- Одавно су уочене склоности претежног (?) дела бошњачког јавног мњења да спремно прихвата успостављени нереални и неисторични наратив о наводним морално (и у сваком другом погледу) супериорним „добрим Бошњанима“, који већ одавно конструише матични ток бошњачко-муслиманске интелигенције
- Познати глумац и високи функционер СДА Емир Хаџихафизбеговић, често се оглашава као нека врста моралног арбитра и гласа народске, човекољубиве доброхотности на јавној сцени БиХ, а тврди да Бошњацима „фали националног поноса“, што је озбиљан идентитетски проблем (мучи га рецимо, зашто млади Бошњаци носе мајице са сликама популарних личности са Запада, а не домаћих хероја, поред осталих и Насера Орића)
- Уверен је да Бошњаци свесни какву су победу извојевали, јер крај рата у БиХ није никакав замрзнути конфликт: „Нисмо више француске собарице. Ми смо зауставили четврту армију свијета. На нама је великосрпска политика сломила зубе… Ако је нама ЗАВНОБИХ лична карта, онда је нама родни лист повеља Кулина Бана“
- Треба ли уопште још подсећати да је Твртко Први Котроманић (1338-1391), био краљ Босне са претензијама на немањићко српско наслеђе и да је крунисан у манастиру Милешеви, као и да је немогуће успоставити реални континуитет између његових поданика и савремених Бошњака, између средњовековне Босне и Тројке у Сарајеву, а и да је озбиљна наука убедљиво одбацила тзв. „богумилску тезу“ о масовној исламизацији припадника јеретичке Цркве босанске и тиме континуитета између „добрих Бошњана“ и бх-муслимана/Бошњака?
- Шта ли је све ово једном осведочено успешном уметнику и озбиљном ствараоцу требало? Очигледно, јаче је од њега. У томе и јесте проблем, и то не само његов
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ЈЕСЕЊЕ заседање Генералне скупштине УН у Њујорку велика је смотра светске политике и дипломатије.
На тај планетарни вашар похрле представници готово свих земаља са жељом да што боље и уверљивије представе интересе и ставове својих држава, да буду што видљивији, да се што је могуће више приближе (и сликају) у друштву са најмоћнијима, док се ови пак користе говорницом у великој сали, а и састанцима на маргинама, да упуте поруке глобалним такмацима, али првенствено мањима и слабијима, о томе шта од њих у предстојећем периоду очекују, иначе…
Ове године, заседање је протекло у знаку контроверзног и прилично узнемиравајућег иступања Доналда Трампа, које се сада посвуда грозничаво анализира, снажне негативне реакције великог броја држава на израелско сатирање Палестинаца, пркосног држања, али и извесне нервозе Нетанјахуа, а наравно и сенке рата у Украјини и настојања да се свако према њему постави у складу са својим очекивањима могућег исхода и позиционирањем у процесу општег престројавања на међународном плану, које је непосредно неизвесног тока, а у знаку мучног рађања мултиполарног светског поретка.
У свему томе запажа се и једна овдашња константа – труд представника политичког Сарајева да и овога пута домаћој јавности прикажу како је њихова стереотипна прича, уз неке додатне шићарџијске акорде, наштимоване према процени актуалне конјунктуре, наишла на опште разумевање и одобравање свих најбитнијих актера на међународној сцени, поготово оних најутицајнијих са Запада.
Према њима, време и прилике неумитно раде за идеју унитарне и централизоване, они кажу и демократске, грађанске и правне БиХ, без конститутивности народ и, у перспективи, ентитета, а против реметилачких сецесионистичких активности Срба у Републици Српској, персонализованих у бауку Милорада Додика, донекле и херцегбосанских Хрвата, односно Драгана Човића.
У таквом оптимистичком сликању нарочито се извештио (већ одавно само бошњачки) министар иностраних послова Елмедин Конаковић, који је на Западу свима по ко зна који пут све објаснио, а посебно Додикову злоћудност… Време ће показати да ли су и колико овакве шехерске лакировке основане, али то за овај наш скромни осврт није најбитније. Обично би се показало да баш и нису, но препустимо то току догађаја, на које се и онако, нажалост, суштински мало може утицати.
