- Нелегално постављени високи представник у БиХ Кристијан Шмит изјавио је да ће Немачка ускоро послати припаднике својих оружаних снага у БиХ у оквиру мисије Еуфора. Наводно: да би пружила подршку стабилности БиХ. А сам је средином марта изјављивао да у БиХ „нема акутне ратне опасности“
- Пре неколико месеци Еуфор је повећао број својих војника за 500 и тренутно их је у БиХ распоређено 1.100. До појачања ангажмана дошло је после руске инвазије на Украјину, због бојазни да би Русија могла да изазове инциденте и у другим земљама“. Значи, због Русије Немачка одлучује да се војно ангажује у Босни и Херцеговини. Кад боље размислимо, ни 1943. године није било суштински другачије. А какве би то „инциденте“ конкретно у земљи Босни данас могла да изазове географски удаљена Русија, заокупљена тешким ратом у Украјини?
- Немачка, као и Турска, има све разлоге за коректне односе са Београдом, а о онима са Москвом да и не говоримо, али је она, оличена у свом бледом канцелару, одабрала да жељено европско предводништво несамостално васпостави на америчкој опсесивној антируској платформи и строгом дисциплиновању свих оних непоћудника ван ЕУ који се могу уцењивати
- Од пре извесног времена као да сви заједно, и глобално и локално, клизимо ка погубној фарси, што је украјински шок убрзао до границе доскора незамисливог суноврата у безумље
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ОНИ међу бившим Југословенима који су у предревизионистичко време учили историју Другог светског рата и читали лектиру, сигурно се сећају потресне песме великог Бранка Ћопића „Гроб у житу“.
Дочаравајући претећи тутањ још једног страдања „Босне поносне“ (из неких других песама), песник записује, поред осталог:
Гази охоло Тевтон…
Долази офанзива…
У свом „Ратном дневнику“, Коча Поповић 17. јануара 1943. године бележи: “Ко ће умети замислити, описати како је 3. Крајишка недељу дана водила борбу, тучена артиљеријом и притискивана тенковима — ‘наслоњена“ на пусте, хладне падине Цинцара и Малована?“ (Ратни дневник Коче Поповића од 17. 12. 1943.). За оне који не знају, Цинцар и Малован су Купрешке планине на „брдовитом Балкану“ (из једне друге, а заправо исте песме).
Као објашњење ђацима непознатог и загонетног имена Тевтон, у непомени је стајало да је то погрдан назив за немачке нацисте, али не и Немце, који то више нису“.
Повод да се подсетимо бесмртних стихова писца „Николетине Бурсаћа“ била је следећа кратка агенцијска вест коју, под насловом „Шмит: Немачки војници долазе у БиХ“, у броју од 10.06, објављује београдска „Политика“, а коју због далекосежног значаја у целини наводимо:
„Високи представник у БиХ Кристијан Шмит изјавио је да ће Немачка ускоро послати припаднике својих оружаних снага у БиХ у оквиру мисије Еуфора. ‘Наредне седмице биће поднет захтев Бундестагу који ће омогућити да се у Бутмиру завијори немачка застава’, рекао је Шмит новинарима, преноси Бета.
Немачка од 2012. годиине не учествује у мисији ЕУФОР, али је недавно објављено да жели да распореди војску како би пружила подршку стабилности БиХ.
Пре неколико месеци Еуфор ја повећао број својих војника за 500 и тренутно их је у БиХ распоређено 1.100. До појачања ангажмана дошло је после руске инвазије на Украјину, због бојазни да би Русија могла да изазове инциденте и у другим земљама“.
Значи, због Русије Немачка одлучује да се војно ангажује у Босни и Херцеговини.
Кад боље размислимо, ни 1943. године није било суштински другачије. А какве би то „инциденте“ конкретно у земљи Босни данас могла да изазове географски удаљена Русија, заокупљена тешким ратом у Украјини?
Сâм Шмит је средином марта изјављивао да у БиХ „нема акутне ратне опасности“. Нелегално постављени високи представник није објаснио какве то могуће „инциденте“ има у виду и ко би били њихови виновници, али се може претпоставити да би дошли из редова народа чијег је представника у трочланом Председништву дипломатски уљудно описао као „дрвосечу“.
