Танасковић: Политика као племенита борилачка вештина

• Да би могао бити одважна и разумна, надајмо се не усамљена, „ластавица“ која, пред још једну изазовну зиму, најављује могућност политичког пролећа у БиХ, од пре извесног времена наговештава својим понашањем и конкретним потезима доскорашњи градоначелник Сребренице, а одскорашњи потпредседник РС Ћамил Дураковић. Он пружа руку, а то се од бошњачких политичара одавно, још од једног угушеног оглашавања Сулејмана Тихића, предуго и без успеха очекује
• У интервјуу београдском дневном листу «Данас» рекао је: «Немам никакву намеру да наставим устајалу политику којој сведочимо 27 година и која је углавном заснована на националном примитивизму и свађама, које не доносе никоме добро осим политичким елитама“. Дела су у свему, па и у политици значајнија од речи, али у постојећим суморним босанскохерцеговачким околностима, и ове речи се већ могу сматрати делом, за неке, наравно, издајничким
• Мада о томе да је у Сребреници почињен „геноцид“ за њега нема дилеме, бивши градоначелник тог несрећног града имао је памети, морала и снаге да изусти како „политичарење око геноцида постаје дегутантно“
• Дураковићева сарадња са колегама у ентитетској власти неће бити ни лака ни без ситуација храпавих трења, препрека, па и неспоразума, али он с тим безбели рачуна, а рачунају и званичници из већинског, српског народа. Ево, већ на самом почетку, Милорад Додик је изјавио да Ћамил Дураковић на академији поводом 25. новембра, којом је у Бањој Луци обележен „Дан државности Бих“, није представљао РС, јер за то није имао сагласност председника републике
• Ако је могуће, нека политика као „племенита борилачка вештина“ коначно превлада над шакетањем без правила. Био би то важан први корак…

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

КАО што се могло и очекивати, после постизборних потреса у РС, изазваних оспоравањем резултата избора ентитетског председника од стране дела опозиције, у Бањој Луци су политички токови ушли у мирније воде, без много неизвесности у погледу формирања нове-старе власти, док је у ФБиХ и на нивоу заједничких органа дејтонске структуре БиХ отпочео знатно сложенији процес изналажења коалиционих формула и договора о подели функција, који би омогућили колико-толико несметано функционисање ове јединствене, слојевите државне творевине.

Тај процес ће свакако нешто дуже потрајати, мада би, зарад општег добра и остваривања реалних животних интереса свих грађана БиХ, ваљало да се политичари што пре договоре, како би се отклониле разне блокаде које и највеће поборнике јединствене БиХ све више уверавају да је она, са садашњим политичким менталитетима владајућих елита, а посебно оног тврдокорног бошњачког, претежно унитаристичког, неодржива, односно „немогућа“ држава.

Управо зато пажњу привлаче наговештаји одређених охрабрујућих померања у унутрашњим односима у РС. Не треба их, у погледу реалних домашаја, прецењивати, али никако ни потцењивати.

Једна ласта не чини пролеће, али је из природних законитости познато да ти весници отопљавања по правилу не путују и не долећу сами. Политика се, поготово у БиХ, не управља по природним правилима и њиховом логиком, али не би било згорега да они који се њоме баве погледе каткад упуте унапред и навише, ка будућности и небу, а не искључиво уназад и наниже, ка светлости, а не ка тами. Или, бар, да погледају око себе, ближе и даље…

Нека то буде само ствар рационалне тактике, а не и неког стратегијског, коперниканског обрта, какав је, уосталом, краткорочно тешко очекивати, опет би било разлога да се таква оријентација поздрави и подржи.

Да би могао бити та одважна и разумна, надајмо се не усамљена, „ластавица“ која, пред још једну изазовну зиму, најављује могућност политичког пролећа у БиХ, од пре извесног времена својим понашањем и конкретним потезима наговештава доскорашњи градоначелник Сребренице, а одскорашњи потпредседник РС Ћамил Дураковић. Он пружа руку, а то се од бошњачких политичара одавно, још од једног угушеног оглашавања Сулејмана Тихића, предуго и без успеха очекује.

