- Можда се већ основано, уместо о “немогућој држави”, може проговорити и о “тамном вилајету”, јер као да постоји неки ендемски чинилац који кроз прошлост, а и у садашњости трајно, трансисторијски делује против среће и благостања житеља ове лепе и богате земље Босне (и Херцеговине)
- Благодарећи понајвише Кецмановићевим указивањима, разбијена је ружичаста аура око периода када су “другови” из свих трију народа арбитрарно и осионо владали у социјалистичкој републици БиХ и изграђивали неку врсту наднационалног “републичког патриотизма” зарад учвршћивања и продужавања своје власти. Тиме су, заправо, утрли пут бошњачком “босанству” које је, као једину могућу мимикрију за свој (пан)исламизам, морао тактички пригрлити и Алија Изетбеговић
- Кецмановићева надмоћ над већином тумача босанскохерцеговачких збивања и нарави, ма на којој страни стајали и ма одакле долазили, поред сувереног знања, произлази из одсуства мржње, оне андрићевске. Оцене су му бритке, а ставови чврсти, али у њима нема ни примесе осећања блиског мржњи или, не дај Боже, презиру. Штавише. осећа се да он гаји људске симпатије или бар разумевање, чак и за оне према којима управља убојито копље свог критичког пера
- Ево како је, рецимо, насликао Бакира Изетбеговића на хаџу: “Предсједник БиХ, омотан бијелим чаршафом, у друштву с предратним уредником Комуниста Муфидом Мемијом, одушевио је Башчаршију”. Много мање безазлено, али не и мање тачно: “Коријен је у томе што је Бакиру, као и Алији, срце у Малој Азији, задњица у Европи, а узданица у Америци, док би рјешење за какву-такву реалну БиХ могао да нађе само са ћафирима Додиком и Човићем”
- Кецмановић, добро упућен у суштину политичких процеса, не пропушта да се уравнотежено огласи и о деликатном питању стратегијски виталних односа између Београда и Бање Луке, које не идеализује, сагледава им променљиву дијалектику, али у чију постојаност дубоко верује (“Не треба Србија да буде талац Српске, нити да Српска функционише на даљински из Београда”, јер “стратешко јединство дозвољава оперативне разлике”)
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ПРОШЛЕ су безмало три деценије од појављивања, прво у Бањој Луци, па исте године (2007) у Београду, књиге Ненада Кецмановића „Немогућа држава“.
Ова убедљива дијагноза трајне неодрживости заједничке државе Бошњака, Срба и Хрвата по дејтонском рецепту, којим ниједан конститутивни народ није био довољно задовољан, а како је време одмицало, Бошњаци све мање, показала се тачна. Јер, не заборавимо, и „Немогућа држава“ објављена је без нестрпљења, више од једне деценије после рата који је у војном погледу окончан Дејтонским (Кецмановић би, не без разлога, рекао Париским) споразумом, дакле на темељу већ сасвим солидног емпиријског искуства и здраве логике, а не некакве тенденциозности или злурадости.
Ова књига, коју су због негативног наслова многи критиковали, а аутора оптуживали за примордијални непријатељски однос према државности Босне (и Херцеговине), постала је, у међувремену, најпоузданији увод за свакога ко жели да се упозна са суштином прекодринске (не)једначине.
Вођен научничком вокацијом и људском блискошћу теми Босне, угледни политиколог, али и истакнути учесник политичког живота пре и почетком узбудљивих деведесетих, а пре свега рођени Сарајалија, Ненад Кецмановић је наставио да прати и анализира феноменологију друштених и политичких збивања у БиХ, радећи на пространијим студијама, али и редовно се, као читани колумниста, оглашавајући кратким, језгровитим коментарима у медијима.
Његове уверљиво и духовито саопштене прегнантне оцене и предвиђања очекивали су се са нестрпљењем, јер стварност коју је сликао и тумачио била је (и остала) сложена, оптерећена тешко прозирном хипотеком и засторима идеолошке лажи, тако да је неупућенима, а заинтересованима, био неопходан сигуран путоказац и водич.
