакво држање мора изазвати уважавање, па и симпатије. Тога је он, наравно, у пуној мери свестан
• Тек треба видети да ли ће се и колико ће се Вашингтон, одбојан према руском утицају као и Британци, делатно ангажовати на тзв. Западном Балкану, али за САД то свакако није поље једног од геостратегијских приоритета, док за Немачку и Турску јесте. Боље упућени у реализовање пројекта балканског „Мини Шангена“, односно „Отвореног Балкана“, добро знају да отпори овој самосталној регионалној иницијативи не долазе из Вашингтона, већ са германских страна
• За разлику од подједнако балкански заинтересоване Меркелове, Ердоган је, како изгледа, схватио да наметање устројства заједничке државе посредством неуставног правног насиља међународних представника, а противно вољи и интересима неког или неких од конститутивних народа, нема изгледа на успех, те да ваља подстаћи и подржати њихово непосредно преговарање и договарање. И добио је значајан поен
• Партија се наставља, а за Србе је најважније да проникну у њена правила, буду спремни и за наметнуту игру без правила, како би створили што више маневарског простора за заштиту својих виталних интереса и не би постали жртва у неком новом гамбиту великих играча. Предуслов је знати шта се хоће, бити јединствен и никоме безрезервно и трајно веровати

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

«ТУРСКА придаје велику важност развоју мира и просперитета целог Балкана. Заговарамо очување мултикултуралног идентитета регије и подржавамо све напоре у том контексту. Уверен сам да наша сарадња са БиХ и Црном Гором доприноси стабилности Балкана“, изјавио је турски председник Реџеп Тајип Ердоган.

Затим: «Ми имамо историјску одговорност и обавезу овде. Зато настављамо посете балканским земљама и зато ћемо их и даље наставити. Јуче сам био у БиХ и разговарао са нашим пријатељима тамо. Њихово заједништво је за нас веома важно. Верујем да Босна и Херцеговина у јединству и заједништву може превазићи своје проблеме“.

Па онда: «Босна и Херцеговина је кључна земља Балкана Турска са `пријатељском и братском Босном и Херцеговином` има `веома блиске историјске, културалне и људске везе`, као и `веома плодну и широку сарадњу која је изграђена на тим темељима и на бази обостране политичке воље»…

Ово су само неке од Ердоганових изјава које је дао пре и за време своје кратке, али интензивне балканске мини-турнеје, током које је походио БиХ и Црну Гору и срео се са свим најзначајнијим политичким личностима у овим двема државама.

У наведеним и другим јавним обраћањима турског председника нема никаквих изненађења у погледу већ познате дипломатске реторике у односу на Балкан, а напосе бивши југословенски простор. Свака порука и свака реч биле су, у сваком тренутку и у зависности од прилике и «циљне группе» којој се искусни Ердоган конкретно обраћао, осмишљене и примерено артикулисане, довољно јасно, али и у потребној мери уопштено, на нивоу принципа којих се турска спољна политика у наступу на Балкану званично придржава, уз непосредно функционалну селективност.

Права лекција зрелог и самоувереног државништва!

Управо оно што се поводом стално устрепталог и помало унезвереног Балкана и бившег југословенског простора са утицајнијих међународних адреса може чути можда још само од Владимира Путина, кад се одлучи да проговори о овадашњим приликама.

Ма шта ко иначе мислио о Ердогану и његовој политици, овакво држање мора изазвати уважавање, па и симпатије. Тога је он, наравно, у пуној мери свестан.

Од Ердоганових изјава  неупоредиво је занимљивији и индикативнији тајминг његових посета Сарајеву и Подгорици, у контексту којег се, саме по себи не изненађујуће и привидно неутралне, и „султанове“ изјаве ишчитавају и тумаче на политички актуалан и ангажован начин.

Премда се то из Ердогановог понашања ни по чему није могло приметити, више је него јасно да он није одлучио да дође у Сарајево само због кумства на свадби ћерке Бакира Изтебеговића и да се поклони пред Алијиним шехитским мезаром, а у Подгорицу да би поздравио најмлађу чланицу НАТО-а и од Исламске заједнице у Црној Гори примио признање „Хусеин-паша Бољанић“.

