- Варљиви научнички „неутрализам“ у обделавању брдовитог Балкана (и разних других „балкана“) није својствен само Ксавијеу Бугарелу, већ читавом једном нараштају француских, а могло би се рећи и западноевропских политиколога и социолога.
- Својеврсна „академска коректност“, која прати краткорочну, а чешће дугорочну „политичку коректност“ у претежном односу званичне политике Запада према локалним и регионалним актерима (субјектима, али и објектима) савремене и актуалне балканске/југословенске историје, вешто се прикрива наводним беспрекорним, објективистичким неутрализмом a priori и формалном усавршеношћу технике и поштовања свих методолошких претпоставки научног рада
- Ендемски комплекс посвемашње цивилизацијске супериорности, рационалне („декартовске“) ексклузивне надмоћности и ментална засвођеност догмом императивне и спасоносне неминовности евро-атлантске интеграције балканског региона образују вредносно-нормативну ауру која одозго, ван и изнад предела научног сазнања, детерминише и тенденциозно условљава селективно меандрирање прокламованог „идеолошког неутрализма“, којег се формално придржавају многи западни изучаваоци и тумачи наших судбина
- Сетимо се, на тренуатк, изјаве Слободана Милошевића, кад је одговарајући на замерке да се Срби на КиМ организују на националној основи, одговорио да је то сасвим природно и логично, јер нису нападнути као Холанђани или берачи памука, већ као Срби
- Бугарел верује да ће „царство“ у коме ће се Босна коначно смирити бити Европска Унија. Зато није случајно да су бојовници муслиманске Ханџар дивизије у његовој интерпретацији већином простодушни сиромашни сељаци, а Срби непоћудни партизани који ремете склад „царства“. И оног тадашњег које се урушавало и овог данашњег које се настоји изградити
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
КОМЕНТАР Ненада Кецмановића, објављен на порталу „Све о Српској“, а подстакнут интервјуом француског научника Ксавијеа Бугарела, датог новинару „Слободне Босне“ Дарку Омерагићу, а поводом објављивања у Сарајеву (2022) превода његове студије „Handžar divizija: Waffen-SS u Bosni 1943-1945“, отвара врата за подробније разматрање читавог низа занимљивих тема.
Наиме, иако није имао претензије веће од критичког осврта на један вишеструко индикативан интервју, захваљујући садржини Бугареловог разговора са Омерагићем, његових ширих импликација, а свакако и властите обавештености и проницљивости, Кецмановић је указао на једну битну одлику ауторовог приступа и метода разматрања проблематике Ханџар дивизије – симптоматичну релативизацију неких аспеката природе и деловања ове јединствене нацистичко-муслиманске постројбе.
Укратко, он запажа да Бугарел инсистира на томе да је мотивација бошњачких припадника дивизије, створене на основу Химлеровог плана и одлуке, била превасходно социјална, а не верска, односно да су они првенствено били и остали сељаци, а тек секундарно муслимани, и да им је циљ, као избеглицама из источне Босне, био да егзистенцијало обезбеде себе и своје породице.
Ево дела интервјуа, на који се односи Кецмановићево критичко просуђивање: „Према мојем рачунању, отприлике једна трећина муслиманских припадника Ханџар дивизије били су добровољци, док су двије трећине мобилисани у ту војну формацију. Шта се тиче добровољаца, њихова мотивација јесте била прије свега материјална. Доста тих добровољаца су били избјеглице из источне Босне, који су напросто тражили начин да осигурају храну себи и својој породици. Политичке или религијске мотивације су биле маргиналне. Зато кажем да је Ханџар дивизија била прије свега сељачка, а не муслиманска формација.“
Кецмановићев коментар: „Дакле, сви муслимани у 13. СС дивизији, која је и добила име ‘ханџар’, према експресивном турцизму за нож, нашли су се у њој невољко. Једни су натјерани физичком силом (присилна мобиизација), а други егзистенцијалном нуждом (добровољно приступање). Ови потоњи су врло занимљиви, јер испада да је СС Ханџар дивизија за њих била нека врста социјалне установе илити ‘народне кухиње’. Хајде да условно прихватимо да су добровољци били потхрањени сеоски лумпенпролетаријат ‘без политичких и вјерских предрасуда, али како су онда ипак знали да треба да убијају баш Србе и од пљачке српске имовине хране своје породице?“.