Колумне, њих 200, објављиване између 2011. и 2015. године сабране су у књигу под најпримеренијим насловом „Хроника немогуће државе“ (Београд, 2017), јер је она, и по ауторовим речима, представљала наставак „Немогуће државе“. Заправо, следећи и толкујући догађаје и појаве са друштвене и политичке сцене (неретко из циркуса) БиХ, Кецмановић је непрестано тестирао и проверавао своју хипотезу о “немогућој држави”.
Хипотеза је толико издашно потврђивана у стварности, да се већ одавно може сматрати темељно образложеном тезом. Како за Ненада Кецмановића Босна и Херцеговина никако није само један део проблематике или тематски сегмент коме је посвећивао (и посвећује) своја академска истраживања и размишљања, већ жива и животна тема коју осећа свим својим умом и бићем, а изванредно, “из прве руке” познаје, овај учени социолог/политиколог и продорни аналитичар виспреног духа, ефектне речи и срећно сведеног израза продужио је да са истовремено удаљене и најближе могуће осматрачнице снима и кроз призму свога рентгена пропушта стварност “немогуће државе”.
Ова књига, „Анатомија тамног вилајета“ (Босна – истине и лажи), на начин сличан претходној, унутар једних корица обједињује седамдесетак коментара написаних између 2016. и 2025. године. Имамо, дакле, још један наставак, засад трилогију Немогуће државе. И још једну снажну потврду немогућности њеног опстајања под предусловима који се, мимо слова Дејтонског споразума, са бошњачке стране, уз подршку неких “пријатеља Босне”, упорно намећу.
Бошњачки тврдоглаво, а пријатељски лицемерно.
С обзиром на то да је књига Босна – истине и лажи наставак путовања у лавиринт некадашње средишње југословенске републике, а зарад успостављања линије континуитета у погледу на најновију деоницу Кецмановићеве стазе, било би корисно подсетити се на понешто што је компетентно речено приликом представљања „Хронике немогуће државе“.
Тако је Александар Павић, и он одличан познавалац босанскохерцеговачких прилика и још више неприлика, констатовао: “Босна и Херцеговина је држава која је пробала да буде држава кад се насилно и нелегално отцепила од СФРЈ, затим, уз подршку тада целог света, целог Запада и главног хегемона САД, није успела да се осамостали, па је онда дошао Дејтон који је од ње покушао да направи државу и, ево, прошле су 23 године од Дејтона, и то никако да заживи као држава. Значи, БиХ сама говори за себе да је немогућа држава и, у ствари, професор Кецмановић је само констатовао оно што је свима очигледно, а није политички коректно да се каже.”
Кратко, јасно и тачно. Изоставили бисмо једино оно “само”, јер Колумбовог јајета не би било без Колумба.
Занимљиву напомену учинио је истом приликом историчар Милош Ковић: “И наравно, није суштински проблем суживот, јер Срби и муслимани живе једни поред других вековима, проблем је оно што се угнездило, а то је исламски фундаментализам“.
И, најзад, шта је ономад нашао за сходно да поручи сâм Кецмановић: “Постоје врло нормалне, стабилне државе у свету које су конфедерације или федерације, што би и БиХ могла да буде када из Сарајева не би биле емитоване претње и притисци да се створи нека централизована, унитарна и у суштини — антидејтонска држава”.
Читање књиге која је сада пред нама доноси осведочење да су сва три наведена запажања са представљања претходне погођена, па и више од тога. Протоком времена, кроз које се ништа битно не мења и у различитим се временским и ситуационим контекстима понављају типолошки истоветни феномени, мора да све то можда, условно, има везе и са чувеним Кантовим разликовањем феномена од ноумена, при чему се човек умно бави само феноменима и до њих допире, док је ноумен (стварност по себи) недоступан, али и дубински фундаменталан.
Није, свакако, случајно у једном недавном интервјуу угледни, рационални и смирени бошњачки (и пробосански) теоретичар Златко Хаџидедић у контексту расправа о могућности постојања “босанске нације” поменуо Кантову категорију ноумена, јер, како рече, не успевамо да се мисаоно спустимо дубље од непосредно нам доступних феномена, па зато лутамо, управо као бошњачки и муслимански протагонисти у политичком позоришту лутака, о чијим нас игроказима Ненад Кецмановић, попут каквог дежурног позоришног критичара, луцидно извештава.
