Коментари

Танасковић: Коначно и «велика Босна и Херцеговина!» Машала!

АМАН, ЗАМАН БРАЋО БАЛКАНСКА: ШТА НАМ РАДЕ ОВИ СТРАНЦИ – РАЗМИШЉАЈМО СВОЈИМ ГЛАВАМА!
  • Читава расправа о „нон-пејперима“, ако ништа друго, унела је једну значајну новину у политичку реторику у вези са бившим југословенским простором – амерички дипломата Метју ПАЛМЕР проговорио је о „великој БиХ“! Коначно, после већ ноторне „Велике Србије“, „Велике/Природне Албаније“, „Велике Хрватске“, „Велике Грчке /Мегало Идеа“, „Велике/Санстефанске Бугарске“, „Велике (претријанонске) Мађарске“…
  • Пошто је то рекао добро обавештени Американац задужен за наше муке, одмах су кренуле спекулације, с неких страна радосни поклици: „Ето Санџака у БиХ!“. Има ко да нас брани од Јаншине подле дрскости, сеире појединини бошњачки блогери… А са других огорчена одбацивања најновије Палмерове антисрпске „провокације“
  • Али, ПАЛМЕР је за Н1 рекао: «САД не подржавају ни велику Србију, ни велику Хрватску нити велику Албанију. Ми смо то све прошли пре 20-25 година. Оно што подржавамо је велика БиХ. Дефинирам то ‘велика’ не као географски појам… Него као земљу која представља добру управу. Транспарентност. Одговорност. Просперитет. Владу која испоручује народу БиХ оно што му треба. То је визија велике БиХ која има чврсту подршку САД»
  • Има ли, у односу на оно што се о БиХ у разним варијантама рутински већ годинама може чути од вашингтонских часника, ичега стварно новог и посебно провокативног у овој Палмеровој изјави? Ништа. Где је ту „Санџак из времена Босанског ејалета“? Нема га
  • Хоћемо ли икада успети да се окупимо око неког „yespaper„-а уместо што се нас други замајавају и што се сами замајавамо свим замисливим и незамисливим негативностима, укључујући и ове фатаморганске? А и без њих, једва држимо главе изнад воде…

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

АМАН, заман, браћо балканска, шта нам раде ови странци! Или тачније, шта радимо сами себи и једни другима, јер допуштамо да нас омађијају фантомски „нон-пејпери“, а телевизијске изјаве страних дипломата и званичника одузму способност гледања сопственим очима и размишљања властитом памећу! О узимању судбине бар донекле у своје руке да и не говоримо.

Пристајање на општи симулакрум и упуштање у његова лавиринте замењује нам истински политички живот достојан самосвесних и зрелих људских заједница свесних својих инстинских интереса. А одатле нема и не може бити решења. Само нове и нове заблуде, на којима сладострасно и сујетно политичке и политиколошке „елите“ оштре своје „разумевање епохе“ и ослушкују „знакове времена“, а сви се заједно ефикасно спремамо за горе од горега…

У последње време реч „нон пејпер“, доскора позната само ужем кругу дипломатских професионалаца, преплавила је медијски и јавни простор, а спекулације о наводном „Јаншином“, „немачко-француском“ , „бриселском/Борељовом“ и још неколиким „нон-пејперима“ обезбедиле су вишеседмично замајавање народа и полигон за аналитичке егзибиције all round експерата опште праксе.

Нико их није видео, али сви знају да постоје, нико их није читао, али сви знају шта у њима пише, нико не прихвата њихово ауторство, али има сведока којима су наводни/набеђени творци ових мистериозних папира већ поодавно говорили о њиховој садржини и идејама на којима почивају.

Стручно се говори о „пробним балонима“, „дипломатским торпедима“, „темпираним политичким бомбама“…

Тресла се гора, родио се није ни миш, већ искључиво понављање познатих ставова међународних чинилаца који већ деценијама вршљају и мешетаре бившим југословенским и „западнобалканским“ простором.

Е па да, рећи ће свезнајући експерти, они су све то и лансирали само зато да би имали алиби да изнова саопште оно што нам стално говоре, без икаквог алибија, моралног или каквог другог права.

Поредећи, иначе, дефиниције „нон-пејпера“ у неколиким ауторитативним дипломатским приручницима, долазимо до спознаје да оно што се по медијима провлачи под тим називом терминолошки не одговора уобичајеној употреби овог техничког термина у светској дипломатској пракси. Али, не мари, звучи некако озбиљно и потенцијално опасно. Чим је „нон“ мора да је опако! 

Ево шта, на пример, о „нон-папер“-у пише у шестом издању класичне књиге Сера Ернеста Сатоуа „Дипломатска пракса“, чије је прво издање обављено још 1917. године , а који је за савременог корисника, са групом сарадника, приредио угледни и добро нам знани британски дипломата Сер Ајвор Робертс:

„Нон-папер је мање званичан од bout de papier (цедуље). То је у ствари начин да влада изнесе своју политику која не треба да уђе у записник (off-the-record), односно када не жели званично да потврди свој став формулисан у документима, или када жели додатно да продискутује о извесним идејама да би видела како ће после дискусије те идеје да буду примљене“.

Која то влада и коме упућује „Јаншин“ и остале „нон-пејпере“ који су узвитлали толику прашину и о којима се поједини званичници изјашњавају, иако тврде да им нису адресати и да их нису видели?