Већ искусни и прекаљен политичар из једне од најсложенијих друштвено-психолошких средина у целој БиХ, где је, како сам каже, деловао у „загађеном политичком амбијенту“, а пошто је сâм победио на изборима, без подршке било које странке или групације, Дураковић за београдски дневни лист „Данас“ изјављује: „Мој циљ је да одем у Бањалуку отвореног срца и пружене руке, да пробамо са онима који су добили легитимитет грађана направити максимално што је могуће да би свима нама који живимо овде било боље. Дакле, ја немам никакву намеру да наставим устајалу политику којој сведочимо 27 година и која је углавном заснована на националном примитивизму и свађама, које не доносе никоме добро осим политичким елитама“.

Дела су у свему, па и у политици значајнија од речи, али у постојећим суморним босанскохерцеговачким околностима, и ове речи се већ могу сматрати делом, за неке, наравно, издајничким.

Дураковић износи и обећање: „гледаћу да оправдам поверење оних који су ме гласали, а не оних који константно покушавају да ремете међуетничке односе у БиХ тако што једни друге нападају, а у ствари врло добро функционишу када је у питању расподела власти”.

Тешко је уздржати се од осећења задовољства пред овим речима које, додуше, многи приватно изговарају, али их се јавно, поготово кад освоје неку функцију или фотељу, крајње предострожно клоне, нарочито у односу на птице из свога јата.

Прилику да разради и конкретизује нешто од својих начелних и полазних позиција, нови потпредседник РС добио је 23. новембра у гледаној емисији „Пресинг“ босанскохерцеговачке испоставе ТВ Н1. Иако му саговорник, новинар Амир Зукић, својим непрофесионално тенденциозним и наглашено злурадо-скептично интонитаним питањима у томе баш није био од превелике помоћи, Дураковић се одлично држао и показао да има јасну представу о томе шта жели да поручи гледаоцима, а наравно и широј јавности у РС и у БиХ. А упутио је више суштински значајних порука које носе битан начелан смисао.

У једном тренутку је политику упоредио са борилачком вештином, што може изгледати драстично, поготово у дискурсу једног државног званичника. Заправо, пошто се о политици одавно не може говорити у идеалном, платоновском смислу деловања за опште добро полиса, већ као о борби за моћ, односно власт, Дураковићево поређење има смисла.

Важно је само да, као у спорту, где се, рецимо, бокс или рвање неретко називају „племенитим (борилачким) вештинама“, уважава супарник и поштују правила игре, док би победа требало да буде стварни, а не фиктивни добитак за оне које политичари, њиховом вољом повереним мандатом, представљају.

Утисак ја да Ћамил Дураковић политику схвата и најављује да ће се њоме на месту потпредседника РС бавити као „племенитом борилачком вештином“, поред осталог већ и зато што је изричито нагласио да он на тој дужности не заступа Бошњаке, већ све грађане Републике Српске, што је код, како је рекао, „патриота на даљински“ у Сарајеву, али и неких у РС, већ изазвало жестоко негодовање и салве стереоптипних оптужби за издају или, бар, безнадежну наивност.

Мада о томе да је у Сребреници почињен „геноцид“ за њега нема дилеме, бивши градоначелник овог несрећног града имао је памети, морала и снаге да изусти како „политичарење око геноцида постаје дегутантно“, пресекавши тако очигледну намеру Амира Зукића, који новинарство изгледа не схвата као „племениту вештину“, да га доведе у нелагодну ситуацију навођењем на ту тешку и контроверзну тему.

Заузврат, поручио је да се „не смемо понашати као да смо још увек у рововима“, да и Бошњаци морају прихватати да је Милорад Додик изабран већинском вољом грађана Републике Српске, као и да би у политици било пожељно напустити тврдоглаво понашање које произлази из уверења да БиХ „мора бити онаква какву ми желимо“.

