Танасковић: Пошта Фикрету и позив Хикмету Карчићу

• Рахметли Фикрет Карчић је био велики зналац шеријатског права, скрупулозан знанственик и господин. А Карчић јуниор је један од најгорљивијих заступника тезе о Србима као највећим злочинцима у босанском рату, апостол догме о сребреничком геноциду и човек који, као истраживач феномена геноцида, његову примену доследно, али и „нехашки“, протеже на сва бошњачко-муслиманска страдања у грађанском и међунационалном рату у БиХ, који је за њега, наравно, српска и делимично хрватска агресија
• Ако се покуша указати на то да су у трагичном босанском рату сви били жртве и били, у мањој или већој мери, починиоци ратних злочина, онда је то за Карчића „идеја да се изједначавају стране“. Посебно му смета помињање српских жртава, па је тако за њега подизање споменика страдалим Србима „преотимање меморије сјећања“ (sic!). Хвали се да је, као рецензент, стопирао објављивање књиге једног српског аутора о Сребреници. За Карчића очигледно нема разлике између улоге рецензента и цензора!
• Врховни научни ауторитет за Х. Карчића је Хашки суд и, као пратећи инквизициони инструмет, тзв. „Инцков закон“ против порицања „геноцида“ у Сребреници, што је доиста у духу слободе мишљења и одбацивања (идеолошке) пројекције правно-политичког пресуђивања у епистемолошку сферу интелектуалног односа према стварности и истини. Наука као судски плагијат! А не рече ли млађа(х)ни Карчић да је од честитог и часног бабе Фикрета научио да је плагијат највећа срамота за науку?
• Хикмете Карчићу, докажите да сте верни сопственим декларативним опредељењима за научност и истину! Докажите да сте достојан син свога оца! Да сте од њега научили оно најбитније. Млади сте, образовани, одлично знате енглески језик, прочитајте коначно нешто са чиме се можда не слажете, а што се не може поклопити позивањем на хашку „науку“ и нарученим инвективама у „Хаарецу“.
• Изнесите своје критичко мишљење. Верујте, било би то на општу корист и допринело би Вашем угледу. Ако је Вама до опште користи уопште стало и ако се Ваши хоризонти безнадежно не подударају са мрачним пределима игнорантске мржње и сужене свести одакле долетеше „несмотрене речи“ имама Махића о Светом Сави и о светосављу

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

УСКОРО ће се навршти годину дана од преране смрти угледног бошњачког универзитетског професора Фикрета Карчића (1955-2022), водећег стручњака за шеријатско право на простору бивше Југославије и веома цењеног знанственика у иностранству, како на Истоку тако и на Западу.

Потписник ових редова осећа се нелагодно што није правовремено јавно изразио саучешће и жаљење због тог великог губитка за бошњачку науку, друштвену мисао и Исламску заједницу. Разлог је једноставан, али никако не може бити оправдање за такав пропуст. Наиме, заокупљени трајно неупоредиво мање значајним темама политике и вијугања свакодневног живота, нисмо кадри да, као некад, пратимо шта се збива у другим академским и културним срединама које је својевремено обједињавао оквир заједничке државе.

Ми, београдски оријенталисти, знали смо све најбитније што се збивало, и представљало истинску научну, културну вредност у Сарајеву и одржавали редовну сарадњу са тамошњим колегама. Радозналост је била обострана, а покретљивост између двају универзитетских центара динамична, за шта је управо научни пут Фикрета Карчића био леп и поучан пример. А он је био један од стубова на којима је почивало достојанство колективног муслиманског бића у Босни и Херцеговини.

Дошао је рат и његова посвемашња разорна моћ. Везе су прекинуте, а колегијалне присности замењене, у најбољем случају индиферентношћу, а неретко и мржњом.

Као да је престало да нас занима шта се „тамо“ збива, што је објективно донело штетно сазнајно осиромашење, сужавање хоризоната и снижавање интелектуалне разине, и „тамо“ и „овамо“. Тако, ето, и ја не знадох, доскора, да је мој колега Фикрет преселио на ахирет и тим се поводом не огласих. Дубоко жалим због тога.

Чак и ово накнадно оглашавање, морам признати, подстакнуто је поводом далеко од академске сфере, али није због тога мање искрено у исказивању поштовања успомени мог почившег колеге. Но, о томе нешто касније.

