Танасковић: Дијалошка техника нових акинџија

• Акинџије су били припадници јуришних одреда лаке коњице, чији је задатак био да упадају у непријатељске земље и својим налетима, попут осица, узнемиравају душманску војску. Својствено им је било и то да су и приликом напада, а и у повлачењу, ка непријатељским редовима, не нишанећи, без престанка наслепо одапињали стреле
• У последње време ми акинџије све чешће падају на памет, а разлог томе је запажање да се у простору јавне комуникације у Босни и Херцеговини, а и шире међу Бошњацима, формирала акинџијска ордија младих јуришника који на неистомишљенике, које доживљавају као диндушмане, бесомучно одапињу своје, срећом, углавном тупе стреле
• Нека од битних својстава новоакинџијске дијалошке логике и технике су и ова: став самопроглашене моралне супериорности хипостазирањем (само)виктимизацијског наратива о Бошњцима као жртвама српског и донекле хрватског „геноцида“; константна замена теза на основу апсолутизовања речене супериорности и наметање теме српских злочина; надобудно одрицање (моралног) права било коме са српске стране, ако није отворено „пробошњачки“ опредељен, да се изјашњава о било чему што припада савременој стварности БиХ и изразита површност и стереотипност излагања, неретко и очигледно незналаштво, уз одсуство било какве конкретне аргументације…
• Господо акинџије, прихватам да сам за вас, срећом само фигуративно, рахметли. Док духовно и душевно не оживите, имам све добре разлоге да сматрам да не постојите. За вашу младост, за земљу, народ и веру, којима мислите да служите, ваше понашање биће од много веће и разорније штете него за моју старост којој не можете забранити и одузети озарено, али и сетно сећање на једну другачију, лепшу и људскију, моју Босну

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЗА ОНЕ који нису боље упознати са структуром војне силе Османског царства и не владају турцизмима, да одмах разјаснимо ко су акинџије из наслова овог кратког огледа.

Акинџије су били припадници јуришних одреда лаке коњице, чији је задатак био да упадају у непријатељске земље и својим налетима, попут осица, узнемиравају душманску војску. Својствено им је било и то да су и приликом напада, а и у повлачењу, ка непријатељским редовима, не нишанећи, без престанка наслепо одапињали стреле.

У последње време ми акинџије све чешће падају на памет, а разлог томе је запажање да се у простору јавне комуникације у Босни и Херцеговини, а и шире међу Бошњацима, формирала акинџијска ордија младих јуришника који на неистомишљенике, које доживљавају као диндушмане, бесомучно одапињу своје, срећом, углавном тупе стреле.

У неколико наврата сам био мета припадника ове постројбе, што ме је навело да се, на типолошком и феноменолошком нивоу разматрања, позабавим одликама њихове дијалошке технике. Наиме, управо својства њиховог критичког дискурса не омогућавају да им се конкретно и аргументовано било шта одговори, јер се они релевантним аргументима доследно (и по свој прилици намерно) уопште не служе, сматрајући ваљда да то њихове стрелице чини убојитијима.

Да ми се не замери да пишем уопштено и апстрактно, указаћу да два најсвежија случаја акинџијског насртаја којима сам био изложен. Иначе, уверен сам да је начин наступања ове лаке коњице само симптом једног синдромског стања духа и одношења према неистомишљеницима у многих (никако свих!) Бошњака, и то оних који су, нажалост, најприсутнији на политичкој и најгласнији на јавној друштвеној сцени. Зато је додатно корисно посветити нешто пажње новоакинџијској дијалошкој техници.

Непосредни поводи овог коментара су два написа настала као реакције не мој текст „Пошта Фикрету и позив Хикмету Карчићу“, објављен 2. марта ове године на порталу „Све о Српској“, у коме сам, одајући закаснелу пошту преминулом Фикрету Карчићу, угледном колеги, великом зналцу шеријатског права и честитом човеку господствених манира, упутио незлобив позив његовом талентованом и одлично образованом сину Хикмету да се у погледу академског понашања и уважавања туђег мишљења угледа на оца.

