- Отужно је било слушати обраћање Дениса Бећировића после повратка из Њујорка, када је, додуше без осмеха на лицу, изгласавање Резолуције оценио као „једну од најважнијих дипломатских и политичких побједа Босне и Херцеговине у 21. стољећу“. Намеће се питање које су биле те друге победе у овом веку, али свеједно, тешко је прихватити Бећировићеву логику на којој се заснива његова тврдња да је „резултат гласања изнад наших очекивања“, те да је важно нагласити да је „по правилима УН-а сваки глас који је суздржан заправо подршка већини приликом гласања“
- Чини се да је, са бошњачке стране, опори суд познатог новинара Сенада Хаџифејзовића неупоредиво ближи реалности од Бећировићевог: „84 гласа за резолуцију је мало. 19 гласова против је много. 68 држава уздржано, то је превише. 21 држава није гласала, такође превише. Од 193 земље, 109 није било за резолуцију, 84 јесте. И какав је то успех!?“
- Није ми познато да је ико аргументовано, па и уопште, одговорио на ставове изнете у Извештају Независне међународне комисије за утврђивање страдања припадника свих народа на подручју Сребренице, на више од хиљаду страна објављен 2020. године. Да их оспори, ако су нетачни. Да ли је такво тотално оглушивање о резултат колективног прегнућа угледних светских експерата, на челу са признатим стручњаком за Холокауст Гидеоном Грајфом израз недопустивог игнорисања или страха да кредибилитет сакросантне хашке догме о геноциду у Сребреници буде нарушен?
- Лажна позлата неубедљиво изгласане Резолуције о Сребреници временом ће се ољуштити, спасти и открити њену нечасну природу и намеру. Дотле ће, нажалост, наносити одређену, али не и превелику штету свима ради чијег је добра и среће наводно донета
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ОКОНЧАНА је, њеним усвајањем у Генералној скупштини УН, односно меморијалном инаугурацијом „геноцида“ у Сребреници, прва фаза једне мучне саге чији је пут кроз међународну заједницу тек почео и коме је тешко предвидети све меандре.
Уследили су коментари, тумачења и процене значаја, смисла и будућег уплива ове одлуке најширег пленума светске организације, контрадикторни као и сама резолуција. Лицитира се ко је победио, а ко изгубио, и зашто.
Све се може сагледати кроз метафору о полупуној или полупразној чаши.
Објективне су и необориве само две датости: (1) Резолуција је усвојена и (2) за њено усвајање је гласало сразмерно мало држава, у сваком случају знатно мање но што су предлагачи, спонзори и лобисти прижељкивали, поготово имајући у виду околност да би у прилог подршке овом документу требало да говоре првенствено морални, па тек онда правни, а никако политички разлози. Тако су, бар, говорили они који су се за њу својски залагали.
Све остало у вези са „сребреничком резолуцијом“ у домену је процена базираних на претходним ставовима и политичким интересима, са нагласком на томе да њено усвајање представља победу једних и пораз других.
За званично Сарајево, реч је о тријумфу правде над неправдом и коначном одужењу света сребреничким жртвама, док се у Београду млака подршка резолуцији, исказана кроз велики број уздржаних гласова и одсутних делегација сматра успехом српске дипломатије и резервисаношћу планетарне већине према неправном манипулисању највећом међународном организацијом и силеџијском инструментализацијом једне спорне теме у функцији прећутног, али јасног стигматизовања српског народа и додатног ремећења и онако поремећених односа, а то значи и крхког мира у немирном региону тзв. „Западног Балкана“.
Отужно је било слушати обраћање председавајућег Председништва БиХ Дениса Бећировића после повратка из Њујорка, када је, додуше без осмеха на лицу, изгласавање Резолуције оценио као „једну од најважнијих дипломатских и политичких побједа Босне и Херцеговине у 21. стољећу“. Намеће се питање које су биле те друге победе у овом веку, али свеједно, тешко је прихватити Бећировићеву логику на којој се заснива његова тврдња да је „резултат гласања изнад наших очекивања“, те да је важно нагласити да је „по правилима УН-а сваки глас који је суздржан заправо подршка већини приликом гласања“.
А какав ли је он резултат гласања очекивао? Од када се то и по којим „правилима УН-а“ уздржавање од гласања сматра подршком већини за коју се током гласања не може знати да постоји? Да није оваквог система гласања у ГС УН, према коме се у коначном скору узимају у обзир само гласови „за“ и „против“, као и да смештањем предлога Резолуције међу мање важне тачке дневног реда, за чије је усвајање потребна само проста већина присутних у сали, није, при актуалном односу снага, обезбеђен њен пролаз, Бећировић и његови ахбаби вратили би се преко Океана празних руку. Оно, међутим, што је сигурно јесте да уздржавање од гласања никако не може бити тумачено као подршка предлогу резолуције.
