- Рођен је 1942-ге, као дете усељеника из Индије на Тринидаду, али је завшио студије теологије на познатом училишту Алимија у Карачију, а једно време је провео и на чувеном каирском ал-Азхару. Бавио се дипломатијом, а потом у потпуности посветио исламским студијама
- На бошњачка оспоравања наишле су и ове шејхове речи: „Сигуран сам, и желим да то поделим с муслиманима у Босни, да би већина православних хришћана из Босне, Србије и целог региона и сама осудила убијање толико муслимана у Сребреници. Засигурно да нема доказа о томе да је то био део систематског плана, као што је то радио Адолф Хитлер са Јеврејима“
- Са овим наставком: „Питам вас у Босни, пре свега муслимане, муслимане који сад живе у Сребреници и Бањалуци, да ли стварно верујете да су православни Срби имали политику геноцида и да је бране до данас као исправну?“
- Али, није сироти шејх Хосеин изрезиљен само због огрешења о сакросантни сребренички мит. Ударио је он и на Османско царство, Америку, НАТО, ваљда зато што, бива, исповеда неки други ислам, а не овај шехерски и (баш)чаршијски: „Османско царство, које се огрешило о Куран, ‘испрало је мозак’ неким балканским муслиманима, па они ризикују да се у наступајућем великом сукобу сврстају уз НАТО, уместо уз Русију и исламски свет /…/“
- Још је додао: „На Балкану постоје муслимани који ме слушају и који су уверени да је тачно оно што говорим из Курана, али већини је толико испран мозак да ће се борити на страни НАТО-а кад почне велики рат. А кад се буду борили на страни НАТО-а, реците им да ће добити оно што су заслужили. Зато што ће Господ Бог бити на страни Русије, а не на страни НАТО-а /…/ Аја Софију су претворили у џамију, на вечну срамоту и бруку следбеника пророка Мухамеда (а.с), јер је муслиманима било заповеђено да штите хришћанске цркве“
- Шејх Имран Хусеин обећава да ће муслимани и Русија заједно ослободити Цариград и Аја Софију вратити хришћанима, што ни „султан Ердоган неће моћи да спречи“
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ПОВОД за питање којим је насловљен овај осврт, а које може деловати изненађујуће, па и бесмислено, али то никако није, пружила нам је недавна посета исламског алима и мисионара шејха Имрана Хосеина неким деловима бившег југословенског простора, сусрети које је том приликом имао и изјаве које је давао.
Шејхови наступи изазвали су крајње супротстављене реакције, од афирмативних и одушевљених у немуслиманским срединама, а посебно у српској, до игнорисања и гнушања у муслиманским, а нарочито у бошњачкој.
С обзиром на то шта је и како је шејх Хосеин говорио о неким од најосетљивијих и најконтроверзнијих тема из замршеног клупка српско-бошњачких/православно-муслиманских односа, не треба се чудити таквој поларизацији одзива на његове поруке, за које је он нагласио да би желео да буду пре свега миротворне и у духу истинске богобојазности, задате свим следбеницима монотеистичких религија.
Но, да видимо прво, ко је, заправо шејх Имран Хосеин.
Он је несумњиво необична и живописна појава, али никако није белосветски шарлатан (каквих је много међу разним самозваним медијским проповедницима и гуруима), каквим желе да га представе, и тако отпишу, они који одлучно одбацују његово тумачење ислама и у том тумачењу укорењене позиве на превазилажење сукоба и сарадњу муслимана и православних, а зарад општег, светског добра.
Рођен је 1942. године, као дете усељеника из Индије на Тринидаду, што такође збуњује људе, јер нико не очекује озбиљног исламског учењака са Кариба. Међутим, Имран Хосеин је завшио студије теологије на познатом училишту Алимија у Карачију, а једно време је провео и на чувеном каирском ал-Азхару.
Бавио се дипломатијом, а потом у потпуности посветио исламским студијама, посебно куранској егзегези и есхатолошкој проблематици. Развио је живу активност на друштвеним мрежама, мисионарски се ангажујући у проношењу онога што сматра изворним смислом Алахове Објаве и настојећи да у њеном озрачју објасни актуална светска збивања и допринесе превазилажењу међурелигијских и међуцивилизацијских сукоба.
Има милионе пратилаца у сајбер сфери. Објавио је и више књига, међу којима се издвајају „Јерусалим у Курану“, „Константинопољ у Курану“, „Методологија проучавања Курана“, „Ислам и будизам у савременом свету“, „Муслимански одговор нападу на Америку“ итд.
Углавном борави у Малезији, али је током већег дела године на путовањима по разним светским центрима, где држи предавања и јавно наступа са својим идејама. Зли језици додају – и добро зарађује.
А зашто не би зарађивао, ако има ко да му плаћа, а он се не бави никаквим нечасним или опсенарским послом, од каквих се много више може зарадити, али то у нашем свету поремећених вредости околини неупоредиво мање смета. Штавише, и неки његови неистомишљеници у стварима исламских верских наука признају да му је, укупно узевши, деловање социјално корисно, јер доприноси бољем разумевању многих питања оптерећених погрешним или идеолошки искривљеним, интересним тумачењима.
Слушајући или читајући оно што је шејх Имран Хосеин говорио током посете нашим крајевима, немало наших грађана запитало се какав је то ислам који он проповеда, јер су неке од најзначајнијих порука, које је упутио, биле дијаметрално опречне ономе што се од овдашње улеме и политичара муслиманске провенијенције и оријентације може чути.
Постоји ли то више ислама?
И не и да. Али да прво размотримо да ли су ставови шејха Имрана Хосеинија уопште теолошки утемељени и исламски репрезентативни.
Пре свега, тешко је, штавише немогуће, уопште говорити о једном тумачењу ислама које би се могло сматрати универзално прихваћеним и у том смислу ексклузивно репрезентативним за цео муслимански свет.
Ислам јесте један и јединствен само на неупитном нивоу куранског текста, нестворене Речи Алахове саопштене (спуштене) веровеснику Мухамеду, а његовим посредством идеално упућеног васцелом човечанству. Већ од тумачења тог светог текста, тзв. тефсира, а онда и Посланикове традиције, хадиса, јављају је интерпретацијске варијанте, од којих је одређени корпус у раном исламу канонски нормиран, сматра се правоваљаним и стоји у основи система прихваћених верско-правних школа (мезхеба).
Касније је дошло до правог разбокоравања разних линија езотеричких, профилозофских и политичких разрада изворног корпуса исламске догме, што је све, до граница јереси, наравно, и даље ислам, али никако монолитан и без значењских и смисаоних прелива, каткада са нимало безазленим последицама у богослужном практиковању и друштвеном примењивању вере.
На том, теолошком нивоу сагледавања, шејх Имран Хосеин доживљава озбиљна оспоравања од стране алима који заступају другачије погледе на исламску правоверност. Примера ради, Хосеин заступа самосвојан став да су приликом уобличавања коначне верзије арапског алфабета, оне којом је записан и Куран, испод и изнад старих семитских графема људи додавали тзв. дијакритичке тачке, како би се ти протооблици диференцирали ради адекватног бележења постојећег броја гласова арапског језика, а чим су то радили људи, могуће су биле случајне или намерне грешке/“грешке“.
Слично вреди и у случају натписног и потписног уношења вокала. Тако се могу оправдати и одступања од увреженог тумачења појединих места у Курану. Није без разлога врсни теолог и преводилац Курана Енес Карић наглашавао блиску, органску повезаност филологије и теологије у исламу. Е, у тој равни вођене су и воде се, поглавито на друштвеним мрежама, живе полемике еснафских неистомишљеника са Имраном Хосеином, расправе које се протежу на више десетина страница, са обиљем илустративних примера и лингвистичких аргумената.