Напомињемо да је, према Бугареловом рачунању, једна трећина војника приступила Ханџар дивизији добровољно, што је за Немце био разочаравајуће мали број, па је две трећине, до пуног састава, НДХ била позвана (и приморана) да без превеликог одушевљења допуни из састава својих домобранских јединица. Дакле, већина тих добровољаца били су сељаци, а главни непријатељ су им, у складу са немачким плановима за „пацификацију“ источне Босне, били партизани, па су стога тесно сарађивали и са локалним четницима, којима су Титови борци били главни идеолошки непријатељ.
То што су, као сељаци, а не муслимани, чинили злочине у партизанским селима, дозвољава да се у други план стави чињеница да су у „партизанским селима“ живели Срби, али они нису били жртве због своје етничке и верске, већ идеолошке припадности. Према томе, нису, за разлику од војника Ханџар дивизије, били превасходно сељаци, већ идеологизовани партизански револуционари.
Сетисмо се, у тренутку, једне изјаве Слободана Милошевића, кад је одговарајући на замерке да се Срби на КиМ организују на националној основи, одговорио да је то сасвим природно и логично, јер нису нападнути као Холанђани или берачи памука, већ као Срби. Ако је бившег председника Србије уопште допуштено цитирати…
Бугарел је исувише озбиљан човек и научник да би писао неистине. Све што износи у својој темељној студији о Ханџар дивизији почива на тлу чињеница, па тако и констатације о махом сељачком пореклу њених припадника, као и то да су им немачке газде одредиле партизане као главну мету, а и да су партизани имали упоришта у многим српским сеоским срединама. Ствар је само (да ли је то у научном раду „само“?) у томе на које ће се чињенице и димензије изучаване појаве, поготово при извођењу закључака, ставити тежиште и колико ће у том поступку бити сврховите тенденциозности.
Ако се анализа Бугарелове књиге о Ханџар дивизији усредсреди на ту страну његовог метода, а онда прошири и на целокупно његово тродеценијско проучавање ислама, муслимана и збивања у БиХ и на простору бивше Југославије, могуће је уочити карактеристичну „супрасегментну“ идеологичност једног политиколошког приступа који се наглашено жели представити као лишен било каквих идеолошких примеса, а поготово предрасуда.
Такав, условно речено, варљиви научнички „неутрализам“ у обделавању брдовитог Балкана (и разних других „балкана“) није својствен само Ксавијеу Бугарелу, већ читавом једном нараштају француских, а могло би се рећи и западноевропских политиколога и социолога, тако да би му ваљало посветити одговарајућу пажњу.
Та својеврсна „академска коректност“, која прати краткорочну, а чешће дугорочну „политичку коректност“ у претежном односу званичне политике Запада према локалним и регионалним актерима (субјектима, али и објектима) савремене и актуалне балканске/југословенске историје, вешто се прикрива наводним беспрекорним, објективистичким неутрализмом a priori и формалном усавршеношћу технике и поштовања свих методолошких претпоставки научног рада.
Само без идеологије, молим вас – гласи основно гесло о које се императивно ослања modus operandi научника Бугареловог типа, међу којима је он, треба признати, можда понајвише и суштински научник.
О запаженим пукотинама у његовом идеолошком неутрализму не би било поштено говорити, а да се претходно нешто подробније не изнесе о сваког уважавања вредном раду овог француског политиколога и, ако не најбољег, свакако једног од најбољих познавалаца савремене друштвене и политичке стварности БиХ, а особито њене исламске/муслиманске/бошњачке компоненте.
Потписник ових редова је једно време блиско сарађивао са Ксавијеом Бугарелом, па утолико више осећа обавезу и потребу да га, бар укратко, веродостојно представи онима који га не познају или о њему тек понешто знају кроз читања ауторових студија или праћењем јавних наступа овог посвећеног и агилног француског истраживача балканског ислама и његових протагониста.
Главне Бугарелове књиге преведене су, срећом, на наш језик, што је несумњиво веома корисно, јер би без увида у њихов богат садржај данас и убудуће било незамисливо упустити се у озбиљно упознавање са сложеном тематиком којој су посвећене.
Директор истраживања у париском Центру за турске, османске, балканске и средњеазијске студије, Ксавије Бугарел је дипломирао на Институту за политичке студије (1990). Затим је две године био лектор за француски језик на Правном факултету у Београду. Веровати је да су се студенти уз његову помоћ солидно упућивали у француски, али оно што је сигурно јесте да је он стекао добру основу за касније усавршавање српског језика, што је свакако и био смисао овог његовог глотодидактичког излета, уједно и доказ колико је он као научник (био) методичан у свим фазама припремања за хватање у коштац са проблематиком ислама у БиХ, ка којој је усмерио своје целокупно академско ангажовање.
У Паризу је 1999. године одбранио докторску дисертацију „Ислам и политика у Босни и Херцеговини: Странка демократске акције“. У овој изванредној студији дао је фактички и типолошки „портрет“ Изетбеговићеве партије, приказавши је као исходишно панисламистичку, што су му међу Бошњацима „са грађанском агендом“ многи замерили, па је доцније објашњавао да је језгро странке (Алијина младомуслиманска и затворска „халка“ ) било панисламистичко, да је та струја наводно доживела пораз или бар маргинализацију, а да је његов пројекат послужио као темељ за бошњачки „протонационализам с религијском инспирацијом“ (2015).
Током година које су уследиле, Бугарел се посветио усрдном теренском, документацијском и теоријском праћењу и изучавању тематских кругова које је сам, у свом научничком аутопортрету, одредио као (1) ислам у БиХ и у Југоисточној Европи, (2) рат и послератни период на југословенском простору и (3) социјална историја Другог светског рата у Југоисточној Европи (у ову област смешта истраживања, од 2013. до 2016. интензивно и у Берлину, која су уродила монографијом о Ханџар дивизији).
Бугарел је објавио велики број чланака и огледа у периодичним публикацијама, приредио је неколико колективних издања, међу којима се издаваја оно урађено са Натали Клејер, експертом за албански ислам, и његовом блиском сарадницом, „Нови балкански ислам. Муслимани као актери посткомунизма 1990 – 2000“ (2001). Ово дело је, заправо, наставак темељне студије „Балкански ислам“ (1986) пионира научног изучавања ислама на Балкану у постосманском периоду, оријенталисте београдске и француске школе Александра Поповића (1931-2014), из чијег су шињела и Бугарел и Клејер, заправо, кренули у своје научне каријере.
За разлику од Бугарелових, овo капиталнo Поповићевo оpus magnum није преведено на српски језик!
Са Натали Клејер Бурагел је коауторски објавио и синтетички преглед „Муслимани Југоисточне Европе. Од царстава до балканских држава“ (2013), а сам је написао три запажене књиге: „Босна: антомија рата“ (1996, превод на српски 2004), „Надживети царства“ (2015, превод на „босански“ 2020) и монографију о Ханџар дивизији, којом се у овом огледу бавимо.
Ксавије Бугарел је сразмерно познат аутор на бившем југословенском простору, а нарочито у БиХ, где је раније у више наврата дуже боравио, а и сада одржава сарадњу са тамошњом академском заједницом, даје интервјуе медијима и појављује се на представљању својих књига.
Укупно узевши, пошто нисмо у прилици да у овом осврту шире, аналитички и критички, представимо Бугарелово научно дело, поновићемо да је он изврстан познавалац ислама и муслиманских заједница на Балкану, а првенствено у БиХ, и то из прве руке, што није честа привилегија иностраних изучавалаца.
Свако ко жели да се упозна са том сложеном и вишеслојном проблематиком неизоставно мора поћи од његових богато документованих, теоријски поуздано утемељених, зналачки структурисаних и оценски уравнотежених увида. Бугарел се труди да у својим разматрањима и закључивањима буде што објективнији и никоме на држи страну, тако да су неким његовим ставовима задовољни, односно незадовољни, и Бошњаци и Срби и Хрвати, што би могло упућивати на ону стару изреку о Гвелфима и Гибелинима.
С обзиром на то да о појавама и збивањима, напосе оним бурним и ратним, којима се француски научник годинама бави, постоје три супротстављене националне „истине“, то је и најбоља рецепција коју онај ко тежи непристрасности може очекивати. Тако се Бугарелу свакако може као позитивно уписати то што је одбио да формално сарађује са Хашким трибуналом, јер је држао да историју не треба да пишу судови, већ научници, и што је критиковао промуслиманска застрањивања Анрија Левија. Бошњацима је јасно поручио да је идеја о наднационалном „босанству“ илузорна, а да је СДА била део панисламистичког пројекта, као и да нису само Срби криви за ратне злочине, али и заступа мишљење да су њихови били највећих размера.
Бошњацима се сигурно није допала Бугарелова констатација да „награђивање стратегија виктимизације можда није мање опасно по стабилност света од награђивања агресије“, док ће му Срби у негативни конто унети оцену да је стварање Републике Српске било грешка…
Могло би се далеко ићи у оваквом набрајању, али оно за нашу садашњу намеру не би имало никаквог смисла. Циљ овога огледа је, наиме, у томе да се укаже на већ помињану „супрасегментну“ тенденциозност (наводног) идеолошког неутрализма нашег аутора, особину својствену и не тако малом броју његових француских и западних колега.
Пошто је реч о озбиљном научнику, она се прикривено и дискретно, али константно испољава. Ненад Кецмановић ју је разобличио у једном случају, али реч је о симптому „стајалишне помјерености“ ( Р. Супек) синдромског карактера.
Прво, нешто из хоризонта личних сећања. Ксавије Бугарел, који је тек био почео да се упућује у ислам на Балкану, често ми је долазио на колегијалне разговоре током 1992. године. Препоручио га је, а ко би други, његов учитељ, а мој старији колега и пријатељ Александар Поповић.
О оном времену сам Бугарел сведочи у занимљивом напису из 2002. године (у часопису „Cultures et Conflts“), о томе како је изгледало проучавати ислам у зараћеној БиХ изазовних деведесетих година. Између осталог, наводи да се у Београду сретао са мном и са Мирољубом Јевтићем, уз напомену да је од мене много научио (али се на моје радове касније стриктно и симптоматично није позивао нити информативно наводио да уопште постоје, ваљда ради сопствене несметаније проходности у бошњачкој средини), чему посвећује и једну фусноту, у којој објашњава: „Дарко Танасковић је био професор арапског, турског и оријенталне филологије на Филолошком факултету, а Мирољуб Јевтић наставник на Факултету политичких наука. Обојицу је Норман Цигар, амерички експерт хрватског порекла, оптужио да спадају међу интелектуалне творце геноцида над муслиманима у Босни и Херцеговини /…/“.
Даље казује да је у једном чланку из 1998. године дао компаративни суд о мојим и Јевтићевим својствима. Оно што је у овој фусноти индикативно јесте да Бугарел само неутрално и без икаквог коментара обавештава читаоце о оптужбама америчког аутора, иако веома добро зна да је реч о бившем високо позиционираном агенту ЦИА-е, чији „научни“ радови припадају домену специјалног и пропагандног рата, укључујући и поменути памфлет (преведен на „босански“ и турски и широко денунцијантски распачаван), а о чијој се методологији и поузданости сâм на другом месту овако изјашњава: “У својој књизи „Genocide in Bosnia: The Policy of Ethnic Cleansing /…/ Норман Цигар има тако за циљ да покаже ‘геноцидност’ српског национализма. Посреди је само врло поједностављујућа поставка која се заснива на спорном избору цитата и исечака из штампе“ („Босна: анатомија рата“, стр.33).
Иста „поједностављујућа поставка“ примењена је и у Цигаровој оптужници против готово свих српских аутора који су било шта икада написали о исламу и о муслиманима, али Бугарел не налази за сходно да то примети, већ се задовољава навођењем наслова његовог памфлета као извора из литературе, за који би необавештени на основу тога могли помислити да је поуздан.