У наступима млађег Карчића сам, наиме, са жаљењем уочио неке карактеристике новоакинџијске дијалошке логике и технике. Уследио је (11. марта) утук Јасмина Медића на порталу „АLJAZEERA“, насловљен „Један српски оријенталиста и муслимани по његовој жељи“, у коме са мојим ставовима уопште не полемише, игнорише колегијални и пријатељски омаж Фикрету Карчићу и оптужује ме безмало за геноцид над Бошњацима, при чему му је главни извор „података“ познати пропагандни памфлет америчког војног обавештајца хрватског порекла Нормана Цигара „Улога српских оријенталиста у оправдавању геоцида над муслиманима Балкана“.

Медић, без провере аутентичности, из овог инструмента специјалног рата преузима наводе које Цигар редовно саопштава и монтира истргнуте из контекста. Поред тога, позива се и на судове двоје „врсних стручњака“ за проблематику којом се научно бавим већ више деценија, Соњу Бисерко, коју није потребно представљати, и Ивана Ејуба Костића, мог бившег даровитог студента и острашћеног исламског неофита који је од одбране наводно „прогоњеног ислама“ (вид. књигу истога наслова коју је 2013. објавио у коауторству са Радом Божовићем и Мирјаном Теодосијевић) измаштао своју животну мисију.

Наивно претпоставивши да је „ALJAZEERA“, упркос својој препознатљивој идеолошкој оријентацији, ипак озбиљна и професионална медијска кућа која поштује елементарна правила новинарског кодекса, обратио сам се писмом њеном директору, господину Ђођићу, с молбом да ми се омогући објављивање одговора Јасмину Медићу. Нисам добио никакав одговор (биће да је и то у духу новоакинџијске дијалогике), па сам принуђен да се његовим парадигматичним написом илустративно позабавим на овом „опскурном порталу“, како је просветљени Медић квалификовао „Све о Српској“.

Нешто после њега, 17. марта, огласио се истим поводом Мухамед Хафизовић на страницама гласила ИЗ БиХ „Препород“, с тим што је он, поред мог позива Хикмету Карчићу, реаговао и на то што сам се критички осврнуо и на неке изјаве реис-ул-улеме Хусеина Кавазовића.

За разлику од Медића, Хафизовић се не позива ни на какве исламолошке и политиколошке „ауторитете“, већ свој урадак започиње једном прилично херметичном песмом, у којој се, поред осталог, помиње и црква Ружица, а чији смисао и функцију нисам успео да одгонетнем. Иначе, и он се, као и Медић, у складу са новоакинџијском дијалошком логиком и техником, уопште не осврће на моје ставове и оцене, већ прича своју (о)тужну причу о једном носталгичном исламофобу (мени) који жали за временима у којима је словио за озбиљног исламолога и у чијим се радовима из „претполитичког доба… много шта има прочитати – у прилог богатој муслиманској конститутивној и интерпретативној традицији“, али који се потом, изневеривши науку, окренуо антимуслиманској идеологији.

За њега сам и „мајстор стила дистракције“, како он тумачи моја подсећања на негдашњу узорну сарадњу, па и пријатељевање са многим бошњачким колегама, чиме показује да му је икакво људско зближавање са иновернима посве страно.

Овај психолог аматер упушта се затим у копање по скривеним пределима моје душе и њеног вапаја за бошњачким одзивом: „Танасковић се обраћа Бошњацима, рачунајући на њихову стољеће стару амнезију, а вјероватно играјући своју. Упорно тражи и зове бошњачког саговорника. Зна да у Босни још живи човјек и да га добро представља хафиз Амир Махић. Тражећи босанску ријеч, он вапи да се окрзне о дух и осјети душу, јер: душу нико нема непрекидно, али у времену туге је крај нас“.

С обзиром на симптоматичну семантичку непрозирност, па и извесну аграматичност Медићевог исказа, нисам сигуран да сам тачно разумео шта је све хтео да каже, али се у једном са њиме слажем. Да, ја бих заиста волео да међу онима који се сматрају бошњачком интелигенцијом нађем саговорника, јер искрено и истрајно верујем у дијалог, али ми нове акинџије уверљиво поручују да је то немогуће. Старији, искуснији и мудрији за сада ћуте. Надам се, наиме, да их ипак има…

На основу стрела одапетих из лука поменуте двојице јуришника у служби и са светим задатком укидања сваке могућности за аргументовану размену мишљења са онима из „ђавоље штале“, где моју, сопственим злом несмирену и напаћену душу смешта литерарно понесени Медић, али и на темељу искуства са већим бројем њихових сабораца, могуће је утврдити нека од битних својстава новоакинџијске дијалошке логике и технике.

