Komentari

Tanasković: Tuga je pregolema i kod današnjih janičara, a kod nekih moralna beda – bez dna

CG-PUBLICISTA I «VJERSKI ANALITIČAR» VLADIMIR JOVANOVIĆ: «AMFILOHIJE JE JANJIČAR SPC»
  • Čime je ugledni jerej, Mitropolit crnogorsko-primorski,  zaslužio da bude nazvan baš “janjičarem”? Ko je to njega oteo i preverio, pa ga poslao da se obračuna sa svojom bivšom crkvom?
  • Da li je on (kao u pesmi Cuneta Gojkovića) janičarski palio ili je gradio crkve i manastire po Crnoj Gori? Da nije, možda po sredi podsvesna raspolućenost samog Jovanovića koji pukotinu u svom identitetu zatrpava optuživanjem neistomišljenika, prikazujući ga kao izvrnutu projekciju sopstvenog janičarskog  habitusa?        
  • U znaku parole `Janičari svih zemalja, ujedinite se`, Jovanovićev zov naišao je na spremljen i spreman odziv već u istom broju sarajevskih “Dana”. Advokat Senad Pećanin, koji je takođe potpisnik grotesknog “Apela 88” rekao je: “Gledano iz perspektive BiH, situacija u Crnoj Gori podsjeća na mart 1992… Bojim se da se hronološki ne ponovi scenarij koji smo osjetili mi u BiH – prvo idu popovi, pa dođu topovi”
  • * Jovanović je devedesetih godina, kao novinar „Monitora“, osuđivao je „agresiju“ Srbije na Hrvatsku i BiH, „raskrinkavao“ logističke i obaveštajne veze između Jugoslovenske armije i Vojske Republike Srpske, sa simpatijama pratio jačanje Armije Republike BiH…

Piše: Darko TANASKOVIĆ

DOK sam čitao intervju u sarajevskim „Danima“ sa „crnogorskim publicistom i vjerskim analitičarem“ Vladimirom Jovanovićem, pod naslovom „Amfilohije je janjičar SPC“-a, počeo mi je u ušima odjekivati božanstveni glas Predraga Cuneta Gojkovića i pesma „Janičar“, koju niko nije pevao kao on.

„Palio je jedan ratnik selo gde je rođen… Sada kune svoju sudbu što je janičar…“.

U svojoj muci pregolemoj, Cunetov janičar nije se dosetio spasonosnog leka – optužiti nekog drugog da je janičar. Drž’te lopova, stara je lopovska dosetka.

Vladimir Jovanović, politikolog po obrazovanju, već duže se bavi problematikom odnosa Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori sa crnogorskom državom, kao i njenim kanonskim statusom u kontekstu svetskog pravoslavlja. Objavio je i knjigu „Crnogorska pravoslavna crkva između Petrograda i Carigrada 1766 – 1918), kao i više članaka, a učestvovao je i u mnogim televizijskim emisijama.

Devedesetih godina, kao novinar „Monitora“, osuđivao je „agresiju“ Srbije na Hrvatsku i BiH, „raskrinkavao“ je logističke i obaveštajne veze između Jugoslovenske armije i Vojske Republike Srpske, sa simpatijama je pratio jačanje Armije Republike BiH, a posebno njenog Petog korpusa i isticao vojničke sposobnosti generala Atifa Dudakovića, optuženog za ratne zločine…

Nedoslednost  mu se ne može zameriti… Uvek je bio protiv svega srpskog, pa naravno i Srpske pravoslavne crkve.

Od onih je Crnogoraca koje je serdar Janko Vukotić prepoznao u „drukčijim Srbima“.  Nije zgorega prisetiti se njegovih reči: „Srbin sam Crnogorac. Srbin sam jer sam Crnogorac. Ne velim da drugdje i drukčijih Srba nema – zlo nas je rasulo na sve strane, ama ja sam takav. Nijesam Crnogorac što sam Srbin, nego Srbin što sam Crnogorac. Mi Crnogorci mi smo so srpstva. Nije ovđe srpstvu sva snaga, ali jeste duša. Možeš me ubiti, sasjeći, smrviti i u prah stucati, ali što je srpsko to ostaje, dok i trunke ima. I misao moja srpska traje dok ijedan damar kuca. Ima drukčijih Srba, mi smo oni od Kosova, što svećaju i pjevaju nesreće srpske. Zatri Kosovo u pameti, u duši srpskoj – pa ni nas nema. Srba nema.“

O toj vrsti Montenegrina, koji drže da je potrebno mrzeti Srbe da bi se moglo biti nacionalno Crnogorac, što je glupo, ali i tragično, ne vredi trošiti reči, a već je mnogo toga i rečeno i napisano.

Hrvatsko ustaštvo najvernije svedoči o tome ka kakvim civilizacijakim visinama vodi utemeljivanje i izgrađivanje nacionalnog identiteta na mržnji prema najbližima, a u slučaju ovakvog izopačenog crnogorstva, što je još teže, prema sopstvenom  duhovnom, etničkom i istorijskom biću.

Naša tema je Jovanovićeva metodologija i retorika u argumentovanju i odbrani teze o suštinskoj autokefalnosti “Crnogorske pravoslavne crkve” koje danas, doduše, kao crkve koju pravoslavni kanoni priznaju, nema, ali to je, izgleda manje važno.

