- Не одступајући од својих стратегијских визија, Ердоган је, као мудар и рационалан државник, схватио да је и у хоризонту далекосежних, по дефиницији неизвесних пројекција, за Турску најпродуктивније да н Балкану снизи ниво неоосманистичке и исламистичке реторике и постави се као поуздан и кооперативан чинилац на дуге стазе
- Турски председник је у време посете Колинде Грабар Китаровић Анкари, јануара ове године, рекао да „Дејтонски споразум обавезно треба ревидирати, јер је постало јасно да у досадашњем периоду није успео да донесе решење за будућност Босне и Херцеговине“
- А пре неки дан је у Београду рекао да Анкара „подржава Дејтонски споразум као минимални компромис који тренутно постоји за БиХ, упркос постојању неких недостатака и чињеници да нико у тој земљи није у потпуности задовољан њиме“. Још је додао: ако заинтересоване стране желе да унапреде споразум, то би требало да се уради уз сагласнот трију конститутивних народа и под надзором УН (а не ЕУ!)
- Ако се изузме уношење речитог атрибута минимални, чиме је једном назнаком вешто формулисан познати турски став о недостатности споразума којим је заустављен рат за развојно унапређивање у мирнодопским условима, нешто слично могло би се очекивати, рецимо, од Путина, па и од Додика
- Турска остаје Турска, али се окренула конструктивном и уравнотеженијем приступу према Западном Балкану. На напуштајући своје традиционалне штићенике, Бошњаке и Албанце, у њега је делотворно уклопила и Србе и Србију
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
НА ВЕЛИКА политичка врата, састанком на врху Србија-БиХ-Турска у Београду, вратила нам се трилатерала.
Председници Србије и Турске, Реџеп Тајип Ердоган и Александар Вучић, заједно са тројицом чланова Председништва БиХ, председавајућим Жељком Комшићем, Шефиком Џаферовићем и Милорадом Додиком, одржали су једноипочасовни састанак у палати „Србија“, затим се конструктивним и оптимистичким изјавама обратили јавности, да би обнављање праксе оваквог трилатералног окупљања и сарадње симболички обележили код моста преко Саве у Сремској Рачи, где отпочињу радови на изградњи аутопута, првог који ће директно повезивати Београд и Сарајево.
Тако је до фазе реализације стигао пројекат овог магистралног аутопута, о коме су начелан договор почетком 2018. године у Истанбулу постигли Ердоган, Вучић и тадашњи бошњачки члан Председништва Бакир Изетбеговић.
У свим обраћањима током и после трилатералног самита наглашена је спремност да се оваквим пројектима од несумњивог заједничког животног интереса, како за све грађане Србије и Босне и Херцеговине, али и за регион у целини, изграђује међунационално поверење и превазилазе несугласице и спорови који још увек политички и емотивно оптерећују односе на овом делу простора бивше Југославије.
Сви учесници су се потрудили да допринесу позитивној атмосфери у којој се скуп одвијао, па су се чак и чланови Председништва БиХ одмакли од свађалачке и инаџијске реторике својих јавних обраћања и утука из домаће политичке арене. Тако је, рецимо, Жељко Комшић готово песнички проговорио о томе „колико мало треба поверења, пружена рука, осмеха, да ствари у нашим земљама и у овом региону креду брзо на боље“, док је Шафик Џаферовић честитао Србији на томе што је завршила све сложене процедуралне радње за покретање радова на аутопуту Београд-Сарајево, „како би се два града и две земље што пре и што квалитетније повезале“, а што „комплетан регион води у мир, стабилност, просперитет и развој“.
Милорад Додик је, са своје стране, изградњу аутопута оценио као враћање дуга региону и људима који живе у њему“.
Ердоган је у неколико наврата овај пут назвао „путем пријатељства“, а Вучић је истакао: „Да смо раније градили путеве, а не мржњу, избегли бисмо катастрофе, али више немамо право на такве грешке“.
Баш лепо и, у суштини, тачно.
