- Лавић „первертирану идеологију великосрпства“ (псеудо)теоријски тумачи у категоријама истраживања (патолошке) природе зла, чиме ставове српских аутора о политичким процесима у БиХ, у духу дијаболичног имагинаријума једног Расима Муминовића, смешта ван предела нормалне људскости, чиме себи отвара капије крајње дрскости, ахлаксузлука и вербалног поганлука
- За Лавића је босанство политички идентитет грађана/држављана који своју политичку свијест везују за Босну и према њој се политички одређују. По етничко-религијском одређењу они слободно могу бити шта год хоће! Босанство, наглашава Лавић, није етничка, религијска, биолошка, племенска ознака или одређење, него је свјесни грађански израз политичког идентитета који произлази из везаности за земљу, традицију и државу која се стољећима зове Босна у овоме дијелу Европе
- Фрањо Туђман је инсистирао на томе да су Срби део хрватског политичког народа. Слично се, на пример, традиционално гледа на нетурке и небугаре у Турској и Бугарској. Приватно можеш бити Курд или Турчин, али политички… то је већ друга ствар. Ово је став који, изгледа, деле представници тзв. „пробосанских“ снага у БиХ, међу којима бројем и упорношћу предњаче Бошњаци, за које није никакав проблем да се грађански прометну у политичке „Босанце“
- Колега Лавићу, Ваша „Босна“ као друштвена и политичка чињеница у стварности не постоји! Што пре то схватите, тим боље…
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ПРОФЕСОР сарајевског Факултета политичких наука Сенадин Лавић избио је током последњих година у прве редове бранилаца идеје, односно првосвештеника догме наднационалног или, можда прецизније, надетничког „босанства“, као једине здраве, историјски потврђене основе на којој ваља изграђивати босански политички народ, носиоца суверенитета у грађанског држави Босни и Херцеговини.
Предуслов за то је по његовом уверењу, и уверењу његових истомишљеника из фронта тзв. „пробосанских“снага, одлучно одступање од „етнополитике“ којом су наводно већински опседнути босанскохерцеговачки Срби и Хрвати, напуштање „ретроградног концепта“ конститутивних народа и озарено упловљавање у пределе опште демократске одговорности свих равноправних становника Босне и Херцеговине за сопствену судбину, у чијој бази је, наравно, слободно већинско одлучивање. А зна се кога национално и верски, а не грађански, има највише.
За разлику од реторике неких изразито вулгарних и арогантних „пробосанских“ фанатика, чија се аргументација своди на грубо вређање и паушално, априорно псовачко дезавуисање неистомишњеника, већином српских и делом хрватских аналитичара и политиколога, др Лавића краси формално однегованији дискурс, а свакако и виши степен научне компетентности. Суштински, међутим, и он је изразито склон неупуштању у било какав вид конкретног дијалога са ауторима са чијим се (наводним) ставовима обрачунава, њиховом скупном идеолошком дисквалификовању у терминима националне припадности („нацијско српство и великосрбијански цинизам иза којег се крију хуље и перверзни болесници“), усиљеном демонстрирању стручне, мисаоне и моралне супериорности, као и цивилизацијске надмоћности, а све у полуиронијском тону сумњиве духовитости.
Зато, и кад би се то желело, ни са Лавићем није могуће водити истинску расправу дијалошког типа, јер овај корифеј „босанства“, иако, поред осталог, учевно парадира позивањем на Платона и његово одређење „ноетон топон“ („сферу умног“) из „Државе“, што одриче поменутим српским „хуљама и перверзним болесницима“, пренебрегава темељну чињеницу да је велики грчки филозоф своје трактате називао „дијалозима“, а Лавићева „сфера умног“ је за било какав дијалог безнадежно затворена.
Штавише, Михаило Ђурић је приметио да се „Платон несебично трудио и око других, у првом реду око оних који друкчије мисле, па је као основно херменеутичко начело чак изричито поставио захтев да се противник учини јачим, то јест да се прошири и побољша схватање противника пре него што се приђе његовом критичком процењивању“ („Из историје античке филозофије“, Београд, 1996, 130).
Лавићева „херменеутика“ је очигледно антипод Платоновој…
Разлог што сам ипак одлучио да се осврнем на један његов скорашњи коментар, ни по чему, иначе, различит или подстицајнији од осталих урадака овог умишљеног политиколога само једне истине, јесте повод настанка Лавићевог претенциозно насловљеног текста „Понерички цинизам“ (објављеног 13. јуна на порталу „Кликер“).
