Танасковић: Добро је што ћемо ускоро у Београду пролазити улицама с именима Ћосића и Екмечића

• За већину Бошњака, Хрвата, Словенаца, Албанаца и њихових пратилаца са извесне дистанце у неким другим срединама, Ћосић и Екмечић спадају међу главне виновнике југословенске трагедије, инспираторе и идеолошке архитекте, а делом, у Ћосићевом случају, и реализаторе великосрпског националистичког пројекта који је, како се тврди, довео до смрти Југославије и свих сукоба који су уследили
• Ово виђење деле и жустро заступају, унутар Србије, тзв. другосрбијанске, привидно анационалне, а заправо аутошовинистичке интелектуалне, културне и политичке групације
• Средином фебруара одсудне 1991. – заједно са Добрицом Ћосићем и Милорадом Екмечићем –  ишао сам у Сарајево ради разговора са водећим муслиманским јавним и културним делатницима о изгледима да се заустави претећи развој догађаја у БиХ. Разговори нису уродили никаквим плодом, јер је степен неспремности муслиманских саговорника да прихвате било који од наших разлога био запрепашћујући.
• Ћосић, међутим, није губио наду, па се са Алијом Изетбеговићем упустио у четворочасовно убеђивање писца Исламске декларације да се „само у Југославији може обезбедити миран живот за Муслимане и Србе“, уз пуно гарантовање равноправности за све конститутивне народе.  Алија није хтео ни да чује, а посебно је инсистирао да БиХ, као самостална држава, мора имати и своју војску
• „Кад се толико помиње војска, биће и рата“, песимистички је закључио човек који је учинио све што је било у његовој моћи да се такав трагичан расплет спречи. А оптужују га да је био идејни потпаљивач сукоба!

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ХОЋЕМО ли ускоро у Београду пролазити улицама с именима Добрице Ћосића и Милорада Екмечића? Вероватно, јер је престоничким властима предлог да се две улице у главном граду Србије назову именима ове двојице не тако давно преминулих савремених српских заслужника упутио, наглашено је – као грађанин, нико други до председник Србије Александар Вучић.

Вучић је и раније својим предлозима покретао такве иницијативе, али ће ова свакако изазвати посебно наглашену пажњу јавности и различите, противречне коментаре, како у Србији тако и у бившем југословенском окружењу, од одушевљене подршке до згађеног одбацивања саме помисли на то да се оваква иницијатива уопште може покренути, а камоли остварити.

Разлог за то свакако није евентуално спорна вредност књижевног дела Добрице Ћосића и историографског опуса Милорада Екмечића, у обама случајевима импозантна и објективно непорецива. Уосталом, ваља бити реалан, питање је и да ли би та вредност, сама по себи и сама за себе, учинила да председник Србије у овом тренутку поднесе предлог да њихова имена добију две београдске улице. Јер, овакви предлози и одлуке увек су и ствар шире друштвености, односно суда о јавном деловању личности којима се на тај начин одаје трајно признање. А јавно деловање неминовно подразумева и политичко постављање, што је у времену у коме су и на простору на коме су свој несумњив шири утицај остваривали Ћосић и Екмечић било веома изразито и актуално.

Њихово време било је бурно и прекретно, а простор ускомешан и трусан, све до данас без трајне, спокојне стабилности и поузданог смиривања.

Познато је да се деловање,  и блиско интелектуално и друштвено саделовање, великог писца и историчара, у контексту и у координатама сукобљених националних „истина“ о природи процеса и догађаја током југословенске агоније и ратног разбијања шесточлане федерације, дијаметрално опречно процењују.

За већину Бошњака, Хрвата, Словенаца, Албанаца и њихових пратилаца са извесне дистанце у неким другим срединама, Ћосић и Екмечић спадају међу главне виновнике југословенске трагедије, инспираторе и идеолошке архитекте, а делом, у Ћосићевом случају, и реализаторе великосрпског националистичког пројекта који је, како се тврди, довео до смрти Југославије и свих сукоба који су се распламсали на њеним просторима, од Словеније, преко Хрватске, до Босне и Херцеговине, и Косова и Метохије.