Нужна је, према њему, коректна институционална борба за превагу свога мишљења, уз поштовање темељних демократских принципа и механизама, борба „за“, а не опсесивно „против“. У том смислу, Дураковић је изнео и критичко мишљење о деловању опозиције у РС, за коју је, по његовом суду, једино битно било да „сруши“ Милорада Додика, дакле водила је искључиво борбу за власт унутар РС, док јој, посматрано из бошњачке интересне перспективе, програмски уопште није било ни на крај памети да измени однос према заједничкој држави, у оквиру чијег јој је система управљања и вршења власти такође главни мотив да „оштети СНСД“.

На том плану оценио је и да су напади из бошњачких редова на широку коалцију Покрета за државу, у коме су иначе били његови изборни ривали, лицемерни и штетни.

На сепаратистичке и унитаристичке тенденције у БиХ нови потпредседник РС гледа као на подједнако утопијске, што ће му свакако бити замерено у неким сарајевским, али и бањалучким круговима…

Ето, већ и само ово што је наведено учинило је да Дураковићев наступ у емисији „Пресинг“ буде много више од уобичајеног, неумереног политичарског самохвалисања и још неумеренијег гибећења неистомишљеника. Био је то зрео програмски наступ, пред којим се опструкција уредника Амира Зукића показала немоћном.

Само још да му остане доследан…

Своје прве утиске из Бање Луке, где ће боравити током радних дана, Дураковић је, на људском плану, саопштио као опрезно позитивне, укључујући и конструктивну отвореност на коју је наишао код председника Републике Српске. У његовом прихватању пружене руке осетио је, каже, позитивну енергију, обрадовао се сусрету са бањалучким муфтијом Абдибеговићем, бискупом Комарицом, а посебно патријархом СПЦ Порфиријем, атмосферу на свечаном пријему оценио је као пријатну и растерећену…

Све то није најважније, рећи ће непоправљива, мрзовољна сумњала који се издају за неприкосновене рационалне аналитичаре. И није, свакако… Али, да ли било боље да тај пријем није организован и да се Милорад Додик није већ почео конкретно договарати са потпредсеницима РС о томе где ће им у згради Владе бити радне просторије? Ако се узме у обзир да је суштински у сазвучју са темељним опредељењима Ћамила Дураковића, у емисији „Телеринг“ (опет асоцијативни назив из сфере „племените борилачке вештине“!) РТРС говорио и потпредседник РС из редова хрватског народа Давор Прањић, зашто, без обзира на све што оптерећује и дестимулише такво расположење не бити бар мало оптимиста?

Зар је у вези са ситуацијом и развојном перспективом у РС и БиХ чак и минимални оптимизам забрањен?

Показаће се, јамачно, да ли је реч о оптимизму са или без покрића.

Дураковићева сарадња са колегама у ентитетској власти неће бити ни лака ни без ситуација храпавих трења, препрека, па и неспоразума, али он с тим безбели рачуна, а рачунају и званичници из већинског, српског народа. Ево, већ на самом почетку, Милорад Додик је изјавио да Ћамил Дураковић на академији поводом 25. новембра, којом је у Бањој Луци обележен „Дан државности Бих“, није представљао РС, јер за то није имао сагласност председника републике.

„Дан државности“, као што је познато, установљен је у знак сећања на Прво заседање ЗАВНОБИХ-а (1943) и не празнује се у Републици Српској, али је свечана манифестација ипак по други пут у организацији СДП несметано уприличена у Бањој Луци, уз присуство званичника из ФБиХ, а и члана трочланог Председништва БиХ Жељка Комшића.

Упркос негативном односу према мотивима и симболици његове назочности, Додик је на свом Твитер налогу написао да је „Република Српска слободна држава за све грађане и за све људе добре воље“. Нека тако и остане, неко свако иде куда хоће, нека мисли и говори шта хоће, али нека се одустане од покушаја наметања свога мишљења свима, а криминализовања туђег, што некима који су овом приликом походили Бању Луку до сада није било страно.

Ако је могуће, нека политика као „племенита борилачка вештина“ коначно превлада над шакетањем без правила. Био би то важан први корак. Кинеска мудрост учи да сваки пут почиње првим кораком. А пролеће ластом…