Но, како било да било, „сребреничка резолуција“ је усвојена, постала је део правног пртљага УН, легална је, док јој је легитимност, најблаже речено, крајње проблематична.
Чини се да је, са бошњачке стране, опори суд познатог новинара Сенада Хаџифејзовића неупоредиво ближи реалности од Бећировићевог: „84 гласа за резолуцију је мало. 19 гласова против је много. 68 држава уздржано, то је превише. 21 држава није гласала, такође превише. Од 193 земље, 109 није било за резолуцију, 84 јесте. И какав је то успех!? Геноцид у Сребреници, као и у Руанди, тражи консензус, један глас читавог света. И чиме себе хвали Лагумџија? Чак ни велика Америка, Канада, Аустралија, чак ни читава Европска унија, чак ни читава организација исламских држава нису успеле да скупе више од 84 гласа, а Лагумџија се хвали да је то он. Чак 38 коспонзора и то најважнијих, најснажнијих држава једва је успело да убеди, и то месецима, још само додатних 46, а он се хвали.“
Биће, свакако, још расправа међу Бошњацима о „победи“ у Уједињеним нацијама, расправа у којима се Денис Бећировић и његови главни саборци, које је сâм истакао, реис-ул-улема Хусеин еф. Казазовић, Жељко Комшић (као члан Председништва, не и Хрват), Елмедин Конаковић, Емир Суљагић…) неће осећати пријатно и мораће уложити много инвентивности да бело представе као црно, а црно као бело. Но, не треба бринути, они у томе имају богато искуство и поседују безочну вештину, почевши од објашњавања да је најнормалније кршити Дејтонски споразум и свету се обраћати у име целе Босне и Херцеговине без неопходног консензуса представника трију конститутивних народа у Председништву заједничке државе.
Али, овога пута не бих о томе, о чему је већ много (и узалудно) речено и написано, већ о једној другој димензији односа према аргументима на чијој се наводној неупитности темељи убеђивање међународне јавности да Резолуција о Сребреници полази од неопозиво утврђене истине о геноциду над Бошњацима у овом граду и у његовој околини.
Неки бошњачки гласови проговорили су после усвајања резолуције у СБ УН о томе да је ратни злочин у Сребреници „најдокументованији геноцид“ у новијој историји. Наравно, не казују ништа о томе на чему заснивају такву аподиктичку тврдњу. Али, никакве противаргументе не би ни прихватили, јер се према пресуди Хашког суда у којој је употребљена геноцидна квалификација догађаја у Сребреници из 1995, односе безмало као према слову Курана. Због тога ћу навести, и оспорити, исказе троје немуслимана који такође беспоговорно, верују (или бар аксиоматски заступају став) да је злочин у Сребреници био геноцид.
У интервјуу за Deutsche Welle (11.07.2020), Кетрин Бомбергер, генерални директор Међународне комисије за нестала лица, на новинарово запажање да није мало оних који оспоравају да се у Сребреници догодио геноцид, међу којима је, рецимо, и нобеловац Петер Хандке, гневно је одбрусила: „Сматрам апсолутно нечувеним што се то доводи у питање. Поготово што је, када се ради о несталима из Сребренице, то најдокументованији геноцид у историји. Рећи да се то никада није догодило, како би се створио контра-наратив, напросто је да се најежите. Јер, чињенице су врло добро поткријепљене. Кроз посмртне остатке, који су ископани и јако добро документовани, и то не само од стране Међународне комисије за нестале особе већ и Међународног кривичног суда за бившу Југославију и домаћих судова. Они су били на свакој ископини (оп. ред.: локацији на којој су пронађене масовне гробнице)“.
На потпитање „шта је при томе документовано?“, овако је објаснила своју тврњу: „Почињен је покушај да се избрише цијела једна група становништва етничким чишћењем, геноцидом. То је једини случај геноцида који је као такав препознат на европском тлу од Другог свјетског рата. Стога су након рата учињени велики напори да се ти злочини разоткрију и да се осигура да се одговорни за злочине, али и починитељи, приведу правди. Било је важно да држава пронађе све нестале особе без обзира на њихово етничко или вјерско поријекло и да их – у нашем случају уз помоћ ДНК – тачно идентифицира. Тако да породице могу сахранити своје мртве, али и да се може задовољити правда за жртве. То је био пут којим смо кренули. Али он још није окончан“.