Ово виђење деле и жустро заступају, унутар Србије, тзв. другосрбијанске, привидно анационалне, а заправо аутошовинистичке интелектуалне, културне и политичке групације, за које је неретко карактеристичан острашћен и заслепљен негаторски однос игнорантског отписивања чак и према књижевном достојанству Ћосићевог, и научној утемељености Екмечићевог дела. Али, реч је о ставовима о којима и са којима није вредно расправљати, не само зато што су чињенично неосновани, већ и стога што њихови „толерантни“ заговорници одбијају сваки аргументовани дијалог и одбијају да саслушају другачија мишљења.

То је, уосталом, логично, јер је реч о идеолошки, а не рационално заснованим представама. Отуда и повремено изношене скандалозне идеје о томе да је још за живота Ћосића и Екмечића требало кривично гонити и судити им!

Насупрот описаном, изразито негативном вредновању моћних појава Добрице Ћосића и Милорада Екмечића у нашој комплексној, пренапрегнутој и растрзаној савремености, чврсто стоји широк, али и недовољно јасно артикулисан хоризонт њиховог високог уважавања међу Србима, како у Србији тако и свуда где Срби у већем или мањем броју живе, посебно онде где им је распад Југославије донео мањински статус или их принудио да се стално боре за своје виталне националне и егзистенцијалне интересе.

Запажа се да су јавно, образложено испољавање поштовања према Добрици Ћосићу и Милораду Екмечићу, њиховом немерљивом доприносу српским судбинским спознајама и, не мање, критичкој самоспознаји, а особито  аргументована одбрана од насртаја својеврсног идеолошког тероризма, неупоредиво мање интензивни и одлучни од паљбе која, са негаторских позиција, на ову двојицу мисаоних светиониканикако да престане.

Постало је такорећи рутински окомити се на Ћосића и Екмечића, а тек сасвим изузетно подићи глас против таквог срамног остракизма.

Као да се уврежио неки манир, или пре комплекс, национално свесних и стручно компетентних српских интелектуалаца, да се стиде аргументованог и одлучног оспоравања ставова и оцена који се износе са пиједестала (самопроглашених и умишљених) представника „мондијалистичког“, а у бити антисрпског становишта у разним видовим његовог испољавања. Јер, том реториком наводно „пристојног света“ заклањају се и бошњачки унитаристи, (пан)исламисти разних боја, хрватски ултрашовинисти, великоалбански трибуни…Не мање и експоненти ванрегионалних интереса и агентура.

Важно је напоменути да никако не би било пожељно одбрану „лика и дела“ Добрице Ћосића и Милорада Екмечића схватити као обавезивање на некакву неупитну и ирационалну апологију, јер би то било управо супротно ономе што су ова двојица вазда интелектуално немирних и преиспитивању сопствених ставова преданих људи током свог активног живљења и делања неуморно заступали. Уосталом, њима таква „одбрана“ уопште није потребна, као ни једном Његошу или Андрићу, подједнако изложеним типолошки сличним идеолошким оспоравањима.

Њих брани, а тек ће их бранити, њихово дело, пред којим су сви приземни, ефемерни опадачи немоћни, а у коме озбиљни и одговорни тумачи различитих полазишта и мета, и то никако само они српски, увек могу наћи подстицајне путоказе.

Давање имена Добрице Ћосића и Милорада Екмечића двема београдским улицама, које је готово извесно, не може, наравно, надоместити све оно што је у односу према овој двојици великана пропуштено. Нарочито не може послужити као замена за напор духа, савести и знања да се у животу настави њиховом стазом, што никако није ни једноставно ни лако.

Ипак, на симболичном плану, овај гест је охрабрујући и треба га поздравити, као знак да су улице Добрице Ћосића и Милорада Екмечића, а то је заправо једна те иста Улица, оне којима ће Срби наставити да иду и убудуће.