Претпоставивши да су посетиоци „Кликера“ упознати са политичком понерологијом Анджеја Лобачевског, Лавић „первертирану идеологију великосрпства“ (псеудо)теоријски тумачи у категоријама истраживања (патолошке) природе зла, чиме ставове српских аутора о политичким процесима у БиХ, у духу дијаболичног имагинаријума једног Расима Муминовића, смешта ван предела нормалне људскости, чиме себи отвара капије крајње дрскости, ахлаксузлука и вербалног поганлука. Без увођења тог научног понеролошког појма/термина за указивање на зло, јер им по свој прилици није ни познат ни потребан, овакав поступак дехуманизовања и моралног дискредитовања припадника српског народа, а напосе његових интелектуалца, доследно примењују, уосталом, и знанствено мање амбициозни „пробосански“ јуришници.
Логика им је, ваљда, да је уверљивост њихових стереотипних тврдњи утолико већа уколико је гнуснији избор епитета којима се часте српски политичари, политиколози, књижевници… То што они пишу ни пас с маслом не би појео.
Овако претенциозно насловљен Лавићев оглед, који би са много ваљанијих разлога могао гласити и „химерички ониризам“, одзив је на појављивање књиге Мухамеда С. Мујкића „Фалсификована историја Републике Српске. Илузија о држави у држави“ (Брчко, 2022).
Реч је о негативној критичкој студији о „Историји Републике Српске“ (2016) Ненада Кецмановића и Чедомира Антића, у којој је, према Лавићевом суду, магистар Мујкић „дезавуирао цинизам промашених биографија, узалудност појединих егзистенција, первертираност људског дјеловања, болест великосрпства, односно лажи или, мало прецизније, превару коју нам подмећу“ писци ове књиге.
Мујкић је, вели Лавић, „стрпљиво, одговорно и детаљно провео разарајући désavouer – оповргавајуће-раскринкавајући подухват! Ко још може повјеровати у Кецмановић-Антићеву конструкцију српства, у бесрамну forgery, Fälschung, кривотворину, на овим просторима од десетог стољећа?“.
Опак неки полиглота овај Лавић!
За кога он, заправо, пише? Но, како било да било, његов бесмислени вишејезички ватромет звучи неодољиво извештачено и, што би у Босни рекли, fake…
С обзиром на то да се у даљем излагању уопште не враћа на Мујкићеву књигу, могло би се претпоставити да је Лавић није ни прочитао, али јесте. Штавише, био је њен рецензент, што сазнајемо из податка на једном локалном сајту, да је „у организацији ‘Удружења демобилисаних бораца Армије РБиХ 1992-1995’ и Удружења ‘Златни љиљани’ /Брчко дистрикт БиХ/ марта 2022. у Брчком организирана јавна трибина под називом ’30 година међународног признања Републике Босне и Херцеговине’, у оквиру које је представљена и књига Мухамеда С. Мујкића ‘Фалсификована историја Републике Српске’. У програму су учествовали академик Мирко Пејановић, проф. др. Сенадин Лавић (рецензент књиге), проф. др. Едвин Дервишевић и мр. Мухамед С. Мујкић“.
Пошто Мујкићево дело до сада нисам био у прилици да прочитам, о њему се, разумљиво, нећу изјашњавати, али налазим за сходно да у вези са појављивањем ове критичке студије цитирам неколико реченица које сам својевремено написао у предговору Кецмановићеве и Антићеве Историје Републике Српске, чији сам и рецензент био: „Премда ће Историја Републике Српске сасвим сигурно у срединама који овој српској држави одричу право на постојање, а вероватно и међу многим анационалним Србима наводно мондијалистичких погледа, наићи на жестоко оспоравање /…/ уверен сам да је Историјом Републике Српске, писаном с јасног, али и дијалошки отвореног српског становишта, учињен потенцијално значајан искорак ка проналажењу оног минималног заједничког садржатеља рационалности која би трајно омогућила миран саживот трију народа судбински упућених да деле најсложенији сегмент балканског limesa“.
Дакле, објављивање Мујкићеве критике предметне књиге, ма колико она оштра и неповољна могла бити, корисно је и позитивно, под условом да је, како наглашава Лавић, за разлику од његових паушалних инвектива, анализа у њој спроведена „стрпљиво, одговорно и детаљно“.
Важно је да се успостави аргументовани дијалог, укључујући и онај неминовно полемичан. Да се послужим Лавићу милом игром речи грчког порекла: дијалог и полемика нису полемогени, њихово одсуство може бити.
Искористивши чињеницу објављивања Мујкићеве књиге, Лавић се у свом коментару на добро знан начин обрушава на континуитет српског потчињавања науке мрачној идеологији великосрпства и њено грубо кривотворење историје Босне (и Херцеговине), а и прошлости уопште, исписујући своје (накарадно) виђење тог злочиначког континуитета.
О тим стандардним, неинвентивним и чињенично необразложеним антисрпским флоскулама „пробосанског“ дискурса не би вредело трошити речи, да их он увредљиво не персонализује.