Ко још уопште помиње крилатицу „Балкан балканским народима“?
Тема нам је овога пута нешто шира и односи се на проблематизовање саме, одавно уочене склоности претежног (?) дела бошњачког јавног мњења да спремно прихвата успостављени нереални и неисторични наратив о наводним морално (и у сваком другом погледу) супериорним „добрим Бошњанима“, који већ одавно конструише матични ток бошњачко-муслиманске интелигенције, чиме се опасно губи способност за сагледавање односа у стварности и рационалног промишљања, укључујући и политичко, а онда и постављања и деловања у друштвеним и иним стварима.
Ево како о овој појави, метастазиралој током последњих деценија, пише Тарик Хаверић у луцидној књизи „Критика босанског ума. Оглед о једном хисторијски фиксираном менталитету“ (2016), објашњавајући шта би, наводно, био популацијски супстрат „добрих Бошњана“: „Бошњаци нису социјална и хисторијска конструкција, већ једном давно формиран колективитет с непромјењивим биолошко-културним значајкама, чију људску подлогу чине ‘богумили’ тј. босански херетици који су након пада Босне под османску власт масовно, добровољно и такорећи у једном тренутку прихватили религију освајача“.
А затим, о изливању овог идентитетског фантазма из свих разложних корита: „Данашњи читалац није велик потрошач научних издања, па штета није непосредно сагледива; заузврат, он се налази у свакодневном контакту с публицистичком продукцијом у електронској форми, гдје су аутори текстова на порталима, коментари тих текстова, блогови и дискусије на форумима постали праве тврђаве непросвијећености у којима босански муслимански субјект његује и узајамним повлађивањем љуборно чува свој оскурантистички поглед на свијет и пред свим завидницима гордо демонстрира свој имбецилни дискурс“.
Намрло се издашно много потврда тачности изнетих Хаверићевих оцена, тако да их такорећи није потребно илустровати неким новим примерима или аргументима. Сами бошњачки заступници тезе о непрекинутом народносном континуитету између житеља средњовековне босанске државе и данашњих муслиманских Бошњака, као и о њиховој цивилизацијској и, нарочито, моралној супериорности над свим суседима, свакодневно прилажу обиље стереотипних прилога том идентитетском наративу, па је оспоравати их одавно постало залудан посао.
Намера овога осврта на један парадигматичан израз те самоспознајне (и самозаваравајуће), опојне мантре јесте да се покаже до којих граница или, тачније, преко којих граница разобручене маште је у томе могуће ићи, (реал)политички истовремено остајући у темељном противречју са оним темељним вредностима и врлинама којима се, ђоја, ванвременски и ванпросторно одликују „добри Бошњани“.
Сјајну прилику за такву показну вежбу понудио је један недавни интервју познатог глумца и високог функционера СДА Емира Хаџихафизбеговића, човека који се често оглашава као нека врста моралног арбитра и гласа народске, човекољубиве доброхотности на јавној сцени БиХ.
Овај изврсни глумац, познат и прихваћен на читавом бившем југословенском простору, познат и омиљен у свим културним срединама, уметник са широким кругом пријатеља и у Београду и у Загребу и у другим центрима бивше заједничке државе, у јавности промишљено капитализује тај свој заслужено стечени углед и репутацију симпатичног и душевног човека далеког од сваке ускогрудости и искључивости, а поготово од шовинистичких предрасуда.
Једном приликом је изјавио да има „четири анкера“ – веру у Бога, своју породицу, глуму и домовину Босну и Херцеговину. Делује сасвим прихватљиво, уравнотежено. Кад је о глуми реч, одговарајући 2013. године на питање новинара „Политике“, који му је кључни моменат у глуми, одговорио је: „Мера! Када бих ја морао извући реч која ме детерминише као глумца, то је реч мера, а мера је тачка где се сударају слобода и одговорност. Када се упали камера ти си слободан, можеш да урадиш шта хоћеш, али ако немаш мере – проклиже, публика онда лако препозна да је то фалш. Када имаш меру, то онда добија праву тежину“.
Тешко је не сложити се са овом похвалом мери, вредности која се данас и свуда прилично погубила, из чега произлазе многе несреће човечанства. Пошто је Хаџихафизбеговић глуму истакао као један од „анкера“ своје личности, било би логично претпоставити да се он и у животу, а не само на сцени, придржава мере и пази да не проклизава. Но, није баш тако, поготово кад верује да јавно изговореном речју служи добробити четвртог „анкера“, домовине Босне и Херцеговине.
Породица је, наравно, људски неупитна, а што се Алаха тиче, он све најбоље зна, па ће на крају донети свој Суд.
Елем, Емир Хаџихафизбеговић, на начин унеколико сличан недавно преминулом Абдулаху Сидрану, делимично преузимајући његову улогу, за бошњачку средину од пре извесног времена слови као својеврсни пучки оријентир, остварени човек несумњивих квалитета, сразмерно широког образовања и завидног животног искуства, а близак народу, који га разуме и верује му. Он је у неку руку постао жива метафора „доброг Бошњанина“, са свим привилегијама које му као таквом припадају, да понекад буде „симпатично“ груб, па и вулгаран, а богме и политички изоштрено, лукаво инвективан и погрдан према онима за које држи да наносе штету Босни по његовој наднационалној (велико)босанској мери. А то су, ко би други био, садашње власти у Републици Српској, инкарниране у Милораду Додику, сви они Срби, али и Хрвати, па и малобројни Бошњаци, који не сматрају да су сви који не деле мантру о неупитној превасходности „добрих Бошњана“ изроди недостојни своје дуге и славне прошлости, „од Кулина бана…“.
У разговору са новинаром, имењаком Амиром Зукићем („Pressing“), опуштени Хаџихафизбеговић превазишао је самога себе. Остајући, с једне стране, чврсто укопан у неколике поставке искључивог и нимало толерантног бошњачког политичког наратива о блиској прошлости и садашњости, а развијајући, са друге, до пароксизма произвољности и невероватних узлета надахнућа неисторичну, а трансисторијску бајку о „добрим Бошњанима“.
То је, у најчистијем виду, отровни коктел идеолошке, безобзирне унитаристичке тврдоглавости и заводљиво идиличне представе о некаквом измаштаном народу „изнад сваког зла“ и нискости, жртви оних других, злих и насилних. Њиме се, нажалост, испиру мозгови, придобијају срца и освајају душе знатног дела бошњачког живља, што онемогућава било какав ментални, али и идејни и концептулан продор и излажење у пределе рационалности и разборитости, са свим штетним последицама по саме Бошњаке, али и оне којима је усудно задато да са њима деле живот у БиХ.
Да видимо, прво, које су то угаоне тачке историјских и идеолошко-политичких координата унутар којих Хаџихафизбеговић на свом разбоју тка нежну тканину бошњачке душевне и етичке изузетности. Ту нема за њега много нејасноћа и недоумица.
По мишљењу Хаџихафизбеговића, Бошњацима „фали националног поноса“, што је озбиљан идентитетски проблем (мучи га рецимо, зашто млади Бошњаци носе мајице са сликама популарних личности са Запада, а не домаћих хероја, поред осталих и Насера Орића). Нису Бошњаци свесни какву су победу извојевали, јер крај рата у БиХ није никакав замрзнути конфликт. „Нисмо више француске собарице. Ми смо зауставили четврту армију свијета. На нама је великосрпска политика сломила зубе“.
Босна (и Херцеговина) је озбиљна држава, наглашава познати глумац у својој патриотској монодрами (неки Курд је пред њим, каже, плакао водоравним сузама /!/ што нема државу, а Бошњаци не схватају шта значи имати је), па онда креће у повесне дубине:
„Ако је нама ЗАВНОБИХ лична карта, онда је нама родни лист повеља Кулина Бана“.
Затим поносно показује печатњак на прсту, објашњавајући да је то реплика новца краља Твртка Котроманића, из времена кад су само Босанци и Французи имали новац (!?). Он се, каже, зато за Босну не секира, јер се дух једнога народа, једнога друштва не може убити, при чему не мисли само на Бошњаке, већ и „на честите Србе и Хрвате, све који живе“, а „непријатељима заправо и смета та наша ширина“.