Дошао је у госте сред веома осетљивих политичких и друштвених прилика у овим двема државама, што не може бити случајно. Без одређене намере и посебног плана државници по правилу избегавају да у таквим ситуацијама домаћине оптерећују својим присуством. Али, Ердоган добро зна шта и како ради.

О правовремености његове турнеје, особито сарајевског полувремена, сведочи и реаговање онога кога је, с обзиром на све околности, Ердоганова посета могла довести у најнезгоднију позицију, члана Председништва БиХ Милорада Додика.

«Верујем, да је Турска била више укључена у причу о високом представнику, да се оваква лакрдија са именовањем не би десила“, Додикове су речи, чему је додао како је уверен да Ердоган разуме ситуацију, јер се „показао као човек који слуша све стране у БиХ“.

Отишао је и корак даље, оценивши да је значајна ствар кад БиХ посети један тако велики државник као председник Турске, као и да је њему „драго што што већ дуже време разговарамо о важним питањима и осећам благонаклоност коју нам указује у виду помоћи, за економски развој, за развој инфраструктуре …“.

Додик се заложио за решавање неслагања унутар БиХ дијалогом представника конститутивних народа, што је начелан и добро познат став вођства Републике Српске, али уз следећу новину у приступу: „Ја мислим да је најбоље очувати мир уз дијалог и уз позивање пријатеља који имају ауторитет. Ако мене питате, ја бих ту укључио и председника Србије Александра Вучића и Ердогана, да обезбеде координацију за политички договор овде“.

Може ли бити милозвучније музике за Ердоганове уши?

Присетимо се само да је тадашњи министар иностраних послова Турске Исмаил Џем, после агресије НАТО-а на Југославију, у којој је Турска активно учествовала, неколико пута изјавио да до војног расплета кризе свакако не би дошло, да су се у покушајима њеног решавања претходно више уважавали ставови и процене земаља из региона, које боље познају ситуацију, укључујући и глас Анкаре.

Не намеће ли се аналогија са нелегалним и несрећним именовањем Кристијана Шмита за високог представника?

А ко то данас није спреман да уважава мишљења из региона и да слуша све стране у БиХ?

Одговор се сам намеће: исти они арогантни западни мешетари од пре три деценије.

Премда је у Републици Српској Додиков посредни позив Ердогану/Турској да се укључи у стварање повољног политичког амбијента за унутрашњи дијалог у БиХ био неочекиван, па изазвао и неке недоумице у опозиционим политичким круговима, чињеница ја да је председавајући Председништва Жељко Комшић најавио да ће се наредни трилатерални састанак Србија-БиХ-Турска одржати у Сарајеву.

Ово заказивање наставка обновљене трилатерале важан је резултат Ердоганових консултација са трочланим политичким врхом дејтонске БиХ.

После позива Турској, у време председниковања Бориса Тадића и министровања Вука Јеремића, да посреднички помогне у превазилажењу спора између двеју Исламских заједница у Србији, а и Срба и Бошњака уопште, није било лако замислити да ће неком високом званичнику из српског народа поново пасти на памет да укаже на пожељност учешћа турског председника у помагању да се изгладе тешко поремећени односи са Бошњацима у БиХ.

Знамо како се претходно „непристрасно посредовање“ Турске завршило – без икаквих резултата, могло би се чак рећи и фијаском. Било је, наиме, исувише јасно да је тада Анкара, без обзира на декларативно заклињање у објективност и заводљиву формалну реторику, наступала као адвокат, па чак и саветник бошњачке стране, тако да је искрено поклоњено поверење прокоцкала.

Турској ће, наравно, у крајњој линији увек на срцу бити судбина Бошњака (а и свих других муслиманских заједница на Балкану). Изгледа, међутим, да је, с обзиром на лекције из прошлости, сплет промена и актуалну динамику на плану регионалног и ширег односа снага у међународној арени, као и унапређења односа са стабилизованијом Србијом, процењујући своје (бар) средњорочне интересе, званична Анкара (читај: Ердоган) проценила да је тренутак за поновно активније политичко наступање  према тзв. Западном Балкану, али конструктивно, уз равноправно уважавање свих локалних актера.