Јанез Јанша

Изврсни зналац међународног права Миодраг Митић у својој „Дипломатији“ за „нон-папер“ каже да је неформални облик дипломатске кореспонденције, „из којег не мора чак да се види ни од које стране потиче, а служи за непосредно обавештавање неке стране о предлозима или, што је најчешће, садржи нацрте појединих текстова или амандмане на поједине текстове (међународних уговора или завршних докумената конференција)“.

Ако се већ не мора знати од кога потиче, ваљда би смисао „нон-пејпера“ био да некога конкретног о нечему конкретном обавести, што је у „нон- пејперима“ из наше медијско-политичке арене крајње неодређено и магловито.

Претпоставка је да се у виду има ревизија Дејтонског споразума, али… Искусни дипломата и професор Давид Дашић у опсежној и готово енциклопедијски разрађеној „Дипломатији“, „нон-пејперу“ посвећује тек четири пасуса, одређујући га као „нејнеформалнији облик дипломатског обавештавања“, у коме се „аналитички и свестрано обрађује неко веома осетљиво питање које тангира односе две државе“, а „из његове садржине мора бити видљиво која дипломатска мисија или које министарство иностраних послова га је припремило“.

Дакле, по Дашићу, „нон-пејпер“ би превасходно био инструмент билатералне дипломатије држава, иако неки аутори сматрају да може бити веома употребљив и у мултилатерланој.

Могло би се предочити још много цитата из литературе о дипломатији, али нам о нашим фамозним „нон-пејперима“ ништа неће постати јасније него што није.

У недостатку било каквих поузданијих сазнања од демантија њихових наводних аутора и адресата, и истовременог критичког одређивања према садржини докумената који нису виђени, а није сигурно ни да ли уопште постоје, да би остали мудри, опрезнији аналитичари се опредељују за народну, гномску мудрост „где има дима има и ватре“. А пошто на Балкану вазда има и дима и ватре, не могу погрешити.

Ипак, читава та расправа о „нон-пејперима“, ако ништа друго, донела је једну значајну новину у политичку реторику у вези са бившим југословенским простором – амерички дипломата Метју Палмер проговорио је о „великој Босни и Херцеговини“! Коначно, после већ ноторне „Велике Србије“, „Велике/Природне Албаније“, „Велике Хрватске“, „Велике Грчке /Мегало Идеа“, „Велике/Санстефанске Бугарске“, „Велике (претријанонске) Мађарске“ и сличних идеја о величини, својствених неким традиционалним самовиђењима у готово свим сразмерно невеликим балканским нацијама, ето и „Велике Босне и Херцеговине“! Машала! Сад се лакше дише.

Метју Палмер

Па још кад је то рекао добро обавештени Американац задужен за наше муке, мора се ствар крајње озбиљно примити к знању. Одмах су кренуле спекулације, с неких страна радосни поклици: „Ето Санџака у БиХ!“, а са других огорчена одбацивања најновије Палмерове антисрпске „провокације“. Има ко да нас брани од Јаншине подле дрскости, сеире појединини бошњачки блогери…

Али, како се не  би отишло предалеко у још једну испразну мистификацију, да погледамо шта је Метју Палмер стварно рекао у разговору са новинарима ТВ Н1:

«И ја сам прочитао много извјештаја о том ‘нон-паперу’. Нисам видио комплетан документ. Ја га искрено не узимам озбиљно, јер нико неће да каже да је аутор тога. За мене то није званични документ. Не знам одакле је дошао. Идеје које се исказују су опасне. И погрешно су усмјерене. И те идеје су одавно одбачене као потпуно неважне за Балкан. /…/ Сједињене Државе чврсто, и безусловно, подржавају територијални интегритет БиХ. То се неће променити. Подржавамо напоре да се идентифицирају компромиси међу политичким лидерима и странкама да БиХ постане функционалнија. Да се ради транспарентније и одговорније. И да БиХ може себе представити као вјеродостојну кандидаткињу за чланство у Европској унији. Ја одбацијем причу о том ‘нон-паперу’. Мени то ништа не значи. /…/ САД не подржавају ни велику Србију, ни велику Хрватску нити велику Албанију. Ми смо то све прошли пре 20-25 година. Оно што подржавамо је велика Босна и Херцеговина. Дефинирам то ‘велика’ не као географски појам… Него као земљу која представља добру управу. Транспарентност. Одговорност. Просперитет. Владу која испоручује народу Босне и Херцеговине оно што му треба. То је визија велике БиХ која има чврсту подршку САД-а. И ми смо томе предани“.

Има ли, у односу на оно што се о БиХ у разним варијантама рутински већ годинама може чути од вашингтонских часника, ичега стварно новог и посебно провокативног у овој Палмеровој изјави?

Ништа. Где је ту „Санџак из времена Босанског ејалета“? Нема га.

Штавише, кад је о тајанственим „нон-пејперима“ реч, Палмерова реска изјава могла би се сматрати и корисном. Маните се људи тлапњи и гледајте од чега се живи!

Хоћемо ли икада успети да се окупимо око неког „yespaper„-а уместо што се нас други замајавају и што се сами замајавамо свим замисливим и незамисливим негативностима, укључујући и ове фатаморганске?

А и без њих, једва држимо главе изнад воде…

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар