- После смена у Скупштини Црне Горе, где није страдала само нимало српска „експертска“ влада, већ и председник Парламента Алекса Бечић, недвосмислено национални Црногорац, али незадојен мржњом према српству и веран Српској православној цркви… основни монтенегрински, антисрпски рефлекс најсажетије је вербализовала, а ко би други, Драгиња Вуксановић Станковић: „Српски свет је поражен у Црној Гори. Црна Гора није и никада неће бити дио ‘српскога света’. Никада неће бити ‘српска ствар“
- Бошњацима и муслиманима осмехујући се намигује и неки други, турски свет, што монтенегринима нимало не смета. Важно је једино да није српски. То је потврдио и (ре)избор реиса Исламске заједнице у Црној Гори Рифата ефендије Фејзића
- Не би у њему било ничега посебно занимљивог, да реису Фејзићу овога пута Меншуру, „шеријатско-правно овлашћење да може ваљано вршити дужност првака муслимана у Црној Гори“, није уручио „предсједник Управе за вјерске послове Републике Туркије (sic!) Али Ербаш“
- Он је први човек службеног ислама из Турске… Међутим, за разлику од устоличења митрополита СПЦ и доласка патријарха на Цетиње, ово никоме не боде очи. Само да није нешто што мирише на `српски свет`
- Може се до у бесконачност ликовати да је „српски свет поражен у Црној Гори“ и да су се преварили сви они који су поверовали да би Црна Гора могла постати „део српског света“. Истину неће променити нити себе од ње заштити. А необорива чињеница јесте да је независна и самостална држава Црна Гора, без обзира на то ко њоме у датом тренутку, па и трајније, политички управља, етнички, историјски, традицијски и духовно српска земља
- Да је тако, моћно се пре две године испољило, чак и после три деценије четвртог историјског таласа планског расрбљивачког инжењеринга, у општенародном покрету литија, чији се учинак сада покушава поништити или бар крајње релативизовати, а завет изневерити… Предстоји и даље дуга и тешка борба за исцељење душе Црне Горе и успостављање друштвене равнотеже која ће омогућити да се у њој живи без усудне трагике братоборства
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ПОСЛЕ пада слабе и од почетка нестабилне владе злосрећног Здравка Кривокапића Монтенегрини трујумфују, организују ватромете и дају громогласне победничке изјаве. Очекивано и разумљиво, мада можда и прерано.
Ко зна шта носи дан, а шта ноћ или, како би Турци рекли, ко зна шта ће се још родити пре рађања новог дана.
Турке не помињем случајно, јер и они су очигледно све присутнији чинилац у смутним црногорским прегањањима.
После смена у Скупштини Црне Горе, где није страдала само нимало српска „експертска“ влада, већ и председник Парламента Алекса Бечић, недвосмислено национални Црногорац, али незадојен мржњом према српству и веран Српској православној цркви, док је „поштеђен“ иницијатор овог „демократског преврата“ Дритан Абазовић, досадашњи Кривокапићев потпредседник, виђен за мандатара наговештене мањинске владе, основни монтенегрински, антисрпски рефлекс најсажетије је вербализовала, а ко би други, Драгиња Вуксановић Станковић:
„Српски свет је поражен у Црној Гори. Црна Гора није и никада неће бити дио ‘српскога света’. Никада неће бити ‘српска ствар“.
Та опседнутост „српским светом“ заиста је фасцинантна!
И из редова бошњачких политичара у Црној Гори чуо се ових дана ехо монтенегринског ликовања, са порукама да су се преварили у рачуници они који су се понадали да ће Црна Гора после политичких промена од пре годину и по дана постати део „српског света“.
Ако је за црногорске монтенегрине јасно којем „свету“ би да припадају, што је, уосталом, пре извесног времена изричито ставио до знања и сâм Дритан Абазовић, изјавом да Црној Гори није потребан српски, већ европски свет, као да се српство и европство аутоматски искључују, Бошњацима и муслиманима можда осмехујући се намигује и неки други, турски свет, што онима првим нимало не смета. Важно је једино да није српски.
Али, у том погледу, кад су Бошњаци/Црногорци муслимани у питању, не треба да брину. Само нека се сете изјашњавања на вишеструко кусом референдуму о независности 2006. године. Било је тада, показало се, неутемељних очекивања да би се они могли определити за очување Државне заједнице Србија и Црна Гора, како не би дошло до цепања географске целине коју називају „Велики Санџак“.
То се, наравно, није догодило, већ је потврђена стара истина да ће Бошњаци, чак и без обзира на сопствени интерес, увек гласати против онога што већина Срба сматра својим интересом.
Од установљења, суверенистички монтенегрински режим у Подгорци, односно симболички на Цетињу, поуздано је могао рачунати на подршку бошњачких странака, што није остало ненаграђено.
Поред ове клијентелистичко-профитерске, код Бошњака/словенских муслимана у Црној Гори све упадљивија је и једна друга ендемска лојалност, она старовремска (и свевременска) према Стамболу на Босфору, што иде у корак са све већим привредним, културним, образовним и верским присуством Турске у јединој балканској држави чијим су се непотпадањем под османску власт њени поносни становници с разлогом увек гордили.
У сенци ударних вести о паду Кривокапићеве владе, смењивању председника Скупштине и најави формирања мањинског кабинета, које су протеклих дана медијски запљускивале јавни простор, прилично незапажено је прошла информација о (ре)избору реиса Исламске заједнице у Црној Гори Рифата ефендије Фејзића.
Не би у њој било ничега посебно занимљивог, да реису Фејзићу овога пута Меншуру, „шеријатско-правно овлашћење да може ваљано вршити дужност првака муслимана у Црној Гори“, није уручио „предсједник Управе за вјерске послове Републике Туркије (sic!) Али Ербаш“.
Фејзић је на функцији реиса ИЗ у Македонији од 2003. године, а мандат му је шестогодишњи. Као једини кандидат, добивши 45 од 47 гласова, изабран је у Подгорици, тајним гласањем на Изборној скупштини Посебног изборног тела за избор реиса. С обзиром на такву процедуру, поставља се питање: са какавом надлежношћу и у којој функцији му је традиционалну Меншуру предао председник тзв. Дијанета, односно турског Директората за верска питања, практично „министарства за ислам“, које је од пре извесног времена орган у саставу Председништва, а не при Влади Републике Турске, дакле под непосредном је Ердогановом контролом.
Раније није било тако, па је, рецимо, приликом првог Фејзићевог (ре)избора 2009. године повељу о избору старом-новом реису предао Мујдин еф. Миљаими, предсједник Одбора за предају Меншуре.
У пригодном обраћању присутнима, Али Ербаш је у Османагића џамији, поред осталог, нагласио да „удруживањем снага и јачањем веза, исламска друштва могу понудити рјешења за проблеме који су присутни у свијету“. А међу присутнима на свечаности уручења су, према извештају на званичном порталу ИЗ у Црној Гори, окупљени били „представници исламских заједница и мешихата из Босне и Херцеговине, Косова, Албаније, Туркије, Словеније, Србије и Сјеверне Македоније“.
Види се да су у ИЗ промптно реаговали на Ердоганову најаву да ће Турска убудуће тражити да се свуда у свету и у свим приликама употребљава искључиво турски облик њеног имена Türkiye, што ће, с обзиром на усвојене и уврежене системе адаптације и преношења имена страних држава узроковати немале правописне проблеме у многим језичким и комуникацијским заједницама. Али, кад Газда каже…
Поставља се питање коме, заправо, организацијски припада ИЗ у Црној Гори?
У вези са њом уочавају се неке занимљивости и особености. На челу јој није, као у Исламској заједници БиХ, реис-ул-улема, „главар улеме“, већ само реис, можда и зато што нешто много улеме у Црној Гори баш и нема, а можа то и није прави разлог за ово разликовање.
Према официјелном сајту турске амбасаде у Црној Гори, говорећи о реису Фејзићу, Али Ербаш je употребљавао титулу „başkan“, што значи „председник“, коју и он носи, а не „реис“, иако би то на турском било могуће рећи. Затим, званични назив верске организације на чијем је челу ефендија Фејзић јесте „Исламска заједница у Црној Гори“, а не „Исламска заједница Црне Горе“.
Тако је и у Босни и Херцеговини, у Србији постоје две ИЗ, „ИЗ у Србији“ и „ИЗ Србије“, док на „Косову“ делује „Исламска заједница Косова“, у Албанији независна „Исламска заједница Албаније“(„Komuniteti Mysliman i Shqipërisë“), на челу са великим муфтијом, а у Северној Македонији – „Исламска заједница у Македонији“, чији се назив на албанском наводи као „Bashkësia Fetare Islame e Maqedonisë së Veriut“, дакле као генитивна синтагма, а не „ në Maqedonisë së Veriut“.
„Исламска заједница у Македонији“ осамосталила се 2006. године у односу на „Мешихат ИЗ у Санџаку“.
Предлог „у“ сугерише да дата ИЗ прихвата јурисдикцију неке надређене централе, као што је то у случају „ИЗ у Србији“, са седиштем у Новом Пазару, док „ИЗ Србије“ не прихвата врховништво Сарајева. А како је и „Исламска заједница“ са седиштем у Сарајеву „у“ Босни и Херцеговини, а не „Босне и Херцеговине“, може се претпоставити да она изнад себе (виртуелно) признаје неки други верски ауторитет.
Као отприлике у структури Римокатоличке цркве, где не постоји, рецимо, „Католичка црква Хрватске“ или „Хрватска католичка црква“, већ „Католичка црква у Хрватској“, подређена Светој Столици, што важи и за све друге католичке цркве у свету.
Где би могао бити тај муслимански „Ватикан“ коме се покоравају исламске заједнице на Балкану?
Да није у Меки, што би можда једино било духовно прихватљиво?
Халифе и халифата одавно нема. Има додуше оних који би волели да га обнове, али то су, објективно, ћорава посла. Потврдило се ово још поодавно у покушају османског султана Абдулхамида Другог да посезањем за халифским прејемством заустави неумитно обрушавање Османског царства.