У ту проблематику се, наравно, овде не можемо упуштати, а не би ни имало икаквог смисла, јер зачудност неких Шејхових поставки за нашу лаичку публику сасвим сигурно не потиче из тог теолошког хоризонта перцепције, већ из постављања према неким сасвим нетеолошким, политичким проблемима, а првенствено онима из области међурелигијских, што у нас ipso facto значи и међунационалних односа, као и оријентисања и опредељивања у геополитичким координатама.
Иначе, о томе да се и у исламском свету Имрану Хосеину признаје достојанство значајне јавне личности сведочи и чињеница, навођена и приликом његовог представљања овдашњој публици, да су му име и кратка биографија заступљени и у годишњаку за 2025. „The Muslim 500“, публикацији која доноси податке о 500 најутицајнијих муслимана у свету, а коју редовно објављује Краљевски исламски центар за стратегијске студије у Јордану.
Занимљиво је напоменути да су из Босне и Херцеговине у овом издању заступљени још бивши и садашњи реис-ул-улема Мустафа Церић и Хусеин Кавазовић, затим Русмир Махмутћехајић и Елмедина Муфтић. Да су се њих троје питали, шејха Хосеина свакако не би било у годишњаку.
Иако у погледу мерила при избору личности критеријуми утврђивања њихове утицајности нису баш најјаснији (Елмедина Муфтић!?), позитивно је, са друге стране, то што се не може запазити ни нека идеолошка селективност, јер је, рецимо, Елмедина Муфтић усрдно посвећена теми „геноцида“ у Сребреници, док шејх Имран Хосеин одлучно оспорава да се масакр који се тамо догодио може сматрати геноцидом. А то и јесте један од његових ставова који је изазвао највише буре у бошњачкој јавности. Тај став, међутим, нема никакве везе са тим да ли је неко муслиман или није, већ да ли на ово противречно питање гледа заслепљено идеолошки или разумски објективно.
Није, дакле, реч о постојању „више ислама“, при чему би алим рођен на Тринидаду, а образован у духу потпуно правоверне азијске школе исламског мишљења, био представник неког другачијег ислама, на који нисмо навикли и који не познаје и/или не разуме наше (не)прилике. Његове поруке су исламски сасвим легитимне, али је код нас, с обзиром и на историјске и на савремене околности, исламска димензија идентитета на суштински неисламски, али исламу повесно и те како својствен начин, актуализована у нераскидивој, органској спрези са националном и функционализована у терминима конкретних политичких међуодноса и геополитичких сврставања. Другачије, нажалост, и не може да буде, јер је све учињено да управо тако буде.
Повратно се, онда, и у социјалну доктрину ислама, која је по много чему специфична у односу на хришћанство, па и јудаизам, учитавају пожељна тумачења, као једина исправна, и то не само доктринално, већ и морално. Шејх тако постаје малтене исламофоб и/или антибошњачки агент и плаћеник оних који Бошњацима раде о глави!
Како и не би, кад се дрзнуо да изјави, примера ради, и следеће: „Сигуран сам, и желим да то поделим с муслиманима у Босни, да би већина православних хришћана из Босне, Србије и целог региона и сама осудила убијање толико муслимана у Сребреници. Засигурно да нема доказа о томе да је то био део систематског плана, као што је то радио Адолф Хитлер са Јеврејима, за које се плашио да ће му угрозити власт. Зато је установио политику геноцида… Али питам вас у Босни, пре свега муслимане, муслимане који сад живе у Сребреници и Бањалуци, да ли стварно верујете да су православни Срби имали политику геноцида и да је бране до данас као исправну? /…/ Зар верујете да мисле да је било исправно клати муслимане у Сребреници? Ја се с таквим мишљењем не слажем, не слажем се уопште, и надам се и молим да догађаји покажу да сам у праву… Зато сам позвао владу у Србији и владу босанских Срба да међу Србима спроведу референдум и чују шта народ има о томе да каже. Уверен сам да би резултат тог референдума био оштра осуда убијања муслимана избеглица у Сребреници. Па ако већина њих осуђује убијање, како га можете назвати геноцидом? То вас питам. Да је то био геноцид, морао би да буде део државне политике. Да ли су држава Србија и босански Срби имали подршку целе заједнице, целе земље, свих људи за убијање муслимана? Не верујем”.