Тврди затим да би он „са двије руке потпис’о да предсједник буде Богић Богићевић, Крешо Зубак, Миро Лазовић, Диана Зеленика, Мартин Рагуж…“, али никако Милорад Додик или Драган Човић, који псују геноцид, говоре „чувајте Републику Српску“, кажу да не могу дисати зрак са Бошњацима (Додик) и одају пошту осуђеним четничким ратним злочиницима (Човић код Додика).
Узгред је опаучио и неког хоџу који је пред џамијом дочекао председника Републике Српске… Није пропустио да изрезили Вучића, као најгорег диктатора у историји, и Кустурицу, као трагичног апатрида, а све позивајући се на Достојевског, да је човек без домовине човек без психологије.
Што је више одмицао у свом пледојаеу за „праве вредности“, Хаџихафизбеговић као да се трудио да што потпуније потврди тачност оних Хаверићевих констатација са почетка овога осврта и што верније их илуструје.
Треба ли уопште још подсећати на то да је Твртко Први Котроманић (1338 -1391), у складу са тадашњим приликама, био краљ Босне са претензијама на немањићко српско наслеђе и да је крунисан у манастиру Милешеви, као и да је немогуће успоставити реални континуитет између његових поданика и савремених Бошњака, између средњовековне Босне и Тројке у Сарајеву, затим да је озбиљна наука (нпр. Недим Филиповић, Срећко Ђаја, Дубравко Ловреновић…) убедљиво одбацила тзв. „богумилску тезу“ о масовној исламизацији припадника јеретичке Цркве босанске и тиме непрекинутог популацијског континуитета између „добрих Бошњана“ и босанскохерцеговачких муслимана/Бошњака (зато је, поред осталог, „крив“ Иво Андрић, јер је у својој докторској дисертацији из 1924. године закључио да је османско освајање означило оштар рез и прекид у духовном и цивилизацијском развоју Босне).
Све су то познате ствари, а Хаџихафизбеговић и није за њих стручан, па се на овакве тврдње не би требало ни освртати. Али, проблем је у томе што му исувише много људи верује, уместо да се осете интелектуално потцењеним, а онда и размишља и делује у складу са оним у шта верује.
Нешто је, ипак, шире познато како је то Армија БиХ „зауставила четврту армију свијета“, са којом уопште није непосредно ратовала, ко је све умешао прсте и оружје да „добри Бошњани“ кривицом свога вођства, а првенствено Алије Изетбеговића, кога Хаџихафизбеговић неумерено велича, не буду тешко поражени у грађанском и међунационалном рату, али ни о томе не вреди трошити речи.
Оно што је у јасној противречности са тим бусањем у јуначке бошњачке груди јесте метафорички врхунац Хаџихафизбеговићевог панегирика моралним врлинама, наивности и честитости потомака „добрих Бошњана“, њихово поређење са делфинима и пандама.
Помињући децу која на Флориди гледају делфине, он говори о коефицијенту интелигенције који је, како каже, код ових морских сисара близак људском, али те племените животиње безазлено прате бродове, па бивају измасакриране пропелерима и остављају за собом крвави траг.
Агресија на Босну и Бошњаке танкоћутном мајстору сцене привиђа се као да је неко са ножем упао међу делфине. А ту је, вели, у његовој уобразиљи и медвед панда, који никада није огребао човека, чак ни кад порасте он не напада, само се брани… такви су, ето и Бошњаци!
У разумевање и тумачење психологије бошњачког народа, хердеровског Volksgeist-а, Хаџихафизбеговић уводи тако и зоологију, што би се Хаверићу свакако допало, јер додатно оснажује његове тезе о „гордом демонстрирању имбецилног дискурса“.
Делфини и панде зауставили четврту армију света! Некако чудно, зар не?
Хаџихафизбеговић оберучке прихвата све „честите Србе и Хрвате“. Који ли му је критеријум честитости? Успео је да их наброји неколико, углавном оних које велика већина припадника тих двају конститутивних народа не препознаје као своје репрезентативне представнике.
Још кад би се Срби и Хрвати прометнули у делфине и панде, срећи и благостању у држави „добрих Бошњана“ не би било краја.
Шта ли је све ово једном осведочено успешном уметнику и озбиљном ствараоцу требало? Очигледно, јаче је од њега. У томе и јесте проблем, и то не само његов.
Додај коментар