У почетку своје проблематичне мисије уздржани и привидно конструктивни немачки политичар осоколио се и, по узору на врлог претходника Педија Ешдауна, почетком априла почео да примењује тзв. „бонска овлашћења“, двадесетак дана после почетка „специјалне војне операције“ у Украјини, што говори да је руска акција само убрзала оно на шта се балканска политика његове државе одавно припремала – преузимање вођства у деловању европских атлантских савезника у БиХ, уз покровитељско садејство САД и напуштање свете одредбе сопственог Устава о војном неангажовању у иностранству. Исход рата у Украјини је неизвестан, али је већ сада сасвим извесно да је војно враћање Немачке у међународну арену његова озбиљна и забрињавајућа последица.
Шта ли би данас рекла Маргарет Тачер, да је којим случајем у прилици да прати ову ремилитаризацију државе за коју је сматрала да никада не би смела обновити своје јединство?
Са надом да неће бити оптужен за аутоплагијат, потписник ових редова дозволиће себи слободу да читаоце подсети на сопствени коментар у „Вечерњим новостима“ од пре скоро читаве деценије, са самог краја децембра 2013, а поводом изјаве бившег високог представника у БиХ (2006-2007), такође Кристијана, али Шварц-Шилинга (р. 1930), подстакнуте наводним узлетом (велико)српског национализма у БиХ.
„Не сме се допустити тамошњим политичарима да раде шта хоће“, загрмео је тада изненада пробуђени некадашњи високи представник, запамћен углавном по томе што је дремао на састанцима, није баш увек знао с ким разговара и о чему, а и заборављао је кофере по хотелима, закључивши да је „сада време да се покрену немачки механизми у БиХ“ и да, пред тоталном политичком блокадом у овој злосрећној земљи, „Немачка, као најутицајнија држава централне Европе, ако не и целе Европе, више нема избора и мора се умешати са јасним концептом“.
Запитали смо се тада какве је то „немачке механизме“ и „јасан концепт“ Шварц-Шилинг имао у виду , надајући да то нису баш они из 1914, 1941, 1995. или 1999. Изгледа да смо се ипак преварили…
Сугерисали смо тада да би ваљало оштро реаговати на његов старачки пробни балон, пре него што ли нешто слично буде поручено с положаја према коме таква, примерена реакција из реалполитичких разлога не долази у обзир.
И поручено је, ових дана, оркестрираним потезима: обимним и свеобухватним нацртом резолуције Бундестага о БиХ и посетом канцелара Олафа Шолца Приштини и Београду (тим редоследом!), а наравно и Шмитовим размахивањем „бонским овлашћењима“, овога пута у вези са обавезним финансирањем спорних избора у БиХ, као и најављивањем вијорења немачке заставе у Бутмиру.
У претећу резолуцију Бундестага уграђено је такорећи све што је против интереса Срба и Хрвата у жељеној, само номинално „дејтонској БиХ“, кроз пројекат релативизовања, до укидања конститутивности народа и афирмисања „демократског“ централизовања „грађанске“ државе и одлучивања по принципу „један човек – један глас“, што би у пракси неминовно значило бошњачку доминацију.
А што се Олафа Шолца тиче, и да није из Приштине понижавајући деликатно поручио Београду оно што се одавно зна, али са овако високог места никада до сада није било јавно изговорено, да „свеобухватни правно обавезујући споразум“ између Србије и „Косова“ мора подразумевати „узајамно признање“, као и да би неувођење санкција Руској Федерацији могло имати крајње озбиљне последице по Београд, довољно је било пажљиво се загледати у ледено циничну протоколарну осмехнутост његовог лица суженог прореза између очних капака и стегнутих вилица, док је пре неки дан слушао националне химне Немачке и Србије пред Палатом Србија.
Само дан пре тога, док се Србији прети укидањем безвизног режима са чланицама ЕУ, Влада Србије је донела закључак којим је омогућено да грађани Србије и Турске могу прелазити државну границу само са важећом биометријском личном картом. Али, Ердоган је државник, а Шолц?