Фикрета Карчића упознао сам давне 1988. године, кад сам присуствовао одбрани његовог магистарског рада о шеријатским судовима у међуратној Југославији. Даровитог Карчића је тада Хамдија Ћемерлић препоручио академику Мехмеду Беговићу, великом зналцу шеријатског права и професору Правног факултета у Београду, а овај га је раширених руку прихватио.

Био сам присутан и на одбрани Карчићеве докторске радње (1989) „Покрет за реформу шеријатског права и његов одјек у Југославији у првој половини XX века“, такође на београдском Правном факултету.

Сећам се да је тада Мирко Мирковић, члан комисије за одбрану тезе, угледни професор правне историје, оценио да је Карчићева била једна од најбољих одбрана докторских радова у којима је учествовао, назвавши је „празником науке“.

И магистарска и докторска теза Фикрета Карчића убрзо су објављене као књиге и до данас остале незаобилазна литература о историјату шеријатског права и његовом ширем друштвеном, политичком и идејном контексту, на југословенском и општеисламском плану.

У једној занимљивој дијалошкој емисији Назифа Хорозовића (TV 5 BiH) из серије „Ништа лично“, Карчић се пре неколико година изузетно похвално изразио о томе како је био примљен на Правном факултету у Београду, да ни у једном тренутку није осетио неприпадање тој академској средини и да је чак уз име Алахово без ограничења наводио скраћеницу еулогијске формуле џ.ш. ( џелле ше’нуху).

Истом приликом је напоменуо да му у оно време теме београдске магистарске и докторске тезе на Сарајевском универзитету сигурно не би биле прихваћене.

Касније је Карчић објавио низ значајних студија и књига, међу којима и „Методи истраживања у исламским наукама“ (2013), „Муслимани Балкана: ‘источно питање’ у XX вијеку“ (2014) и „ The Other European Muslims: A Bosnian Experience“ (2015).

Предавао је на домаћим и страним универзитетима, од чега девет година на Интернационалном исламском универзитету у Куала Лумпупу, а вршио је више високих дужности у Исламској заједници БиХ.

У науци је импоновао богатим знањем, доследном научном скрупулозношћу, и када је писао о најделикатнијим темама, узорним методолошким приступом, а у целокупном држању и понашању красила га је отмена господственост и уважавање саговорника, чак и кад се не би слагао да његовим ставовима. Примера ради, критиковао је моју тезу о неоосманизму, као дубинској, доктриналној константи целокупног државно-националног наступања Турске у међународним односима, али аргументовано и смиреним тоном научне расправе.

Остао ми је у заиста лепој и светлој упомени.

Као што сам у уводном делу овог огледа, наговестио, сећање на колегу Фикрета Карчића оживљено је, нажалост, из сфере којој никако не припада, а коју бисмо, условно, могли назвати политичком и конфликтном. Наиме, упознајући се са околностима у којима је дошло до „инцидента“ кад је козарачки имам Амир Махић на једној хутби изговорио „несмотрене речи“ о Светом Сави и светосављу, што је изазвало бурне јавне реакције и више одбранашко него извињавајуће постављање ИЗ, укључујући и њеног поглавара Хусеина Кавазовића.

Удубљивањем у целокупну ситуацију, атмосферу и амбијент из кога је, нимало случајно баш у датом тренутку, одапета ова отровна стрела, потврђује се уверење да нити је то био изоловани инцидент нити, пак, несмотрена реч. Наведимо само једно запажање.

Удружење Илмије ИЗ у БиХ, коме и млађа(х)ни „имам лављег срца“ (М. Церић) Махић припада, од пре извесног времена почело је све ангажованије друштвено да делује кроз организовање номинално научних скупова, са заједничком темом „Улога и значај имама у процесу повратка“, што је наравно сасвим легитиман вид делатности.

Од децембра прошле до фебруара ове године уприличена су четири таква скупа – у Стоцу, Костајници (18.01.2023), Сребреници и Сарајеву. За скуп у Костајници наведен је и датум одржавања, јер је један од његових учесника био и имам Махић који је, недуго после тога, „несмотрено“ проговорио о Светом Сави и о светосављу.

Пажњу ми је привукло учешће др Хикмета Карчића, који није имам, већ правник и „стручњак за геноцид“, чија је тема била „Напади на имаме повратнике у послијератном периоду“. Пошто сам на ово име у литератури већ био наишао, као аутора веома корисног и научно озбиљног прилога у „Новом муаллиму“, о томе како је сарајевско „Ослобођење“ извештавало o суђењу Касим еф. Добрачи (1947), а и због његовог презимена, заинтересовао сам се за овог младог научног радника, претпоставивши да би могао бити син рахметли Фикрета.

Установио сам да јесте, али и да му, упркос очигледно солидног образовања и завидне стручне спреме, нису својствене неке хвале вредне очеве особине.

Карчић јуниор је, наиме, један од најгорљивијих заступника тезе о Србима као највећим злочинцима у босанском рату, апостол догме о сребреничком геноциду и човек који, као истраживач феномена геноцида, његову примену доследно, али и „нехашки“, протеже на сва бошњачко-муслиманска страдања у грађанском и међунационалном рату у БиХ, који је за њега, наравно, српска и делимично хрватска агресија.

Карчић је 2018. године докторирао на Интернационалном универзитету у Сарајеву, тезом насловљеном ,,Логори као средство етничко-религијског чишћења не-срба у Босни и Херцеговини“. Са нешто промењеним насловом, теза је на енглеском језику објављена прошле године у издању Универзитета у Мичигену.

Импонује активизам и елан овог бошњачког интелектуалног јуришника у фронту истраживања злочина над муслиманима/Бошњацима, који заједно са одређеним бројем припадника млађе и средње генерације, све методичније у земљи и, што је посебно важно, ван ње, научним радовима афирмише мантру о општем геноциду који су српске снаге систематски спроводиле у БиХ. Из таквог организованог и планског наступа понешто би се могло и научити.

Карчић је, поред осталог, виши стручни сарадник на Институту за традицију Бошњака, радио је у Институту за нестале особе Босне и Херцеговине, Центру за напредне студије и био кординатор пројекта „Мапирање логора и мјеста заточења у Босни и Херцеговини 1992 – 1995“.

Интензивно сарађује са Амором Машовићем, председником Комисије за тражење несталих ФБиХ, са којим је „вадио лешеве из Дрине“, као и са Емиром Суљагићем, директором Меморијалног центра у Поточарима, с којим дели идеологију и концепцију самовиктимизације, као главног бошњачког политичко-пропагандног адута, срећом не и неотесаност и безобразлук.

Запажено је Карчићево настојање да Бошњаци на тој линији, а у бразди коју је деведесетих заорала информтивно-лобистичка агенција „РудерФин“, остваре што ближу и пробитачнију сарадњу са светским јеврејством и са Израелом, као „браћом по геноциду“, гурајући страдања Бошњака у привилеговани претинац Холокауста („Ми смо у ситуацији да постанемо или Израел или Палестина“). Тако је Карчић и члан Муслиманско-јеврејске конфренције, па чак и сарајевски дописник познатог израелског листа „Хаарец“.

Све у свему, са становишта српских националних интереса, положаја, али и образа, као и статуса и угледа Републике Српске, способан и истрајан интелектуални бојовник о коме се мора водити рачуна.

Провиђење је хтело да фебруара 2022. године Хикмет Карчић буде саговорник Назифа Хорозовића у истој емисији „Ништа лично“, у којој је пре неколико година гостовао његов отац Фикрет. Подсетио се са пијететом свога бабе, а нарочито истакао да је током деветогодишњег странствовања у Малезији и касније, пратећи његов рад, научио да је наука неспојива са лагањем, а да је плагијат највећи знанствени грех.

Од оца је, вели, усвојио непристрасност знанственог метода и објективност, као предуслове sine qua non одговорног кретања путем научног сазнања. Разложно је указао и на мањкавост која у том погледу карактерише многе, нарочито током рата и непосредно после њега писане студије и књиге о страдању Бошњака у последњем рату, које их стога дисквалификују као , поуздане изворе за стицање представе о стварној слици догађаја на које се односе. Залаже се за високе моралне стандарде и неемотивност у науци, али се вајка да је то практично немогућа мисија, јер, како се изразио, „јалија одређује правила игре“.

Све до сада неведено немогуће је на нивоу начела основано довести у питање. У Карчићевој пракси и јавном дискурсу, међутим, ствари изгледају нешто другачије.

Нема у њега склада између речи и дела, којом се суверено одликовао његов покојни отац, истински алим и дубоко моралан човек оног најређег, племенитог кова. Навешћу само неке разлоге који упућују на такав закључак.

Ако тврди да има мало вредних књига из раније фазе писања о БиХ и о рату, како један озбиљан и непристрасан научник може, као позитивни изузетак трајно вредна дела, издвојити, поред „Хисторије Бошњака“ Мустафе Имамовића (1996), тенденциозни публицистички памфлет Роја Гатмана „Сведок геноцида“, који не задовољава елементарне захтеве научне методологије.

Иако су ова изразито промуслиманска књига, као и претходне репортаже истог новинара, одиграли можда и једну од пресудних улога у придобијању и мобилисању западног јавног мнења за муслиманско-бошњачку страну, њу неко ко се придржава начела научне истинитости и објективности не би смео наводити као образац. Верујем да то Фикрет Карчић никада не би учинио.

Његов син, иначе, сматра да је „геноцид“ над Бошњацима један од најдокументованијих у историји, само да још увек није довољно проучен, док злочини над Србима и Хрватима за њега уопште не постоје, као да је живот Бошњака, апсолутне жртве, текао у неком безваздушном простору, у који су онда геноцидно нахрупили Срби и у мањој мери Хрвати.

Ако се покуша указати на то да су у трагичном босанском рату сви били жртве и били, у мањој или већој мери, починиоци ратних злочина, онда је то за Карчића „идеја да се изједначавају стране“.

Посебно му смета помињање српских жртава, па је тако за њега подизање споменика страдалим Србима „преотимање меморије сјећања“ (sic!).

Хвали се да је, као рецензент, стопирао објављивање књиге једног српског аутора о Сребреници. За Карчића очигледно нема разлике између улоге рецензента и цензора!

Уопште, тема „геноцида“ у Сребреници, као легитимни предмет научноистраживачког рада и, по дефиницији, преиспитивачког знанственог промишљања у декартовском мисаоном кључу cogito, ergo sum – за њега, и многе његове истомишљенике, као проблем уопште не постоји: „Нико нема право на мишљење о геноциду у Сребреници, то је готова ствар“.

Врховни научни ауторитет за Карчића је Хашки суд и, као пратећи инквизициони инструмет, тзв. „Инцков закон“ против порицања „геноцида“ у Сребреници, што је доиста у духу слободе мишљења и одбацивања (идеолошке) пројекције правно-политичког пресуђивања у епистемолошку сферу интелектуалног односа према стварности и истини. Наука као судски плагијат!

А не рече ли млађа(х)ни Карчић да је од честитог и часног бабе Фикрета научио да је плагијат највећа срамота за науку?

Хикмет је млад, па за њега не би требало да је касно да потврди доследност сопственим речима, и очевом аманету.

Констатујући да негирање геноцида у суседству никада неће престати, да је најбоље ударити негаторе по џепу, а најефектније оспорити их и разобличити кроз научне радове. Па бујрум, онда!

Извештај Независне међународне комисије за утврђивање страдања припадника свих страна на подручју Сребренице, као и њеног председника Гидеона Грајфа, Карчић је, како тврди, уз помоћ новинара израелских новина „Хаарец“ и неколицине лобиста, „растурио“, а да нам није познато да је он или било ко други о том веома садржајном и опсежном документу објавио неки полемички, али научно аргументован рад.

Ту је, затим, још обимнији „Извештај Независне међународне комисије са утврђивање страдања Срба у Сарајеву (1992-1995)“, у вези са чијим се паушалним дисквалификовањем не може „научно“ прибећи спасоносној пресуди Хашког суда, јер такве нема , па би његово одбацивање, како би методолошки и етички задовољило критеријуме научности, за које се Хикмет Карчић ђоја залаже, изискивало да се „Извештај“ прочита и о њему нешто критички прослови.

Најзад, недавно је одлични познавалац проблематике рата у БиХ, и то из прве руке, јер је дуже време као представник међународних организација боравио на терену, Виктор Безрученко, на енглеском језику у Америци објавио опсежну и свеобухватну студију „Грађански рат у Босни и Херцеговини (1992-95). Политичка, војна и дипломатска историја“.

Хикмете Карчићу, докажите да сте верни сопственим декларативним опредељењима за научност и истину! Докажите да сте достојан син свога оца! Да сте од њега научили оно најбитније. Млади сте, образовани, одлично знате енглески језик, прочитајте коначно нешто са чиме се можда не слажете, а што се не може поклопити позивањем на хашку „науку“ и нарученим инвективама у „Хаарецу“.

Изнесите своје критичко мишљење. Верујте, било би то на општу корист и допринело би Вашем угледу.

Ако је Вама до опште користи уопште стало и ако се Ваши хоризонти безнадежно не подударају са мрачним пределима игнорантске мржње и сужене свести одакле долетеше „несмотрене речи“ имама Махића о Светом Сави и о светосављу.

На костајничком скупу Илмије били сте међу најгласнијима и најжешћима у хору истомрзитеља.
Да ли Вам је то крајњи интелектуални и морални домет?