У тој Улици је потписник ових редова имао ретку привилегију да се нађе, данас већ давне, одсудне 1991. године, средином фебруара месеца, заједно са Добрицом Ћосићем и Милорадом Екмечићем. На основу договора, у своме београдском дому, са Алијом Изетбеговићем, Ћосић је тада, са групом српских интелектуалаца (не волим то претенциозно одређење, али је оно било званично), дошао у Сарајево ради разговора са водећим муслиманским јавним и културним делатницима о изгледима да се заустави претећи развој догађаја у БиХ, који је наговештавао неумитно клизање средишње југословенске републике ка ратном пожару.

Поред неколицине нас који смо са Ћосићем дошли из Београда, у Сарајеву су нам се прикључили Славко Леовац, Светозар Кољевић и… Милорад Екмечић.

Разговори нису уродили никаквим плодом, јер је степен неспремности муслиманских саговорника да прихвате било који од наших разлога био запрепашћујући.

Они су јамачно све то другачије доживели. Посебно им је засметало јасно и одрешито излагање Милорада Екмечића који је умео и смео да ствари поштено назива правим именима, али не са намером да покаже како се наши путеви неминовно разилазе, већ шта би сусретно требало учинити да се не разиђу, као више пута у прошлости.

Видевши да сви његови позиви наилазе на зид неповерења и зловоље, подсетио се једног догађаја из детињства, кад му је деда, после кахвенисања са неким старим муслиманом, резигнирано рекао: „Дете моје, са овима неће бити среће, јер док ми гледамо ка Београду, њима је пред очима вазда само Стамбол“.

Ћосић међутим није губио наду, па се са Алијом Изетбеговићем, у једном издвојеном салону хотела „Холидеј Ин“, упустио у четворочасовно убеђивање писца Исламске декларације да се „само у Југославији може обезбедити миран живот за Муслимане и Србе“, уз пуно гарантовање равноправности за све конститутивне народе.

Алија није хтео ни да чује, а посебно је, према ономе што нам је разочарани Ћосић касније саопштио у хотелском ресторану, инсистирао на томе да Босна и Херцеговина, као самостална држава, мора имати и своју војску.

„Кад се толико помиње војска, биће и рата“, песимистички је закључио човек који је учинио све што је било у његовој моћи да се такав трагичан расплет спречи. А оптужују га да је био идејни потпаљивач сукоба!

Очигледно је да са муслиманским вођством већ тада, годину дана пре избијања рата, нисмо били у истој улици, односно сокаку,  али Ћосићева и Екмечићева улица никако није била улица бога Марса, како им се тенденциозно приписује. Није, међутим, била ни улица спремности да се не види реалност, препусти илузијама и снисходљиво одустане од свести о положају и добробити властитог народа.

Постојање српске спремности да се без икакве обавезе дође у Сарајево и разговара о миру и очувању међунационалне слоге не одговара бошњачком (само)виктимизацијском наративу о „великосрпској агресији“ и шејтанској улози коју су Добрица Ћосић и Милорад Екмечић наводно имали у њеном осмишљавању и оправдавању.

Није свакако случајно то што Алија Изетбеговић у својим Сјећањима (2001), а ни у другим списима, ниједном речју не помиње овај сусрет српских и муслиманских интелектуалаца у „Холидеј Ину“ и дуги разговор који је том приликом водио са Добрицом Ћосићем.

Ни други бошњачки аутори који се баве невеселим деведесетим годинама не показују да им је овај догађај уопште познат, а не би се могло рећи да је био баш свакодневан и безначајан. Са друге стране, Добрица Ћосић у трећем тому Личне историје једног доба (2009) на пет страна евоцира сећања на наш узалудни пут у Сарајево, да би свој запис закључио следећим речима: „Вратили смо се у Београд возом, нерасположени и разочарани у своје демократске у југословенске, одавно анахроне улоге…“.

Јесу ли то речи острашћеног великосрпског националисте, инспиратора агресије на несрбе и потпаљивача ратног пожара?

Не , рат није био Ћосићева улица и он, као и мудри, стамени Екмечић, свакако треба да има своју улицу у Београду. Верујем да би њих двојица били задовољни да виде Србе како (настављају да) иду њиховим улицама, самосвесно и демократски, без мржње према било коме, али и коначно напустивши „анахрону југословенску улогу“.

Име улице није само неутрална урбана топографска ознака. Поготово у овом случају.

Оно има заветни смисао и поруку.