Искуство нас, међутим, учи, да свакодневни живот, поготово онај политички, тече вијугавим коритом између оваквих свечарских и племенитих порука и, оних чешћих, опорих, неретко јетких и недобронамерних.
На несрећу, реалност није сва ни у складу са декларативном и конструктивном пригодном озареношћу, али, на срећу, ни тврдоглавошћу и намрштеношћу које се чешће зловољно оглашавају у јавном дискурсу балканске, а напосе босанскохерцеговачке политичке сцене. Зато је препоручљиво завирити у позадину актуалног, бесумње добродошлог и, надајмо се, трајнијег узлета у координатама трилатералне интеракције Србија-БиХ-Турска, која је извесно време практично била на леду.
Откуд овакав обрт?
Мотиве и подстицаје, а и могућности за васкрс замрле трилатерале ваља тражити у колоплету укупних односа на Балкану, његовом окружењу, а и шире од тога, у променама регионалне конјунктуре и у одразима које на њу имају глобална престројавања. За такву, једину примерену свеобухватну анализу сада и овде нема услова, али се и без ње може закључити да је кључни покретач за одмрзавање институционализоване тројне сарадње Србије, БиХ и Турске значајна (макро)тактичка промена у постављању Турске према Србији и према најосетљивијим питањима која оптерећују односе Срба са Бошњацима, Албанцима, па и Хрватима – проблемом „Косова“ и унутрашњег уређења БиХ.
Председник Вучић је то исказао кроз изражавање захвалности „Турској и председнику Ердогану због његове стабилизујуће улоге на Балкану која је веома важна“… додавши : „Он је останком у Београду и нашим заједничким одласком у Сремску Рачу показао колико му је важан овај регион“.
Јасан је био и Милорад Додик: „Ердоганове речи да треба избећи сваки, евентуални етнички сукоб на овим просторима и градити мир су свакако прихватљиве за све нас“.
У истом духу говорио је и Шефик Џаферовић: „Турска игра веома значајну, стабилизирајућу улогу у региону, помаже свима колико може да се људи повежу, да нормално живе“.
Сам Реџеп Тајип Ердоган није штедео речи у миротворним порукама својим балканским колегама и народима које представљају, одбијајући све инсинуације да Турска међу њима прави било какву разлику, а посебну ону засновану на религијској припадности. „Не сме се никада заборавити да су ове територије у последњих 25 година претрпеле много болова и патњи, плаћајући велике цехове и због тога смо у обавези да изградимо будућност тако што своје разлике нећемо видети као факторе неких сукоба, већ као богатство“.
Као да никада није читао „Стратегијску дубину“ Ахмета Давутоглуа, већ да је, као неки југословенски пионир, некоћ слушао друга Тита како разлике међу нашим народнима и народностима пореди са линијама у мермеру које камен чине чвршћим…
Занимљиво је запазити да се једино (номинални) представник хрватског народа у Председништву БиХ Жељко Комшић донекле издвојио из унисоног похвалног дискурса о Турској и Ердогану, рекавши: „Доста смо се свађали. Не треба нам председник друге земље, ма колико она била пријатељска, да решава неке ствари. То ми треба да решавамо између себе. Хајде да скупимо храбрости и отворено говоримо о неким стварима, дајте да подржимо једни друге. Да будемо прави пријатељи. Доста смо се свађали“.
Можда се Комшић прибојава да би трилатерала могла прерасти у квадрилатералу, са председником Хрватске за столом, што не би било нелогично. А с обзиром на то колико и како ветеран трилатерале Комшић представља босанскохерцеговачке Хрвате…
О томе да је измењено држање званичне Анкаре, праћено конкретним, озбиљним корацима на плану привредне и културне сарадње, било одлучујуће за оживљавање праксе трилатералног окупљања представника Србије, БиХ и Турске на разним нивоима, све до највишег, упућује, на свој начин, и подсећање на разлоге због којих је она 2013. године залеђена.