Ситно, али перфидно, најблаже речено. И илустративно за посртање идеала идеолошког неутрализма.
Уопште, у складу начелном одбојношћу либералног Запада према испољавању национализма, а нарочито и конкретно српског, што је константа политичког дискурса тамошњих елита од почетка југословенске кризе, па и дуже уназад, може се приметити да се и Бугарел помно клони да одређеније укаже на националну мотивацијску димензију код виновника српских искушења и страдања.
Као што Рихард Вагнер, командант немачког организацијског штаба (Aufbaustab) за североисточну Босну, у писму хрватском градоначелнику Орашја, јула 1944, тражећи од њега да се заложи за успостављање сношљивијих међунационалних односа и толерантније понашање Хрвата и муслимана (из Ханџар дивизије) према Србима, ове назива „православним елементом“ и „православнима“, не користећи се националним именом.
Треба ли напомињати да немачки официр, упркос свом ауторитету, није наишао на нарочито разумевање код адресата, о чему и Бугарел коректно извештава.
Размишљајући о овом феномену инхерентног идеолошког (квази)неутрализма многих западњачких проучавалаца наших прилика и, више, неприлика, присетих се једног париског разговора из 2016. године са великим албанским писцем и жестоким националистом Исмаилом Кадареом.
Повод је била његова изузетно занимљива књига „Неслога“, са поднасловом „Албанија пред самом собом“ (2013). Кадаре ми је том приликом рекао како интелектуалци са Запада (уз часне изузетке) нису способни, а ни истински заинтересовани, да дубински проникну у душу „балканских урођеника“ и разумеју стварне пориве који их кроз историју покрећу. „Понекад навијају за вас, понекад за нас, из неких својих разлога“, додао је. Илустрацију је потражио у књизи, показујући ми одељак у коме пише како бечки албанолог Оливер Јенс Шмит тумачи да се Албанци нису борили ни против Срба ни за слободу, већ против хришћана и за ислам.
У повезаној фусноти, Кадаре указује на још једну провокацију „младих албанолога“, превођење на албански студије Натали Клејер „Рађање једне већински муслиманске нације“, у којој она све што упућује на (национално) „албанство“ проглашава митом, а историјски веродостојним само оно што се односи на ислам и Бекташијски дервишки ред. Међутим, у ужем стручном кругу (нпр. у Бреши 12.03.2004), француска научница признаје да је на Балкану национализам данас политички делотворнији од религије, чиме објашњава и „неуспех Изетбеговићевог исламизма“.
Без обзира на валидност Кадареових теза у конкретном случају, тешко је не сложити се са његовим запажањем у постављању према „балканским урођеницима“ на Западу постоји тенденција „авганистанизације“ и механицистичког фрагментовања њихове прошлости, које је лишава високих узлета и трајних идеја водиља, што је својеврсни савремени одјек негдашњих расизама. А Натали Клејер је у француској албанологији оно што је Ксавије Бугарел у примењеној социолошкој и политиколошкој исламологији. Видели смо и да неретко наступају као коаутори.
Ендемски комплекс посвемашње цивилизацијске супериорности, рационалне („декартовске“) ексклузивне надмоћности и ментална засвођеност догмом императивне и спасоносне неминовности евро-атлантске интеграције балканског региона образују вредносно-нормативну ауру која одозго, ван и изнад предела научног сазнања, детерминише и тенденциозно условљава селективно меандрирање прокламованог „идеолошког неутрализма“, којег се формално придржавају многи западни изучаваоци и тумачи наших судбина.
Ксавије Бугарел верује да ће „царство“ у коме ће се Босна коначно смирити бити Европска Унија. Зато није случајно да су бојовници муслиманске Ханџар дивизије у његовој интерпретацији већином простодушни сиромашни сељаци, а Срби непоћудни партизани који ремете склад „царства“. И оног тадашњег које се урушавало и овог данашњег које се настоји изградити.
Херменеутички кључ за браву вредних и корисних књига и студија овог француског научника ваља исковати узимајући у обзир и макроидеолошко наличје њихове чињеничне заснованости и ауторове умешно одмерене објективности.
Додај коментар