Иначе, веран “ноуменском” сагледавању, Хаџидедић тврди да док је Дејтона не може бити суверене БиХ, што је, са становишта његовог идеалног изједначавања (државне) нације и суверенитета по свој прилици логично. Нације за такву државу, “Nation State”, у Босни и Херцеговини једноставно нема (“У сјени дневно-политичких надгорњавања, дјелује мека моћ културне дивергенције три народа, и међусобно и у односу на босански заједнички именитељ” или “тренд дисолуције долази из вјерско-националне и културне нутрине друштва” – Н.Кецмановић).
Као што смо видели, а то је важно истаћи, да не буде другачијих, злонамерних интерпретација, Кецмановић разложно тврди да је држава Босна и Херцеговина у принципу могућа, као и неке веома нормалне и стабилне државе у свету, које су конфедерације или федерације, али…
Овом “али” посвећене су, још од Дејтона, његове анализе и коментари… Наведимо, примера ради, овај принципијелно важан закључак, којим се разобличава једна константна, а опасна теза заговорника нужности “распакивања” (привременог) Дејтонског споразума, а у крајњој линији и његовог напуштања: “Дејтонски споразум није неко експриментално рјешење измишљено специјално за БиХ, него искуствено потврђено најбоље познато рјешење за национално и вјерски дубоко подијељена друштва, па и у неким земљама ЕУ”. Или: “Да није пронађено свима прихватљиво политичко рјешење, не би био успостављен мир”. Да се зна…
На једном месту Кецмановић износи утисак о извесној српској резигнацији: “Као да фрустрирани Срби више и не виде смисао оспоравања конструисане слике о босанском рату”. Његово позвање је, поред осталог, а можда и пре осталог, активно супротстављање таквој малодушности или индиферентности, са којима се у супротним таборима рачуна.
За разлику од структурне концепције „Хронике немогуће државе“, у којој су колумне уврштене и груписане хронолошки, односно према годинама објављивања, овога пута је примењено начело њиховог тематског обједињавања и разврставања, на осам кругова. Тиме се заокружују и истичу поједина тематска тежишта, што помаже у читаочевој оријентацији, а целина ништа не губи, већ само добија на органичности, јер је она, благодарећи надтематској хомогености, у пуној мери карактерисала и претходно, хронолошки устројено издање.
Предност је сада у томе што се извесне појаве, саставнице и актери босанскохерцеговачке савремености и реалности јасније истичу и могу готово самостално посматрати и сазнајно апсолвирати.
Остајући, истовремено, на позорници истог театра, док, како живописно пише Кецмановић “Босански дух, Сарајевски дух и Дејтонски дух, пуштени из боце и неухватљиви, лебде над Босном”. Додамо ли томе и дух босанског, верског и лаичког исламизма (Ковић говори о “исламском фундаментализму”), чије је буђење једини стварни успех аутора Исламске декларације у средини традиционално умерених муслимана/Бошњака, онда је више него јасно зашто се у том галиматијасу од духова кантовски ноумен не може назрети, па чак ни интуитивно наслутити.
Зато се, можда већ основано, уместо о “немогућој држави”, може проговорити и о “тамном вилајету”, јер као да постоји неки ендемски чинилац који кроз прошлост, а и у садашњости трајно, трансисторијски делује против среће и благостања житеља ове лепе и богате земље Босне (и Херцеговине).
Није то подлегање заводљивом зову мистичног, фантасмагоричног и заумног, попут “идеје Босне” (А. Изетбеговић) или “парадигме Босна” (Р. Махмутћехајић), већ уочавање неких деструктивних константи од којих та земља и њени људи никако да се ослободе. А нису ни бољи ни гори од других. Многи сматрају и да су бољи…
БиХ и Шехер названи су “тамним вилајетом” у комунистичко доба, кад је већи број угледних, али и слободоумних интелектуалаца и уметника, превасходно Срба и нешто Хрвата, био принуђен да напусти Сарајево услед притисака званичне политике безобалног и некритичког афирмисања муслиманске нације и њене културе, а маргинализовања свега српског и, у нешто мањој мери, хрватског, оптуживаних за национализам и супротстављање “братству и јединству”.