Тачно три године после Бомбергерове, млади српски политичар Добрица Веселиновић, један од челника покрета „Не давимо Београд“, истакао је након посете Поточарима, у емисији N1 Studio Live (11.07.2023), да се тамо догодио геноцид, као и да је то “најдокументованији злочин икада”. “Ту нема сада неке дебате, да ли је било или није било. Јесте, било је. Све што стоји тамо је било, и то не може никада да буде сакривено и не може никада да буде преиспитивано”.
„Најдокументованији злочин икада“, ни мање ни више, при чему је ово српском језику доскора на крају исказа синтаксички туђе „икада“ у српском језику превод енглеског „ever“, као кад вам конобар у ресторану, уместо „пријатно!“ љубазно пожели „уживајте!“ (јамачно „enjoy“!).
Провенијенцију идеологема законито прати и провенијенција речи… Изгледа да је Добрица Веселиновић озбиљно проучио целокупну историју геноцида… Можда би се младом српском политичару овакво залетање могло отписати као грех младости, надобудности и неискуства, али једном другом овдашњем заговорнику непогрешивости „хашке правде“ никако не би.
Угледни писац и ангажовани интелектуалац Филип Давид, у пуном јеку битке за Резолуцију и против ње у ГС УН, изјављује за N1 Info ( 19.05.2024): „Ту више није важно, а ни меродавно шта ко мисли. Међународни суд у Хагу, који и ми признајемо, осудио је генерала (Војске Републике Српске Радислава) Крстића за геноцид почињен у Сребреници. Ту престаје свака прича. Али оно што је битно јесте да је кривица индивидуализована и не односи се на читав народ, као што наша власт навелико тумачи. Никада нисам био присталица колективне кривице. Али постојала је и постоји одговорност власти која је пружала политичку и моралну одговоност особама осуђеним за злочине, онима који никада нису показали кајање, а и данас су у милости те власти. Такав однос према пресуђеним злочинима и злочинцима говори пуно о укупном стању у друштву, о недостатку искрености, храбрости и жеље да се прихвати истина која је неопходна, ако желимо друштво ослобођено лицемерја и демагогије“.
Декларисаном борцу за слободу мисли и речи, одједном, само због постојања пресуде једног међународног ad hoc основаног и изразито политизованог међународног суда, „није ни важно, ни меродавно шта ко мисли“. Занимљиво! Узгред, нису поштеђене ни „власти“ у Србији, тек да се не пропусти добијање неког поена на унутрашњеполититичком плану, уз приближавање закључку (који се може чути и у бившем југословенском суседству, а и у неким европским круговима), да народ има онакву власт какву заслужује. А он је и бира, па је то неки вид колективне кривице, и у Милошевићево време, али и сада…
Међутим, већ у одговору на следеће питање о могућој додатној актуализацији сребреничке теме трагичним ратним збивањима у Гази, Давид је и те како спреман да критички промишља тенденцију успостављања везе између ових двају феномена, прекорно уводећи његову антисемитску мотивацијску позадину и релативизујући израелску прекомерну употребу силе: „Бојим се да постављање питања геноцида у том котексту, оживљава антисемитизам, стари антисемитизам у новом руху. Јављају се државе и појединци који распирују ту стару ватру. Сукоби на Блиском истоку нису од јуче. Израел је стално изложен нападима оних који не прихватају његово постојање. Таква ситуација је у доброј мери милитаризовала Израел као државу. Сукоби на Блиском истоку су трагични. Амос Оз, израелски писац и пацифиста, писао је о том непомирљивом сукобу који је управо зато трагичан, јер су обе супротстављене стране на свој начин у праву. ‘Сукоб израелских Јевреја и палестинских Арапа није прича добрих и злих. То је трагедија, сукоб између исправнога и исправнога’. Када мржња и насиље надјачају разум онда долази до злочина или употребе претеране силе. Онда су највеће жртве цивили, они који су најмање криви. Пут до мира који се чини далек подразумева да суседне арапске државе и разне наоружане групе признају државу Израел и одустану од терористичких напада, а Израел призна Палестинцима право на постојање њихове државе. Данас то још увек изгледа као утопија, али алтернатива су нови сукоби, нове патње и страдања, рат до међусобног уништења“.
У Сребреници је, дакле, наводно почињен геноцид над приближно осам хиљада Бошњака, јер тако каже пресуда Трибунала у Хагу, а о геноциду у Гази над десетинама хиљада Палестинаца не сме се ни хипотетички размишљати, јер је то израз антисемитизма (иако су и Јевреји и Арапи Семити).