„Док Н. Кецмановић, Д. Танасковић, Ч. Антић, С. Антонић and comp. раде за новце, пропаганду и сатанизацију босанства, муслимана /…/, Босна се незаустављиво уздиже у властитом освјешћењу као побједница над велеиздајницима, крвницима, злочинцима, психопатама“.
Занимљиво би било сазнати на темељу којих објективних показатеља Лавић заснива своји болдом графички наглашени увид о незаустављивом уздизању Босне, али таква обавештења, наравно, изостају… Уместо тога, он с висине констатује да „чега год се дохвате прве шубаре српства Д. Ћосић, Д. Танасковић, Н. Кецмановић, М. Бећковић и њима слични, то постане бесмислено и популизмом тривијализирано, јер полазиште њихових ‘епистемичких’ објава о српству није етичко, хумано и повезујуће“.
„Епистемичке објаве“! Свашта!“.
У друштву које ми је одредио Лавић уопште се не осећам лоше, напротив, али је просто несхватљиво како један човек ипак скромног опуса и заслуга дозвољава себи да се с толико непоштовања и ароганције односи према побројаним личностима, иза којих стоје њему недохватни дело и потврђени углед. Али, ако боље размислим, и то је заправо законито.
Пошто изгледа да гаји наклоност према античким мислиоцима, Лавић би добро учинио да прочита, најбоље на латинском, чувени Цицеронов говор у Сенату, којим се залагао за права грчког песника Архије. Мада то уопште није сигурно, можда би му после тога постало јасније бар нешто о томе како се треба односити према бољима и вреднијима од себе, без обзира на то колико су човеку неприхваљива њихова гледишта, или гледишта која им приписује. Неисе, да се вратимо разлогу због којег је, верујем, ипак требало реаговати на овај Лавићев горљиви пледоаје у прилог интегралног надетничког/наднационалног „босанства“.
Поћи ћемо од поруке којом он очито смера да поучно и ефектно поентира на крају текста: „Напокон, умјесто потхрањивања етнонацијског ега, ‘три народа’ требају схватити само једну ствар – Босна је босанска!“.
Шта то значи?
Да бисмо одгонетнули смисао ове истине свих истина о Босни (важи ли она и за Херцеговину коју Лавић и други апостоли „босанства“ упадљиво ретко помињу?), ваља разумети шта аутор „Понеричког цинизма“ подразумева под „босанством“ и „босанском политиком“, појмовима кључним за политичку рационализацију „аксиома“ о босанској Босни. Што се „босанства“ тиче, одговор нуди један одсечак из Лавићевог излагања из фебруара ове године на сарајевском „Кругу 99“: „Босанство је политички идентитет грађана/држављана који своју политичку свијест везују за Босну и према њој се политички одређују. По етничко-религијском одређењу они слободно могу бити шта год хоће! Босанство наглашава да је држава Босна и Херцеговина независна и суверена држава, 177. чланица ОУН и тиме је од свјетске међудржавне или интернационалне заједнице перципирана и прихваћена као босанскохерцеговачка држава-нација. Босанскохерцеговачка нација је правно-политичка форма и израз свијести својих држављана, Босанаца који је поштују, прихватају и служе јој као својој домовини, државном склопу, повијесној чињеници и субјекту интернационалног права. Тиме се у босанству обједињује држављанско, грађанско, правно, политичко одређење ‘народа Босне’. Дакле, босанство није етничка, религијска, биолошка, племенска ознака или одређење, него је свјесни грађански израз политичког идентитета који произлази из везаности за земљу, традицију и државу која се стољећима зове Босна у овоме дијелу Европе“. Дакле, босанскохерцеговачки Бошњаци, Срби и Хрвати приватно, код куће „слободно могу бити шта год хоће“, али су им, бива, Уједињене нације признавањем БиХ као независне и суверене државе прописале босански политички идентитет као грађански израз везаности за историјску земљу Босну. Лавићу би, као политикологу, морало бити познато да ни у једном релевантном акту међународне заједнице о признавању и правном третирању БиХ нема помена да је она „перципирана и прихваћена као држава-нација (енгл. Nation State), што би, према Лавићу, производило обавезност постојања једног политичког народа као носиоца суверенитета у њој.
Познато је, рецимо, да је Фрањо Туђман инсистирао на томе да су Срби део хрватског политичког народа. Слично се, на пример, традиционално гледа на нетурке и небугаре у Турској и Бугарској. Приватно можеш бити Курд или Турчин, али политички… то је већ друга ствар.
То је став који, изгледа, деле представници тзв. „пробосанских“ снага у БиХ, међу којима бројем и упорношћу предњаче Бошњаци, за које није никакав проблем да се грађански прометну у политичке „Босанце“. Они, уосталом, мимо и против логике која на бишем југословенском простору при националном именовању заједничког, а лингвистички истог језика, важи за све остале, одбијају да свој језик назову „бошњачким“, већ тврдоглаво инсистирају на „босанском“.