Указујући на корене садашњег цветања мржње, зла и лажи, Ненад Кецмановић подсећа и на ту предисторију. Управо благодарећи понајвише његовим указивањима, разбијена је ружичаста аура око периода када су “другови” из свих трију народа арбитрарно и осионо владали у социјалистичкој републици БиХ и изграђивали неку врсту наднационалног “републичког патриотизма”, као противтежу јачању републичких национализама, напосе у Србији и Хрватској, а зарад учвршћивања и продужавања своје власти. Тиме су, заправо, утрли пут бошњачком “босанству” које је, као једину могућу мимикрију за свој (пан)исламизам морао тактички пригрлити и Алија Изетбеговић.
Штавише, организовањем самозаштитног политичког процеса “исламским фундаменталистима и екстремистима” у Сарајеву 1983. године, на чију позадину Кецмановић баца занимљиво светло (но “судски процес јесте био политички, али су Бехмен, Ченгић, Бичакчић, Латић и др. заиста били исламисти”), комунистичка врхушка је Изетбеговићу и његовим ахбабима прибавила ореол мученика за веру и отворила им простор да, у условима идеолошког и вредносног вакуума у време разбијања Југославије и сумрака “братства и јединства”, под маском демократске странке, преузму кормило бошњачке политике. Из “тамног вилајета” у још тамнији.
Континуитет је, иако превиђан и порицан, очигледан. Па и шире и судбинскије од тога, тама обавија и прожима земљу за коју наводни потомци “добрих Бошњана” држе да им некаквом ванвременском тапијом припада.
Ненад Кецмановић се у својим анализама и коментарима често позива на мисли Иве Андрића, тананог и мудрог познаваоца Босне и њених менталитета. Како и не би, кад је код Андрића све најбитније речено (“Срби су почели да га читају не само као велику литературу, него и као политичку поуку”).
Елем, ту је и она чувена и безброј пута призивана приповетка Писмо из 1920. У њој Андрић, као што је познато, суморно и блесковито пише о Босни као земљи мржње. Реч је, наравно, о књижевности, фикцији, па поруке овог приповедачког и психоаналитичког ремек-дела није допуштено дословно преносити у реалност, али велики писац је изрекао управо оно што је желео уметнички да транспонује.
Готово је дирљиво, међутим, а у нашем контексту и занимљивије, то колико су се разни “бранитељи Босне”, из најразноразнијих побуда трудили да докажу како Андрић није мислио то што је приповедно јасно исказао.
У сећању ми се остао један бизаран, али индикативан пример таквог одбранаштва у интервјуу немачког новинара и публицисте, Михаела Мартенса, писца углавном неподељено позитивно оцењене студије о Иви Андрићу „У пожару светова. Иво Андрић – један европски живот“ (2019).
Као да му је то некаква просветитељска антиевропоцентрична мисија, а иначе без икаквог видљивог интереса или мотива, Мартенс, на основу неког записника са пријема Иве Андрића, поводом обележавања рођендана, 1972. године код Јосипа Броза Тита, да би донекле неутралисао закључке из његове докторске дисертације (1924), доказује да је “Андрић пред Титом бранио Османско царство”, а за Писмо из 1920. каже да Андрић “не тврди да постоји специфична босанска мржња” и, бива, “показује да је мржња универзалан феномен и да од ње човек може страдати једнако у Херцеговини или у Арагонији, у Босни исто тако као у Баскији”.
Овим општим, па и баналним местом о универзалности мржње ипак се не може порећи да је Андрићу била потребна баш Босна да на њу укаже, ако му је то уопште био циљ, а не би се рекло да јесте. Овај пример, иако ван непосредног опсега намене овог текста, наведен је ради наглашавања значаја који има Кецмановићу својствена одлика да ствари назива правим именима, интелектуално коректно и морално исправно, али ван предела било какве политичке или ине коректности.
Може можда понегде и погрешити, али никада тенденциозно и намерно. Затим, као што је својевремено истакнуто већ у добродошлици његовој „Немогућој држави“, Кецмановићева надмоћ над већином тумача босанскохерцеговачких збивања и нарави, ма на којој страни стајали и ма одакле долазили, поред сувереног знања, произлази из одсуства мржње, оне андрићевске.
