- Како је сада отровна реторика великих газда са Запада антируска, овдашња може/мора бити антисрпска. Сасвим предвидљиво, али стога не и мање одвратно и опасно
- Основна порука јесте да би Русија могла имати много веће амбиције од онога што је Владимир Путин назвао „демилитаризацијом и денацификацијом Украјине“ и да би, ради проширења своје интересне сфере, могла „кренути и на Балкан“ и дестабилизовати га, при чему би локални извођачи радова били, а ко други него „мали Руси“
- Да се и ми послужимо једном народном: „На курјака вика, а лисице месо једу“. Лисицама нарочито расте апетит кад им се терцира порукама са стране, као што је то, рецимо, Борелова теза о „преливању“ последица украјинске кризе на Западни Балкан, а посебно на БиХ
- Једини делотворни антидот: не заборавити одакле смо, ко смо, куда идемо и саборно се још једном одлучно и мудро суочити са искушењима опстајања на правој страни историје, што понекад осуђује на краћу или дужу усамљеност. Уз муку с речима, али без муке са савешћу
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ДАВНЕ 1977. године Милован Данојлић је у Машићевим независним издањима објавио изненађујућу књигу „Мука с речима“. И имао је много муке с том откривалачком, луцидном и одважном анализом извитоперено инструментализоване улоге речи, односно језика, у пројекту владања људима и усмеравању њихових судбина.
Између осталог, констатовао је да смо сви „жртве владајућег језика свога времена“, да се „давимо у изанђалим формулама, улећемо у замке привидно непобитних истина, дишемо ваздух загађен отпадним језичким материјалом, што га иделогија“ иза себе оставља.
Закључио је да „светом не владају толико идеје и људи, већ извесне речи“, а то насиље се „исказује у једном виду функционисања језика, у настојању да нам се наметну ставови који се не могу и не смеју хладно, објективно процењивати“. Написано је то, понављам, још 1977. године!
Писац и велики борац за достојанство речи, што значи и човека, доживео је да се тачност његових судова од пре безмало пола века толико убедљиво потврди да данас све мањи број људи уопште запажа и осећа да са речима нешто дубоко није у реду и да су и сами (са)учесници самозаробљавања „дрвеним језиком“ свеопште манипулације.
Сви је имамо, али ретко ко је свестан наше муке с речима. Много пре Данојлићеве књиге (1946), Виктор Клемперер објавио је чувену анатомију „језика нациста“, насловљену LTI (скраћеница за Lingua Tertii Imperii – Језик Трећег рајха), у којој је упозорио да „речи могу бити као мале дозе арсена: оне се непримећено прогутају и чини се да не могу имати дејство, али после извесног времена отров почиње да делује“.
А велике дозе тог „арсена“ већ се деценијама у замашним и сталним дозама, из моћних лабораторија претендената на владање светом и људским душама, убризгавају човечанству, тако да није нимало чудно то што се општа способност детектовања сопствене отрованости готово изгубила. Срећом, не још и потпуно…
Клемпереров послератни оптимизам да ће се једна у то време веома актуална реч на часовима историје неких будућих времена појавити као фосилни остатак, услед настављања тровања са идеолошких врела хитро преумљених победника над нацизмом, показао се као неоснован.
То ће се догодити, писао је аутор „бележака једног филолога“ и са „најтежом и најбитнијом речи наше прелазне епохе: једног дана реч денацификација наћи ће се на дну океана, јер оно што је она требало да оконча више неће постојати“.
У времену кад се о гасоводу „Северни ток 2“ саркастично и злурадо говори као о „гомили гвожђа на дну Балтичког мора“, термин денацификација никако не може бити фосилни лексички остатак неких давно прошлих дана. Муке с речима, али нажалост не само с речима, настављају се…
Од почетка руске „специјалне војне интервенције“, односно „инвазије“, а свакако рата у Украјини, сведоци смо интензивирања тенденциозне политичке реторике на тзв. Западном Балкану и бившем југословенском простору. Речима се опет жели произвести вуртуелна реалност у складу са којом би се желеле изнудити неке политичке, а можда и не само политичке одлуке и кораци.
Средства за дезинфекцију против вируса Корона политичари су у џеповима и ташнама заменили бочицама „арсена“. А можда их одатле уопште нису ни вадили. То је овде, наравно, подврста отрова за локалну, балканску употребу, а како је отровна реторика великих газда са Запада антируска, овдашња може/мора бити антисрпска.
Сасвим предвидљиво, али стога не и мање одвратно и опасно.
Основна порука јесте да би Русија могла имати много веће амбиције од онога што је Владимир Путин назвао „демилитаризацијом и денацификацијом Украјине“ и да би, ради проширења своје интересне сфере, могла „кренути и на Балкан“ и дестабилизовати га, при чему би локални извођачи радова били, а ко други него „мали Руси“ који од „Начертанија“ воде националистичку, великосрпску и хегемонистичку политику према суседима.