Без претензија на исцрпност, поменућу она најизразитија: (1) став самопроглашене моралне супериорности хипостазирањем (само)виктимизацијског наратива о Бошњцима као жртвама српског и донекле хрватског „геноцида“; (2) константна замена теза на основу апсолутизовања речене супериорности и наметање теме српских злочина, без обзира на садржину онога што износи аутор чије ставове и мишљења критикују и на које формално реагују (мене, на пример, Јасмин Медић, као рођени Приједорчанин, а у вези са мојим скорашњим боравком у овом граду, подсећа на ратна страдања својих суграђана, као да сам их ја ичим довео у питање; Хафизовић, пак, моју и уопште српску душу доводи у везу са логорским Приједором и „убијеном дјецом Бошњака Приједора“…); (3) надобудно одрицање (моралног) права било коме са српске стране, ако није отворено „пробошњачки“ опредељен, да се изјашњава о било чему што припада савременој стварности Босне и Херцеговине; (4) теза да се својевремено у Београду одлучивало о судбини муслимана/Бошњака, али да је то време неповратно прошло, јер су се ови изборили за достојанство одлучивања о сопственој судбини, због чега су у бившој престоници наводно на њих кивни (с обзиром на струку којом се бавим и ранију добру сарадњу са академским и верским круговима у Сарајеву, иако ме често називају „самозваним исламологом“ и „надринаучником“, упорно се пласирају фантасмагоричне и потпуно неутемељене тврдње о томе да сам у вези са положајем босанскохерцеговачких муслимана у предратној Југославији тобоже имао некакаву важну и одређујућу, па и конспиративну улогу (на то упућују и Медић и Хафизовић ); (5) непоштовање, ниподаштавање, па и вређање личности која се оптужује и вредности које су за њу идентитетски битне, јер се „дијалог“ за новоакинџије своди на оптуживање неистомишљеника, што би се код неких могло назвати и чистим безобразлуком и дрскошћу, до псовке (овакво понашање се у бошњачкој средини претежно похваљује као самосвесна храброст и одлучност, спремност да се „ствари назову правим именом“, да се зликовцима скреше у брк, па тако бивши реис-ул-улема Мустафа Церић, и сам склон вербалној грубости, хафиза Амира Махића, који је увредљиво говорио о светосављу, назива „имамом лављег срца“); (6) изразита површност и стереотипност излагања, неретко и очигледно незналаштво, уз одсуство било какве конкретне аргументације…

Могло би се навести још неколико својстава новоакинџијске дијалошке логике и технике, али сам уверен да је и поменуто више него довољно за закључак да је сваки покушај сувислог пробијања тога зида и успостављања истинске комуникације кроз рој јуришничких стрела узалудна и немогућа мисија.

Свако ко сумња или не може да поверује да изнета запажања нису никаква злонамерна дисквалификација неистомишљеника на бошњачкој страни, већ констатовање једног тужног и забрињавајућег стања, може се лако разуверити читањем „полемичких“ текстова младих аутора на које се горње оцене односе.

Ипак, захваљујући инвентивности и (можда) неопрезној отворености Мухамеда Хафизовића, списку карактеристика новоакинџијске логике и технике обрачунавања (јасно је да о дијалогу не може бити речи) са неистомишљеницима морамо додати још један, крајњи и најучинковитији захват – њихово упокојење.

Од овог млађахног јуришника сазнадох да сам, заправо, мртав: „Одговор Танасковићу је шутња. Универзалан језик погребног обреда, обично је минута шутње, Танасковић је толико у Босни мртав да се о њему годинама шути. Нема му мјеста у језику, ни тамо гдје је увијек био код куће. Подигнута су пера, осушена је тинта…“.

Е па господо акинџије, прихватам да сам за вас, срећом само фигуративно, рахметли. Док духовно и душевно не оживите, имам све добре разлоге да сматрам да не постојите.
За вашу младост, за земљу, народ и веру, којима мислите да служите, ваше понашање биће од много веће и разорније штете него за моју старост којој не можете забранити и одузети озарено, али и сетно сећање на једну другачију, лепшу и људскију, моју Босну.