Србија је и тада била начелно конструктивна, а БиХ посвађана…Повод је дошао са турске стране, и то баш од тадашњег премијера Реџепа Тајипа Ердогана.
Те, 2013. године, кочницу је повукао председник Србије Томислав Николић, најавивши замрзавање свога учешћа на трилатералним сусретима Србије, БиХ и Турске, односно одустајање од планираног самита у Београду. Одлуку је образложио као реакцију на Ердоганову изјаву у Призрену да је „Турска Косово и Косово Турска“, захтевајући да се Турска извини Србији „због ове агресије без оружја“.
Ни до каквог извињења није, наравно, дошло. На добро познат начин у таквим и сличним ситуацијама, тадашњи министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу настојао је да објасни како је реч о делу изјаве истргнуте из контекста (контекст је, иначе, био још гори), а апологетски се огласио и Сулејман Угљанин, у то време министар у Влади Србије задужен за односе са Турском. Позвао се , при томе, на своје „познавање турског језика и логике турског изражавања“, тврдећи да је Ердоганова изјава погрешно протумачена.
Занимљиво је да он, кад је деведесетих година посећивао Ердогана у затвору, с њим није разговарао на турском, ваљда из конспиративних разлога.
Елем, трилатерала је тако замрзнута. С обзиром оновремену отворену и нападну противсрпску пристрасност Турске у вези са проблематиком КиМ и БиХ, а нарочито имајући у виду њено интензивно прокосовско лобистичко ангажовање у међународним релацијама, на трилатералу се у српској политичкој и широј јавности није гледало са симпатијама, па је Николићу Ердоганова призренска изјава (ни прва ни последња такве врсте) добро дошла да Србију из ње достојанствено извуче.
Нарочито је негативно, као неповољно за Србију и као дипломатски несмотрено, оцењивано потписивање „Истанбулске декларације“ (2010). Тада је, наиме, ондашњи председник Борис Тадић сапотписао овај прилично празњикав и двосмислен документ са турским колегом Абдулахом Гулом и бошњачким чланом и председавајућим Председништва БиХ Харисом Силајџићем. При томе, Силајџић не само да није био овлашћен да у име Председништва било шта потписује, већ се на наредним изборима, који су убрзо уследили, показало и да више не ужива ни поверење своје бошњачке изборне базе.
Сматрало се, тада, са доста разлога, да трилатерална сарадња и „Истанбулска декларација“ Србији не доносе неку видљиву корист, а партнерима у овом формату омогућавају да „машу тим папиром“ и врше притисак на Београд у години његове дубоке српске дефанзиве на међународном плану.
Ситуација се у међувремену битно изменила. Од пре неколико година, с обзиром на прилично сложену и динамичну унутрашњу политичку ситуацију, наговештаје економских тешкоћа, старе и нове изазове на спољном плану и одређено престројавање у односима са великим силама и са ЕУ, преиспитујући сопствене регионалне приоритете, као и учинке дотадашњег спровођења своје доктрине за Балкан, уз уважавање регионалне реалности, Турска је кренула неупоредиво конструктивнијим курсом у односима са Србијом него раније.
Ваља напоменути да је и у временима поремећених односа Анкара Србију сматрала средишњом земљом региона и држала до тога да с њом стално, „спортски“, одржава паралелне колосеке билатералне комуникације.
Опредељење за ново и садржајно отварање „београдског правца“, као главног колосека, подударило се са тежишним векторима политике Београда, жељом за политичком стабилизацијом, јачањем добросуседских односа, економским и инфракструктурним повезивањем и укупним оспособљавањем региона Западног Балкана, као самодовољног и конкурентног организма, у условима успорене евроинтеграције.
Турска је у томе видела шансу да се учврсти као незаобилазан, истовремено комплементаран, али, захваљујући својим компаративним предностима, и потенцијално (ненаметљиво) доминантан партнер балканских држава.
