- Бошњаци о Босни (и Херцеговини) говоре и пишу као о старој историјској држави са непрекинутим државним континуитетом од раног Средњег века до данас, са давно успостављеним и стабилним границама. Није нимало тешко доказати да је реалност повесна сасвим супротна од тога
- Ако/док се поштују изворне одредбе дејтонског споразума, БиХ није формално немогућа држава. У противном, без обзира на све метафизичке мистификације о „босанском духу“ (М. Филиповић), „хисторијској вертикали парадигме Босна“ (Р. Махмутћехајић) и илузији о постојању (калајевских) „Босанаца“ као надетничког/наднационалног политичког народа ( БиХ као Nation State) са дуговековним трансисторијским континуитетом – њене границе ће се истопити
- Стабилне историјске границе БиХ једноставно не постоје. БиХ је као држава, увек била производ локалне, а још више међународнополитичке конјунктуре, стране воље и мировних уговора
- На самом почетку деведесетих година, непосредно пред избијање рата у БиХ новинар НИН-а ми је поставио питање: „Да ли је тачно да Муслимани држе судбину Југославије у својим рукама?“. Одговорио сам: „Тачно је, али они никако не би смели заборавити да је то и њихова судбина“. Зато, господо „Босанци“, не рушите Дејтон!
МЕЂУ стандардне елементе бошњачког идеолошког наратива о Босни (и Херцеговини), као старој историјској држави са непрекинутим државним континуитетом од раног Средњег века до данас, спада и тврдња о њеним давно успостављеним и стабилним границама.
Није нимало тешко доказати да је реалност повесна сасвим супротна од тога.
Др Зијад Бећировић, кодиректор Међународног института за блискоисточне и балканске студије (IFIMES) из Љубљане и патентирани тумач балканских прилика у вашингтонском интерпретативном кључу, недавно у једној телевизијској емисији с олакшањем закључује:
„Ова држава кроз хисторију има најстабилније границе у Европи, њене границе су је заштитиле“.
На порталу „Bošnjaci net“ у информативно-образовном тексту Укратко о хисторији Босне читамо, поред осталог: „Богата хисторија Босне и Херцеговине показује јединственост државе којој четири религије (Јудаизам, Католицизам, Православље и Ислам), свака понаособ, дају свој допринос у изградњи специфичне цивилизације. /…/ Аустроугарска успијева да успостави своју власт у Босни, остављајући земљу као ‘Corpus separatum’ у оквиру својих историјских граница. /…/ Крајем првог свјетског рата Босна и Херцеговина бива издвојена из састава Хабсбуршке монархије од стране њеног Националног Парламента и заједно са Хрватском, Словенијом и Србијом улази у састав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. /…/ На основу Видовданског устава Босна је задржала своју цјеловитост унутар Краљевине СХС све до обарања овог устава 1929. године, /…/ У новембру 1943, Земаљско Антифашистичко Вијеће Народног Ослобођења БиХ (ЗАВНОБИХ) је донијело одлуку којом се потврђују границе БиХ. Према одлукама са првог засједања ЗАВНОБИХ-а, БиХ је недјељива цјелина равноправних народа и грађана који у њој живе. У Југословенској федерацији, Босна и Херцеговина је била једина република која је дефинирана на основу свог историјског постојања (за разлику од других које су представљале углавном новоуспостављене националне заједнице“.
Дакле, Србија, са својом вишевековном државном традициијом, улази у Југославију као „новоуспостављена национална заједница“, а БиХ на основу свог „историјског постојања“!?
Још један историографски експерт, генерал Јован Дивјак, од кога у Дневнику „Ал-Џазире“ (05.04.2017) сазнајемо досад непознату чињеницу да је баш он настојао да спречи мучки напад на колону ЈНА у Добровољачкој улици (!), поносно тврди: „Бранили смо БиХ у њеним историјским границама из 1943″.
У закључцима ЗАВНОБИХ-а се, иначе, нигде не помињу границе БиХ, јер се то тада, у ослободилачком партизанском рату, уопште није сматрало релевантним.
Ево шта стоји у „Закључцима“ Првог заседања ЗАВНОБИХ-а, под тачком 5:
„Данас Народи Босне и Херцеговине кроз своје једино политичко претставништво, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине, хоће да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска, и хрватска и муслиманска, буде слободна и збратимљена Босна и Херцеговина, у којој ће бити осигурана пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата. Народи Босне и Херцеговине учествоваће равноправно са осталим нашим народима у изградњи народне демократске федеративне Југославије“.
Редослед именовања народа Босне и Херцеговине у тексту овог историјског документа очигледно није одређен по алфабетском реду, већ на основу неког другог мерила, а за заједничку земљу се једном касније много (зло)употребљаваном формулацијом јасно каже да равноправно припада свим народима који у њој живе. То је много ближе суштини Дејтонског споразума од залагања оних који се позивају на ЗАВНОБИХ, а хтели би да ревидирају темељни правни акт на коме почива садашња БиХ.
У чувеном сепарату Босна и Херцеговина (1983), припремљеном за несуђено ново издање Енциклопедије Југославије, поглавље V- „Хисторија“ (стр. 76 – 128) није илустровано ниједном једином историјско-географском картом, што је крајње необично за енциклопедијска издања.
И пре и после овог поглавља има много географских и других картографских приказа. И за то јамачно постоји неки разлог.
Можда бисмо га могли пронаћи у првом издању Енциклопедије Југославије, тзв. „Крлежине“ ( Загреб, 1956,22), где у чланку о Босни и Херцеговини стоји, поред осталог:
„Данашња територија БиХ развила се из два хисторијска језгра, једног у долини Босне, а другог у долини Неретве. Током хисторијског развоја она су постепено срастала у доста лабаву политичку цјелину неодређених и лабилних граница. /…/ Тек у XII в. може се, у извјесној мјери, локализовати смјештај Босне у простор између Ивањског седла и Врандучке Клисуре…/…/ У том обиму али без одређених граница, Босна и Херцеговина су током друге половице XV в. постале периферним пашалуком Османлијске Царевине. /…/границе Босанског Пашалука су се помјерале преко Динаре, Уне, Саве и Дрине. Данашње границе добила је Босна и Херцеговина током XVIII и XIX в. низом мировних уговора, које је Турска склапала са Русијом, Аустријом, Венецијом, Аустро-Угарском, Србијом и Црном Гором“.
Није ли и Дејтонски споразум један мировни уговор?
Из свега наведеног јасно је, дакле, да су регије коју су данас у саставу БиХ могле опстајати у релативној, променљивој повезаности једино у оквиру већих државних организама и територијалних целина (Османског царства, Аустругарске монархије, Краљевине СХС/Југославије, ФНРЈ/СФРЈ…).
Оне су им обезбеђивале неку врсту „спољног скелета“.Јединствена Босна (и Херцеговине) нема историјске потврде и континуитета.
Данас спољне границе БиХ гарантује Дејтонски споразум који нису случајно, поред лидера босанскохерцеговачких Муслимана/Бошњака, уз присуство представника великих сила, потписали председници Србије и Хрватске.
Схваћено је, после свих ратних искушења, да једино објективно консоцијацијски конфедерализована државна творевина у постојећим (југословенским) границама, са три конститутивна народа и два ентитета и са специјалним везама са Србијом и Хрватском, може контролисати постојати као међународни државни субјект.
Ако/док се поштују изворне одредбе дејтонског споразума, БиХ није формално немогућа држава. У противном, без обзира на све метафизичке мистификације о „босанском духу“ (М. Филиповић), „хисторијској вертикали парадигме Босна“ (Р. Махмутћехајић) и илузији о постојању (калајевских) „Босанаца“ као надетничког/наднационалног политичког народа ( БиХ као Nation State) са дуговековним трансисторијским континуитетом, њене границе ће се истопити.
Ако је, како рече А. Павић, „Дрина кичма, а не граница“, није тешко сложити се са констатацијом да је кичма за опстанак организма важније од тесног капута.
Стабилне историјске границе БиХ једноставно не постоје. БиХ је као држава, увек била производ локалне, а још више међународнополитичке конјунктуре, стране воље и мировних уговора.
На самом почетку деведесетих година, непосредно пред избијање рата у БиХ новинар НИН-а ми је поставио питање: „Да ли је тачно да Муслимани држе судбину Југославије у својим рукама?“. Одговорио сам: „Тачно је, али они никако не би смели заборавити да је то и њихова судбина“.
Зато, господо „Босанци“, не рушите Дејтон!
(излагање академика Дарка ТАНАСКОВИЋА – Институт за стратешке студије Факултета за дипломатију и безбедност)
Додај коментар