Ових дана сазнајемо да је лидер водеће бошњачке странке СДА, Бакир Изетбеговић, одбио позив комесара ЕУ за проширење Оливера Вархелија да присуствује састанку са водећим политичарима других двају конститутивних народа у БиХ, Драганом Човићем и Милорадом Додиком, рекавши да је такав формат сусрета неприхватљив: „Овакав формат не поштује институције и уставну структуру Босне и Херцеговине. Босна и Херцеговина није прост збир три конститутивна народа“.
Изгледа да ова метафизичка надзбирна природа Босне и Херцеговине измиче перцепцији међународних званичника, као и она о њеном прихватању као „државе-нације“, па су на састанак позвали најутицајније представника конститутивних народа. Иако свакако у актуалним неслагањима не навијају за Србе и Хрвате, они се, с обзиром на своја задужења и одговорности, не држе „пробосанских“ химера, већ садашње босанскохерцеговачке стварности, као и осведочености да је (етничка) нација, допадало се то некоме или не, још увек главни и доминантни вид колективног политичког идентификовања припадника свих народа, па и оних у БиХ.
Нико не може оспорити постојање завичајног или локалног идентификовања са Босном и Херцеговином код многих Срба и Хрвата, као и то да су их чак и сународници из других делова Југославије колоквијално називали „Босанцима“, али о њиховом прихватању „босанства“ као националне припадности није могло бити говора ни у временима мирног саживота у заједничкој држави „братства и јединства“.
После трагичног и деструктивног грађанског и међунационалног рата, изазваног управо „пробосанским“ парламентарним насиљем над Србима приликом проглашавања независне БиХ, залагати се за некакво наднационално државно „босанство“ на истим основама равно је опсесивној илузији и опасној утопији. Неки то упорно не желе или не могу, а свакако немају интерес да схвате, па и даље доцирају свима, и у земљи и у свету, са умишљене висине своје надисторијске и ванисторијске „парадигме Босна“.
Ево како то у интервјуу „Слободној Босни“ (14.03.2021) чини наш егзорциста (велико)српског „понеричког цинизма“: „Треба поновити по стоти пут да бошњачка политика може бити само босанска, никако етничко-религијска, популистичка, имитаторска, волунтаристичка, феудално-ахисторијска, гетоизирана. То је политика која снажно штити државне интересе и заступа их на свим разинама система. У Босни данас живе грађани, чак смијем тврдити велика већина се тако осјећа, који се не предају пред етнополитиком и који су спремни да граде босанскохерцеговачку државу равноправних грађана и слободних народа. Етнополитика је наше животе претворила у корумпирану заједницу којом доминирају криминалне групе људи изнад закона. Уништене су десетине предузећа и послова да би се неколико новонастајућих етничко-религијских олигархија етаблирало као владарски слој, као да су сви други грађани ретардирани“.
Иако постоји основана сумња да би и хиљадито понављање онога што ћу написати Лавића и сличне заробљенике неутемељене догме о „босанској Босни“ могло скренути са те утабане странпутице, на којој верују да их следи већина становника БиХ (!?), ипак ћу, у најбољој вери и намери, зарад опшег босанскохерцеговачког, а то значи и бошњачког и српског и хрватског добра, занемаривши све увреде који су ми упућене и уз ризик да се изложим новим, још једном поновити: Босне и Херцеговине, максимално као лабаве конфедерације, може бити само онолико колико се о томе договоре легитимни представници трију конститутивних народа, Бошњака, Срба и Хрвата. Само у том смислу „Босна може бити босанска“, односно изнутра здружено своја, што је, уосталом, једном чувеном формулацијом („и…и…и“) исказано још на Првом заседању ЗАВНОБИХ-а у Мркоњићграду 25. 11.1943.
Бошњачки заговорници босанског унитаризма и остали протагонисти „пробосанске“ политике радо се позивају на одлуке овог партизанског скупа на коме је, како воле да кажу, утемељена модерна државност Босне и Херцеговине, али потпуно превиђају текст тада усвојене „Декларације“, тако да једном Жељку Комшићу није било нимало зазорно да изјави: „Све оно што се тада дешавало и што је заправо та декларација ЗАВНОБИХ-а, то је један документ који је заправо природан начин живота у БиХ.“
Ако је то природан начин, а у суштини јесте, за какав се онда начин живота залажу данас Лавић, Изетбеговић, Комшић и њихови саборци у „пробосанској“ фаланги?
За неприродан и, што је подједнако важно, немогућ.
Колега Лавићу, Ваша „Босна“ као друштвена и политичка чињеница у стварности не постоји! Што пре то схватите, тим боље…
Диван текст, као и увек.