Оцене су му бритке, а ставови чврсти, али у њима нема ни примесе осећања блиског мржњи или, не дај Боже, презиру. Штавише. осећа се да он гаји људске симпатије или бар разумевање, чак и за оне према којима управља убојито копље свог критичког пера. Уосталом, он је прави, рођени Сарајлија, у неку руку раја, а то подразумева одређену однеговану урбаност, али и дозу чапкунског мангуплука. Зато и може несарајлију, бившег реис-ул-улему Мустафу Церића, са којим духовито полемише на самом почетку књиге (“Нови шејтанлуци екс реиса ефендије Мустафе”), опоменути и исправити да се кахва не пије на Слатком ћошету, већ код Дибека. А то је за чаршију планетарна географија!
Кроз збирку Кецмановићевих колумни, својеврсну резонирану хронику, могу се, уз његово тумачење, коментар и наравоученије, пратити сва значајнија збивања током последње деценије у друштвеном и политичком животу БиХ.
Понајвише, и вишекратно, проблематизује се ескалација антидејтонског мешетарења политичког Сарајева и страних представника, пре свих “високих представника” тзв. “међународне заједнице” (професор Кецмановић је студентима неуморно говорио да је то, заправо, неколико најјачих, најутицајнијих и по правилу најбезочнијих држава), при чему је, по природи ствари, уз дуго трајућег Валентина Инцка (“комбинација много нерада и не мање погрешног рада”…”кад порастем, хоћу да будем Инцко”), знатна пажња посвећена оном (засад) последњем нелегалном и нелегитимном, Кристијану Шмиту и његовом ванправном насртају на функцију Председника Републике Српске, а у ствари на личност доминантног српског лидера Милорада Додика (“Бошњаци су Додика изабрали за метафору свих својих неуспеха и фрустрација поратног периода, јер им је уништио антидејтонске фантазије о јединственој и цјеловитој Босни”).
Кецмановић, добро упућен у суштину политичких процеса, не пропушта да се уравнотежено огласи и о деликатном питању стратегијски виталних односа између Београда и Бање Луке, које не идеализује, сагледава им променљиву дијалектину, али у чију постојаност дубоко верује (“Не треба Србија да буде талац Српске, нити да Српска функционише на даљински из Београда”, јер “стратешко јединство дозвољава оперативне разлике”).
Упечатљиве су и на моменте неодољиво духовите, уз тек понешто ироније, али без грубог сарказма, карактеризације појединих личности у босанскохерцеговачкој политичкој арени. Ево како је, рецимо, насликао Бакира Изетбеговића на хаџу:
“Предсједник БиХ, омотан бијелим чаршафом, у друштву с предратним уредником Комуниста Муфидом Мемијом, одушевио је Башчаршију”. Много мање безазлено, али не и мање тачно: “Коријен је у томе што је Бакиру, као и Алији, срце у Малој Азији, задњица у Европи, а узданица у Америци, док би рјешење за какву-такву реалну БиХ могао да нађе само са ћафирима Додиком и Човићем”.
Премда бошњачке снове о јединственој, унитарној држави, без конститутивних народа и ентитета сматра неостварљивим, а инсистирање на тој визији сигурним путем ка нестанку било какве заједничке, конфедералне односно консоцијацијске државе (“Бошњаци раде на распаду узрочно, а Срби и Хрвати посљедично”), Кецмановић сматра да нипошто није препоручљиво потцењивати опасност да ствари крену низбрдо, па опомиње: “Многи сматрају да не треба журити, јер вријеме ради за нас. Не бих се баш кладио, јер ко би, рецимо, преломне 1990, повјеровао да ће се љета 2020, у Сарајеву, као заједничкој пријестоници БиХ, обиљежавати Алијин рођендан као прворазредни јавни догађај”.
Времена никада нема довољно, поготово ако/кад се некоме систематски ради о глави.
Ако желите да сигурно добијете на времену, и не само на времену, одвојите време за читање ове поучне анатомије “тамног вилајета” из прецизне просектуре Ненада Кецмановића.
Додај коментар