У томе је у овој рунди партије коју Турска (раније као Османско царство) већ вековима игра против својих западних ривала на Балкану, турски председник обезбедио значајну почетну предност, и то сасвим заслужено.

Свим привидима упркос, већ поодавно је јасно да је простор бивше Југославије у ЕУ препуштен на „сређивање“ Немачкој и да се у вези са свим иницијативама и потезима Берлин коначно пита.

Ако амбиције Турске на Балкану критички рационализујемо у контексту неоосманистичке доктрине, није ли недоследно испуштати из вида маскирани континуитет „неогерманистичког“ Drang Nach Osten на подручју некадашње аустроугарске интересне сфере?

Није ли одлазећа канцеларка Ангела Меркел 18. августа примила на поклоњење бившег и новопостављеног  „високог представника“, Аустријанца Валентина Инцка и Немца Кристијана Шмита, пред којом су они практично извршили примопредају дужности, при чему је новом, нелегалном и нелегитмном колонијалном намеснику Шмиту исказала пуну подршку?

Какав Савет безбедности и сличне међународноправне испразности! Берлин има, што би рекао носилац турског «Drang Nach Osten“ Реџеп Тајип Ердоган,“историјску одговорност и обавезу овде“.

Ту су свакако и Велика Британија и САД, али примат практично на терену припада Немачкој. Француска се, за сада, безуспешно труди…

Нису ли разне увијене или отворене ултиматуме Србији у вези са „Косовом“ током последњих година углавном саопштавали немачки званичници, чиновници и дипломате? И ковали разне планове.

Лондон, као и увек и свуда, превасходно покретан опсесивном русофобијом, настоји да одбрани Балкан од „малигног руског утицаја“, а Србе доживљава као „мале Русе“, док му регион сам по себи није сувише занимљив, сем у координатама антируског прокси ратовања свим допуштеним и недопуштеним средствима.

Бајден је најавио да се „Америка враћа“ и од тог повратка се, нарочито у БиХ и на „Косову“ међу српским непријатељима много очекује. За сада, сем неких наговештаја и изјава, није виђено много конкретног, док је цео свет био сведоком како се Америка срамним повлачењем „враћа“ у Авганистан.

Тек треба видети да ли ће се и колико ће се Вашингтон, такође одбојан према руском утицају, делатно ангажовати на тзв. Западном Балкану, али за САД то свакако није поље једног од геостратегијских приоритета, док за Немачку и Турску јесте.

Боље упућени у реализовање пројекта балканског „Мини Шангена“, односно „Отвореног Балкана“, добро знају да отпори овој самосталној регионалној иницијативи не долазе из Вашингтона, већ са германских страна.

Уосталом, из Вашингтона је Џон Болтон, бивши саветник за националну безбедност Доналда Трампа, својевремено изјавио да промена граница између Србије и „Косова“, ако би се о томе договориле стране у спору, не би нужно морала бити лоше решење и да би је требало подржати. Зна се да из Берлина долази најенергичније противљење свакој (даљој) промени граница међу балканским државама, по чему се, дакако, отцепљење „Косова“ од Србије сматра завршеном причом.

На исти начин, Ердоган је и приликом ове посете одлучно наглашавао нужност поштовања суверенитета и територијалног интегритета БиХ, као и њене мултиетничности, и нема сумње да би се оштро супротставио било каквом наговештају промене (квалитета и статуса) граница унутар дејтонске творевине.

Међутим, за разлику од подједнако балкански заинтересоване Меркелове, он је, како изгледа, схватио да наметање устројства заједничке државе посредством неуставног правног насиља међународних представника, а противно вољи и интересима неког или неких од конститутивних народа, нема изгледа на успех, те да ваља подстаћи и подржати њихово непосредно преговарање и договарање. И добио је значајан поен.

Партија се наставља, а за Србе је најважније да проникну у њена правила, буду спремни и за наметнуту игру без правила, како би створили што више маневарског простора за заштиту својих виталних интереса и не би постали жртва у неком новом гамбиту великих играча.

Предуслов је знати шта се хоће, бити јединствен и никоме безрезервно и трајно веровати.