И Турци више од свега воле да им се негде, а посебно на Балкану, вијори застава, али знају да није баш увек препоручљиво побадати је уз звук војничке трубе, поготово на Балкану. Немачка, као и Турска, има све разлоге за коректне односе са Београдом, а о онима са Москвом да и не говоримо, али је она, оличена у свом бледом канцелару, одабрала да жељено европско предводништво несамостално васпостави на америчкој опсесивној антируској платформи и строгом дисциплиновању свих оних непоћудника ван ЕУ који се могу уцењивати.
Из прошлости је познато да су неки међу босанскохерцеговачким муслиманима/Бошњацима понајвише прижељкивали да хроничне спорове са Србима и Хрватима реше уз помоћ Немаца.
Првог новембра 1942. године, извесни муслимански народни одбор упутио је меморандум Адолфу Хитлеру, у коме се предлаже стварање „жупе Босна“, ван граница и јурисдикције НДХ, што се, нешто касније, уклопило у Химлерову замисао о стварању једне чисто муслиманске СС војне формације, Дивизије „Ханџар“. У меморандуму, чији је аутор, према личном казивању Салиха Хаџиалића (1914-1997), бившег имама при амбасади НДХ у Берлину, а пред крај живота сарадника Оријенталног института у Сарајеву, вероватно бечки ђак Суљага Салихагић, наводе се, између осталог, и тако апсурдни расни аргументи на линији аријевске супериорности, да се, рецимо, тврди како су се исконске антрополошке разлике међу становницима Босне одржале све до савремености.
Тако се, наводно, готско порекло код 90% муслимана/Бошњака исказује меком плавом косом, плавим очима и светлим теном, док су Срби и Хрвати претежно црнокоси, смеђих очију и тамног тена!
Ову тезу је чак у засебној монографији „Готи у Босни“ (2018) разрадила Бисера Шуљић Бошкаило, германисткиња са Интернационалног универзитета у Новом Пазару, а о њој се повољно изразио и Харис Силајџић.
Познато је, иначе, да су се на наводно готско подријетло позивали и неки екстремни хрватски етногенетичари…
Како је све то у своје време неславно прошло, познато је, али изгледа и заборављено, и на немачкој и на бошњачкој страни.
Бошњаци као да би опет са Немцима против Срба и Хрвата. Но, како је приметио Хегел, „историја има тенденцију да се понавља: први пут као трагедија, други пут као фарса“. Од пре извесног времена као да сви заједно, и глобално и локално, клизимо ка погубној фарси, што је украјински шок убрзао до границе доскора незамисливог суноврата у безумље.
Верујемо да ће нам хладно рационални аналитичари и учени политиколози замерити што се, уместо суочавања са геополитичком реалношћу и прагматичном логиком бурно покренутих процеса, како воле да кажу, великог „ресетовања“ међународног поретка, евазивно и самозаваравајуће присећамо неких стихова из минулих доба. Нека их! Они су на нивоу сразмерно ипак ефемерне политичке појавности , или „коректности“, вероватно у праву и њихови се аргументи морају одговорно узимати у обзир при доношењу непосредно нужних, мање или више односом снага изнуђених одлука.
Аргумантација, ма колико формално софистикована била, своди им се на методолошко начело сажето у народној изреци „сила Бога не моли“. Ипак, привилегија истинске уметности речи јесте да у смутним временима разорног сукобљавања самопроглашених „апсолутних истина“, проговара симболима који сажимају и проносе трансисторијско искуство човечанства и појединих нација на вишем категоријалном, мисаоном и моралном нивоу.
Нацистичка злоупотреба Песме о Нибелунзима није трајно обезвредила изворну снагу овог немачког националног епа, а још мање су ревизионистичко поткопавање и искривљавање историјске стварности Другог светског рата ишта одузели поучној и свевременој поруци Ћопићевог „Гроба у житу“.
Није ли, уосталом, Платон тврдио да је поезија ближа истини него историја. Само, ко још данас чита и памти песме, а „Гроб у житу“ по свој прилици никада није ни преведен на немачки…
Зарастао је, нажалост, у коров и на српском.
Додај коментар