Параноја, лов у мутном или припремање терена за неке конкретне акције против Срба и Србије? Вероватно има од свега по мало… Заиста занимљив начин да се допринесе регионалном миру и стабилности, за који се управо Србија најдоследније залаже, поред осталог и крајње избалансираним званичним ставом према збивањима у Украјини, коме чак ни главни актери садашње кризе, Руска Федерација и САД, бар службено нису имали шта замерити.
Као да се код оних који звоне на узбуну у Загребу, Сарајеву, Подгорици или Приштини посредовано и инвертовано исказује свест о томе да је Србима у држави какву ови имају, или би желели да имају, намењен статус који су уживали Руси у постмајданској Украјини. Да није тако, шта би их забрињавало?
Зар ико нормалан, под условом да није идеолошки острашћен или да се не спрема на зло, па тражи алиби, могао помислити да је Србији до некаквог сукоба или провокација са суседима? Окружена земљама чланицама НАТО-а, од којих јој неке, најблаже речено, баш нису наклоњене, са нерешеним проблемом „Косова“ и тешким задатком одржавања војне и политичке неутралности, уз остајање на европском путу и очување привилегованог партнерства са Русијом, Србији је сасвим довољно њених брига, тако да се без оклевања придружујем простодушном апелу Мише Ђурковића из „Писма комшијама“ у „Вечерњим новостима“: „Скините нам се са врата!“.
Али, не треба имати илузија. Неће се скинути, поготово ако осете да је Србија у шкрипцу, а да се њима из иностранства пружа прећутна или отворена подршка.
Сарајево, Загреб, Приштина, Подгорица…опште комешање, оштра саопштења и узбуђене изјаве у којима као да је битније упозорити на наводне претње из Србије него осудити Русију. Неко иронично помиње „водене пиштоље“, а инсталира ракетно оружје на Мљету, неко би без државе пречицом у НАТО и ЕУ, неко се хвали да је његова „независна држава“ најуспешнији амерички пројекат, па онда хита у Турску да Ердогану објасни да, као што то није са Путином, није лепо дружити се ни са Вучићем, све истовремено инсталирајући полицијске контејнере код административне линије и прекопавајући путеве којима људи (пардон, не људи, Срби…) иду лекару, ђаци у школу и жене на пијацу, неко, док му се под прозором ваљају протести грађана против издаје њихове изборне воље, поручује Београду да више није могуће седети на две столице, неко тражи појачано присуство међународних снага на својој територији, неко…
Отужно је наводити стереотипне рецитативе те оркестриране, такорећи монодијске кукњаве хора србољубаца из комшилука, а богме и неких овдашњих аутошовиниста, па ћемо се, овом приликом, осврнути само на комплементарност двеју изјава лидера СДА Бакира Изетбеговића и високог представника ЕУ за спољну политику Ђозепа (неки пишу Жосеп) Борела. Изетбеговић, иначе, има хроничну муку с речима и неретко сам себи даје вербалне аутоголове, али и открива дубину својих нежних осећања према Србима. Назвао их је лошим народом, „геноцидашима“… Неконтролисаност његових изјава каткад не погађа само дежурне кривце Србе и Милорада Додика, већ и његову рају.
Тако је, рецимо, пре извесног времена прозвао познатог уредника телевизије FACE Сенада Хаџифејзовића за „снисходљивост“ према српским и хрватским политичарима, на шта му је овај одржао такву вакелу, да би се морао озбиљно замислити какав је даљи смисао његовог упорног представљања као „лидера свих Бошњака“.
Премда почесто несмотрен у изјавама, Изетбеговић није равнодушан према речима које у вези са темама које су му на срцу бирају други. Тако је пре само неколико дана писмом упозорио Борела да није исправно употребљавати синтагму „распад БиХ“: „Желим Вам сугерисати и замолити Вас да у Вашим јавним наступима избјегнете спомињање распада Босне и Херцеговине, јер се тиме ствара наратив да је тако нешто могуће. Распад Босне и Херцеговине није могућ и неће се десити. Босна и Херцеговина је међународно призната држава, чланица Уједињених нација и о њеном распаду се не може, нити би се смјело говорити“.
А шта је тачно тада рекао Борел?
После састанка министара иностраних послова ЕУ, високи представник је констатовао раст националистичке и сепаратистичке реторике и БиХ и закључио: „Министри ће морати да одлуче како да се заустави та динамика у Босни и Херцеговини и да се избегне распад земље. Ово је критична ситуација“.
Борел је за „распад“ на енглеском употребио израз „fall apart in pieces“, односно распадање на делове, тј. распарчавање. Бадитерова Комисија се својевремено определила за израз „растакање“, тј. „дисолуција“, како би, у функцији својих намера признавања независности њених република, указала на незаустављиву унутрашњу етиологију и спонтаност дезинтегрисања југословенске федерације, иако је она, заправо била распарчана, јер су републике правно преведене у статус независних држава.
Изетбеговићу се очигледно није допала Борелова формулација, јер се њоме сугерише да постоје неки делови на које би се дејтонска БиХ, за њега недељива целина, могла распасти. Мука с речима!
Уопште, аналогије са распадом Југославије мрске су Бошњацима.
Рат у Украјини изгледа да је симптоматично приближио Изетбеговићев и Борелов политички речник. Наиме, наглашавајући да се мора рећи „бобу боб, а попу поп“ (обично иде прво „поп“ па „боб“), одлучни праведник Бакир је осудио руско кршење међународног права, а затим наставио оним што је, заправо, било тежиште његове изјаве: „Таква ствар се наравно може пренијети и на Балкан, изазвати одређену интерференцију, охрабрити, инспирисати неке на Балкану да можда могу неке ствари силом рјешавати, што би било јако лоше. Ово треба заустављати на вријеме, зауставити агресију на вријеме и ту бити храбар. Ту не треба, што би рекли, ходати по јајима“.
После „боба“, „попа“, ето и „ходања по јајима“, баш је Изетбеговић нешто био реторички живописно инспирисан! Али, ту је, уз народске изразе, и једна новина у политичком дискурсу – „интерференција“. Позната су значења овог терминолошког латинизма у физици, техници, лингвистици и психологији, а ето га сада, Изетбеговићевом заслугом, и у политикологији. Из контекста се да наслутити шта је имао у виду. А пошто не верујемо да би његови „неки на Балкану“, за које би напад Русије на Украјину могао бити инспирација за употребу силе, могли бити, рецимо, Словенци или Македонци, ни ту није тешко претпоставити на кога истовремено брижни и одлучни Бакир мисли.
У пуној „интерференцији“ са Изетбеговићевим слутњама наступио је, после састанка министара ЕУ, Ђосеп Борел. Само што он није помињао интерференцију, већ „преливање последица украјинске кризе“ на друге земље у суседству Русије (Молдавију и Грузију)“, а и да треба „гледати помно на Западни Балкан, јер ћемо тамо видети провокације, посебно у Босни и Херцеговини“. Неименовани дипломатски званичници су новинарима пренели и да је „одлука о повећању трупа у ЕУ мисији Алтеа у Босни и Херцеговини и снажније посвећење Западном Балкану одговор на погоршавање безбедности у ширим размерама, не само због Украјине, већ и због уплива Русије на српски ентитет у Босни, као и на Црну Гору и Србију“.
Бечки „Стандард“ (а Аустријанци у вези са Босном имају и богатог искуства и неисцрпне имагинације) наставља и развија медитације у истом кључу, па истиче да би „ојачање трупа (додатних 500 војника) требало пре свега да стави до знања одлучност да се сачува територијални интегритет и суверенитет БиХ, а трупе стациониране у Брчком могле би одгодити или спречити заузимање (отцепљење) целе територије Републике Српске“.
На ово се надовезује претпостављени сценарио, према коме би Русија могла признати Републику Српску.
Дакле, према овим ониричким спекулацијама, Србија би овде била Русија, а делови Републике Српске источно од Брчког балкански Донбас! Да ту нису по среди само муке с речима и да не би било препоручљиво нехајно одмахнути руком, упућује нас прецизна локацијска диспозиција могућег дејствовања страних мировњака.
Нису ли не тако давно Бакир Изетбеговић и Харис Силајџић помињали баш Брчко као дестинацију на коју треба, као одговор на „сепаратистичке активности“ Републике Српске, упутити контингент страних оружника и није ли својевремено Стипе Месић самоуверено тврдио да хрватска војска, затреба ли, може без тешкоћа пресећи Коридор код Брчког?
Да се и ми послужимо једном народном: „На курјака вика, а лисице месо једу“.
Лисицама нарочито расте апетит кад им се терцира порукама са стране, као што је то, рецимо, Борелова теза о „преливању“ последица украјинске кризе на Западни Балкан, а посебно на БиХ.
Иде ли можда то „преливање“ копном, као очајне украјинске мајке које возе по четрдесет сати без одмора да би са децом стигле на румунску границу, док су им мужеви, браћа и синови остали у пламену рата. Или, пак, долеће ваздушним путем затвореног неба за руске авионе, па чак и оне који би требало да превезу њихове дипломате на састанке у Њујорк?
Нико не објашњава то волшебно „преливање“ које ће пре бити „доливање“ уља на запретану ватру.
Мука с речима се наставља, а „арсена“ је и даље у изобиљу. Једини делотворни антидот: не заборавити одакле смо, ко смо, куда идемо и саборно се још једном одлучно и мудро суочити са искушењима опстајања на правој страни историје, што понекад осуђује на краћу или дужу усамљеност.
Уз муку с речима, али без муке са савешћу.
Додај коментар