Па још кад је Шејх одлучио да посети Поточаре, гнев се није могао суспрегнути, иако је он пре тога у Сарајеву уредно походио и мезар Алије Изетбеговића: „Kaкo је могуће да особа која годинама негира геноцид и шири пропаганду уопће крочи на мјесто највећег злочина у Европи послије Другог свјетског рата? Како је могуће да неко ко одбија чињенице и вријеђа жртве добије простор да се појави тамо гдје је свака ријеч лажи напад на сјећање и вријеђање? Не може бити дијалога с негирањем и лажима, ако су га због тога послали и довели. Не долази се у Поточаре у име истине ако се истина не признаје. Ко негира геноцид, не долази да ода почаст – долази да релативизира, да брише, да изврши задатак. Ово није посјета. Ово је провокација – пажљиво режирана и политички мотивисана“, праведнички грми редакција часописа „Босна“.
Штета је што шејх са далеких страна изгледа не потпада под надзор Кристијана Шмита…
Није сироти шејх Хосеин изрезиљен само због огрешења о сакросантни сребренички мит. Ударио је он и на друге бошњачке кумире, на Турску, односно Османско царство, Америку, НАТО, ваљда зато што, бива, исповеда неки други ислам, а не овај шехерски и (баш)чаршијски:
„Османско царство, које се огрешило о Куран, ‘испрало је мозак’ неким балканским муслиманима, па они ризикују да се у наступајућем великом сукобу сврстају уз НАТО, уместо уз Русију и исламски свет /…/ На Балкану постоје муслимани који ме слушају и који су уверени да је тачно оно што говорим из Курана, али већини је толико испран мозак да ће се борити на страни НАТО-а кад почне велики рат. А кад се буду борили на страни НАТО-а, реците им да ће добити оно што су заслужили. Зато што ће Господ Бог бити на страни Русије, а не на страни НАТО-а /…/ Мада је могуће да ће неки спознати дубину својих заблуда, тешко је преко ноћи исправити стотине година програмирања. Аја Софију су претворили у џамију, на вечну срамоту и бруку следбеника пророка Мухамеда (а.с), јер је муслиманима било заповеђено да штите хришћанске цркве“.
Шејх Имран Хусеин обећава да ће муслимани и Русија заједно ослободити Цариград и Аја Софију вратити хришћанима, што ни „султан Ердоган неће моћи да спречи“.
Аух, какве светогрдне мисли и апокалиптичка предвиђања! Ма, мора да је то ипак неки други ислам или је шејх, просто напросто, луд. А можда је толико потплаћен руским и српским новцем да рецитује наручене будалаштине – такви и слични коментари могли су се прочитати на неким бошњачким сајтовима. Врло лако може и да не буде онако како Шејх предвиђа, а може и да буде, али он сматра да, као муслиман мора да сведочи онако како разуме да га Књига Алахова учи. Или он чита неки други Куран?
Куран је један и за све муслимане исти, али они сами нису истоветни. Из историјских, геокултурних, традицијских и интересних разлога муслимани се у свету међусобно разликују и различито понашају у свакодневном, овоземаљском животу, па се чак и међусобно сукобљавају и ратују.
Зато и може изгледати да постоји више ислама. У смислу друштвеног испољавања то и одговара стварности. Најречитија метафора за то двојство догматског и животног је џамија, истовремено средишњи топос исказивања молитвене покорности Алаху и укупне друштвености муслиманских заједница.
Пођете ли муслиманским земљама и регионима, запазићете да се џамије архитектонски од једног до другог простора битно разликују, што је одраз уклопљености у различите културне, градитељске традиције. Али, све су џамије и имају исту религијску функцију.
Проблем настаје онда кад муслиманима интернет замени џамију, а политика веру.
Додај коментар