Познато је да титула реис-ул-улеме није неки стари исламски институт, већ да га је, ради религијског одвајања муслимана у БиХ од Истанбула, као окупациона сила, 1882. године увела Аустроугарска, а реис-ул-улеме је својим декретом постављао цар.
До тридесетих година прошлог века меншуре су формално издаване у Истанбулу, а од тада у Сарајеву, од стране домаћих исламских институција. Сад се, ево, у Подгорици појавио први човек службеног ислама из Турске, да тамошњем реису, верском службенику турске школе и свесрдне привржености, свечано уручи меншуру. Међутим, за разлику од устоличења митрополита СПЦ и доласка патријарха на Цетиње, ово никоме не боде очи.
Само да није нешто што мирише на „српски свет“…
Ех, тај злослутни „српски свет“! Изгледа да је онима који у њему виде или желе да у овај појам пројектују малтене авет обнове Душановог царства и фантомски пројекат „Велике Србије“ не вреди доказивати да је његов смисао, без обзира на меандрирање несрећне политичке реторике, за озбиљне и часне Србе у одржању духовног и културног јединства српског народа.
На то ваљда сваки народ има право. Но, свако мисли из своје главе и креће се у свом свету представа, па и острашћени антисрпски Монтенегрини и ини национални актери постјугословенске транзицијске фарсе. Ту помоћи, изгледа, нема, јер непоправљиво сужене свести своја фанатизована ограничења пројектују на свеколику стварност која их окружује, поготово ако мисле да ће тако остварити своје циљеве.
Може се до у бесконачност ликовати да је „српски свет поражен у Црној Гори“ и да су се преварили сви они који су поверовали да би Црна Гора могла постати „део српског света“. Истину неће променити нити себе од ње заштити. А необорива чињеница јесте да је независна и самостална држава Црна Гора, без обзира на то ко њоме у датом тренутку, па и трајније, политички управља, етнички, историјски, традицијски и духовно српска земља.
Да је тако, моћно се пре две године испољило, чак и после три деценије четвртог историјског таласа планског расрбљивачког инжењеринга, у општенародном покрету литија, чији се учинак сада покушава поништити или бар крајње релативизовати, а завет изневерити.
С обзиром на све околности, то се реално и могло очекивати. Предстоји и даље дуга и тешка борба за исцељење душе Црне Горе и успостављање друштвене равнотеже која ће омогућити да се у њој живи без усудне трагике братоборства.
Да се као Црногорац неокрњене завичајне самосвести може слободно дисати и без вехементног, а узалудног порицања припадности српскоме свету, говоре нам многи убедљиви примери и поуке из прошлости. Да се овом приликом подсетимо само једног, готово заборављеног, поштеног сведочења познатог књижара, штампара, издавача и културног радника новосадског Арсе Пајевића (1840-1905) у књизи „Из Црне Горе и Херцеговине. Успомене војевања за народно ослобођење“ (1891).
„Ширином родољубља које није познавало границе настањења“, Пајевић из прве руке извештава о јуначком рату Србије и Црне Горе против Османлија 1876. Са одушевљењем пише о црногорској војсци, о магији Старе Херцеговине, о јунаштву Херцеговаца, о државном уређењу Црне Горе и о томе како је Цетиње постајало њена престоница, ниједног тренутка не доводећи у питање црногорско име и припадање, али доноси и речи књаза Данила: Ох, помози боже и св. Ђорђије, моје крсно име, нека само књаз Михајло војску креће, па ево ме њему за проста војника, да само видим велико и уједињено Српство“.
Та није, ваљда, књаз Данило намеравао да изда своју Црну Гору?
Ослушкујући једном на улици шта Цетињани говоре, онеспокојени оним што им се учинило као оклевање Србије да покрене војску, записао је овакав разговор:
„Не, светога ми Петра, пошто су живи не смију Шумадинци ову бруку данас учинити“… “Ва истину, вјечито би гњили под грдном срамотом. Српско би их млијеко погубало. Не, светога ми Василија, не смију они учинити невјеру данас“.
А све што је видео, доживео, запамтио и записао, Пајевић је наменио потомцима: „Но шта ће учинити божанствена искра љубави, кад се удружи са дужности према милом своме роду и његовом млађем нараштају, који ваља да зна и запамти, шта су му преци својом збиљом и вољом покушавали да учине, те што ови не могоше учинити, да они то приме у свети аманет и сретније изведу“.
Одавно, Богу хвала, нема истраге потурица, али је део млађег нараштаја заслепљено кренуо у оно што је Иван Негришорац ставио као наслов своје изврсне књиге „Истрага предака“ и оценио као социјалну патологију посебног типа, како би се разрешила „семантичка антиномичност синтагме црногорског српства“, како се еуфемистички изразио Милорад Поповић у свом псеудонаучном манифесту екстремног монтенегринства „Црногорско питање“ (1999). „Ћераћемо се још!“.
А Али Ербаш у Подгорици предаде меншуру реису Фејзићу…
Додај коментар