Не одступајући од својих стратегијских визија, Ердоган је, као мудар и рационалан државник, схватио да је и у хоризонту тих далекосежних, по дефиницији неизвесних пројекција, за Турску најпродуктивније да у контексту балканског наступа снизи ниво неоосманистичке и исламистичке реторике и постави се као поуздан и кооперативан чинилац на дуге стазе.
То је веома значајна промена и никако је не би требало отписивати као неко краткорочно и на мах реверзибилно, тактичко прилагођавање актуалној површинској конјунктури, подложној сталним осцилацијама.
У погледу односа према двема неуралгичним темама у односима Србије и Срба са комшијама, Бошњацима и Албанцима, „Косову“ и унутрашњем устројству БиХ, Ердоган је своју дипломатску реторику примерио духу и циљевима новог курса турске балканске политике.
Треба веома пажљиво читати и анализирати његов велики интервју дат београдској „Политици“, непосредно пред посету Београду. Он, због чијег је вербалног својатања Косова Томислав Николић својевремено повукао Србију из трилатерале, сада каже да је потребно што пре обновити дијалог Београда и Приштине, да је Анкара спремна да да све од себе да се тај проблем реши и да би споразум прихваљив за две стране био прихватљив и за Турску, уз напомену би такав споразум био од виталног значаја за постизање дугорочне стабилности и мира на Балкану.
Може ли се овоме нешто замерити?
Кад је о БиХ реч, председник Турске се изјаснио и о Дејтонском споразуму, рекавши да Анкара „подржава Дејтонски споразум као минимални компромис који тренутно постоји за БиХ, упркос постојању неких недостатака и чињеници да нико у тој земљи није у потпуности задовољан њиме“.
Ако заинтересоване стране желе да унапреде споразум, то би требало да се уради уз сагласнот трију конститутивних народа и под надзором УН (а не ЕУ!), прокоментарисао је Ердоган, одговарајући на питање о ставу Турске према недавно усвојеној Декларацији СДА о прижељкиваној Републици БиХ, која је изазвала жучне полемике.
Ако се изузме уношење речитог атрибута минимални, чиме је једном назнаком вешто формулисан познати турски став о недостатности споразума којим је заустављен рат за развојно унапређивање у мирнодопским условима, нешто слично могло би се очекивати, рецимо, од Путина, па и од Додика.
У односу на изјаву о истој теми са конференције за штампу после посете председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић Анкари, јануара ове године, уочљив је помак ка „конструктивној неутралности“. Тада је, присетимо се, Ердоган рекао да „Дејтонски споразум обавезно треба ревидирати, јер је постало јасно да у досадашњем периоду није успео да донесе решење за будућност Босне и Херцеговине“, с тим што је и у тој прилици нагласио да се преиспитивање може извршити једино уз сагласност трију конститутивних народа и уз ангажовање и надзор УН.
Ова Ердоганова изјава наишла је на критике, па и пренаглашена панична упозорења, првенствено у делу српских медија. Показало се да такво очекивано и разумљиво, наменско „штеловање“ дипломатске реторике није заслуживало толико узбуђења. Као што не би требало, на бошњачкој страни, да изазове ни ово пред Београд и у Београду.
Оно што је битно и истински значајно јесте да се Турска, која остаје Турска, окренула конструктивном и уравнотеженијем приступу према Западном Балкану. На напуштајући своје традиционалне штићенике, Бошњаке и Албанце, у њега је делотворно уклопила и Србе и Србију, што раније баш и није био случај. О томе не треба судити по речима, већ по делима, а мостови, путеви и фабрике трајна су материјализација политичких намера и економских интереса, о којима се може различито мислити и нагађати, али су, свакако, и залог бољег живота и повезивања Срба, Бошњака, Хрвата и осталих житеља „брдовитог Балкана“, не онога из „Крваве бајке“ Десанке Максимовић и толиких наших других крвавих бајки.
Зато је свакако охрабрујуће то што нам се трилатерала враћа аутопутем, а не само дипломатским кулоарима и на узаврелим митинзима, где је била зачета, али привремено и сахрањена.
Додај коментар