Давидов сународник, амбасадор Израела у Србији Јахел Вилан, иако дипломата, а не књижевник и борац против једноумља, много је доследнији. Он, наравно, не прихвата да се у Гази може говорити о израелском огрешењу о међународно и ратно право, као и елементарну хуманост, али јасно изјављује и да Израел никада није признао оно што се десило у Сребреници као геноцид, па зато није ни могао подржати „сребреничку резолуцију“ у ГС УН, додајући важну опаску да, према његовом мишљењу „реалност УН није стваран живот“.
То није (само) пријатељство према Србији, већ према истини, нагласио је амбасадор. Али, Вилан заступа Израел и његове интересе, док Веселиновић и Давид нису на такав начин обавезни према Србији, док Кетрин Бомбергер и јато њој сличним међународних чиновника и експерата ради за своје послодавце.
У чему је, заправо, суштински и изузетно озбиљан проблем у вези са „најдокументованијим геноцидом у историји“? У томе што то није тачна тврдња, заснована на чињеницама, већ апологетска флоскула првосвештеника и министраната „хашке правде“.
Зар и судови не могу погрешити, чак и онда кад правду деле непристрасно? Могу ли, уопште, људски судови икада бити коначни, а људска истина апсолутна? Није ли се много пута догодило да неке пресуде појединцима и скупинама људи, и после више деценија, буду оборене сазнањима, доказима и закључцима до којих се накнадно дошло?
Зашто Хашки трибунал у том погледу мора бити изузетак, а једна његова пресуда постати необорива догма?
Све мање се у свету верује у оправданост таквог политички инструментализованог насиља над слободом мисли и сталним декартовским преиспитивањем свега постојећег. Неко је покушао да буде духовит, па се у овом контексту запитао да ли то значи да би, евентуално, ваљало преиспитати и нирнбершке пресуде нацистичким главешинама после Другог светског рата. Не значи, наравно, јер против тих пресуда нико до сада није изнео никаква аргументована оспоравања. А против пресуде о геноциду у Сребреници и те како јесте. Њена „документованост“ је на стакленим ногама.
Кетрин Бомбергер (у чему није усамљена) узорну документованост хашке судске одлуке да је у Сребреници почињен геноцид везује за, свакако кључну, форензичку димензију доказног материјала, а баш је на том плану она најрањивија.
У Извештају Независне међународне комисије за утврђивање страдања припадника свих народа на подручју Сребренице, на више од хиљаду страна објављеном 2020. године, обимно шесто поглавље, насловљено „Форензичка археологија, антропологија и патологија“ материјалним доказима и научном методологијом доводи у питање методолошку ваљаност и поузданост читавог низа поступака и закључака хашких форензичара и указује на њихове велике пропусте.
Није ми познато да је ико аргументовано, па и уопште, одговорио на ставове изнете у Извештају. Да их оспори, ако су нетачни.
Да ли је такво тотално оглушивање о резултат колективног прегнућа угледних светских експерата, на челу са признатим стручњаком за Холокауст Гидеоном Грајфом израз недопустивог игнорисања или страха да кредибилитет сакросантне хашке догме о геноциду у Сребреници буде нарушен?
Уместо научно и морално одговорног суочавања са Извештајем, који је и пре објављивања Меморијални центар у Поточарима с индигнацијом одбацио, чланови Комисије проглашени су шарлатанима и „Додиковим плаћеницима“, а против професора Гидеона Грајфа покренута је безобзирна и срамна кампања оспоравања, вређања и шиканирања.
Интегрални текст Извештаја Комисије пре гласања у СБ УН стигао је и у Њујорк и у Брисел, али као да није… Додуше, с његовим афирмисањем у свету понешто се каснило, али и да није, резултат би сигурно био исти.
Често се, разним поводима и у различитим приликама, наводи Сенекина мисао „грешити је људски“ (еrrare humanum est). Ретко се, међутим, неко сети њеног другог дела – „али истрајавати у томе је ђаволски“ (perseverare autem diabolicum).
Историја издашно потврђује да нема те забране која може трајно спутати људску мисао и потребу за преиспитивањем свега, чак и онога што у одређеном тренутку изгледа или се представља као коначна и неопозива истина.
Лажна позлата неубедљиво изгласане Резолуције о Сребреници временом ће се ољуштити, спасти и открити њену нечасну природу и намеру. Дотле ће, нажалост, наносити одређену, али не и превелику штету свима ради чијег је добра и среће наводно донета.
Додај коментар