Svako ima pravo na svoje mišljenje, pa i Jovanović i njegova crnogorstvujušča sabraća. Štaviše, on je čovek koji dokazano poznaje problematiku kojom se bavi i ne spada u red onih beslovesnih ideoloških pobornika autokefalnosti CPC, koji samo papagajski ponavljaju nekoliko naučenih floskula, a složenu crkveno-istorijsko-kanonsku tematiku uopšte ne poznaju.

Nije ovo ni mesto ni prilika za ulaženje u raspravu o stvarima o kojima se izjašnjava Jovanović u razgovoru sa novinarom “Dana”, a  za koje je potrebno neuporedivo više prostora. Pažnju mi je, zapravo, privukla ostrašćena usredsređenost na ličnost mitropolita Amfilohija i njegovo proglašavanje “janjičarom SPC-a”.

Krajnje i višestruko indikativan polemičarski postupak!

Čime je to ugledni jerej zaslužio da bude nazvan baš “janjičarem”? Ko je to njega oteo i preverio, pa ga poslao da se obračuna sa svojom bivšom crkvom?

Da li je on jananičarski palio ili gradio crkve i manastire po Crnoj Gori? Da nije, možda po sredi podsvesna raspolućenost samog Jovanovića koji pukotinu u svom identitetu zatrpava optuživanjem neistomišljenika i, kako on to doživljava, političkog neprijatelja, prikazujući ga kao izvrnutu projekciju sopstvenog janičarskog  habitusa?

Poznati su takvi slučajevi, i iz literature i iz života…

Ceo Jovanovićev intervju prožimaju dve ideje, ona o neosnovanosti osporavanja Zakona o slobodi veroispovesti i o pravu CPC na autokefalnost , s jedne, i neukusno blaćenje lika mitropolita Amfilohija, sa druge.

O prvoj ne kazuje ništa novo u odnosu na poznatu montenegrinsku argumentaciju. Ipak, pod pritiskom činjenica, priznaje da je zahtev da se SPC 2010. godine registruje u MUP Crne Gore bio nonsens, ali da je to bilo u skladu sa tadašnjom zakonskom procedurom. Takođe, ne poriče činjenicu da je “tokom prošle godine vaseljenski patrijarh Vartolomej u tri navrata javno podvukao da priznaje Amfilohija i njegovu eparhiju u sastavu SPC za kanonsku jurisdikciju u Crnoj Gori”, objašnjavajući da je razlog tome postojanje tomosa koji je SPC dobila od Vaseljenske patrijaršije 1922. godine.

Ali, “stvari se menjaju… tomos iz 1922. nije sveto pismo”, napominje Jovanović, pa navodi primer skorašnjeg davanja tomosa o autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Dakle, važeći tomos iz 1922. nije sveto pismo, ali procedura registrovanja crkava i verskih zajednica u MUP Crne Gore jeste!

Dobro obavešteni Jovanović zna i da je tomos iz 1992. “sada u dubokoj fazi preispitivanja od strane patrijarha Vartolomeja”, pa i da se razmatra “priznanje autokefalije Crkve u Sjevernoj Makedoniji”, da bi, kao najteži budući poraz mitropolita Amfilohija najavio “obnovu kanonske i vaseljenski priznate autokefalne Crkve Crne Gore”.

Poznavalac crkvene i kanonske problematike, što Jovanović jeste, morao bi znati da se slučajevi Makedonske pravoslavne crkve i “CPC” po mnogo čemu ne mogu upoređivati, a pre svega po tome što MPC kanonski jeste, a Dedeićeva “CPC” nije crkva. Ona jeste registrovana u MUP Crne Gore, ali je u duhovnom životu Crne Gore takoreći neprimetna.

Jedina i od vernika masovno prihvaćena pravoslavna crkva u Crnoj Gori jeste Mitropolija Crnogorsko-primorska, odnosno Srpska pravoslavna crkva. A na čelu Mitropolije jeste, na Jovanovićevu nemoćnu žalost, Risto Radović iz “crnogorskog nevidboga, iz Donje Morače” (a iz koje je svetske metropole Vladimir Jovanović?), udbaš, problematičan svršenik beogradskog Teološkog (valjda Bogoslovskog) fakulteta, “ustanove veoma lošeg kvaliteta”, širitelj “kvazicrkvenih, jeretičkih i bogohulnih ideja, koje nemaju dodirnih tački sa pravoslavljem”, u narodu, začudo, poštovani i omiljeni mitropolit Amfilohije. Baš je neuk i naivan taj vernički narod Crne Gore! Valjda čitaju “Dane”, pa će se prosvetliti. Tog “diletanta za realnu politiku”, ko zna zašto, na molebanima i dostojanstvenim i mirnim litijama slede desetine i desetine hiljada građana, po svoj prilici većinska Crna Gora.

Da im se, uz revolt zbog usvajanja tendencioznog i dikriminatorskog Zakona o slobodi veroispovesti, nije pomalo i smučila upravo ta “realna politika” koja se poslednjih decenija sprovodi u njihovoj državi, a sa kojom mitropolit, jerarsi, sveštenstvo i monaštvo ¬ nemaju nikave veze, sem što su joj dežurne žrtve?

Da je mitropolit Amfilohije baš toliki gubitnik kolikim ga prikazuje Jovanović, zar bi se on tako opsesivno i ružno obrušavao na njega?

U svakom slučaju ne služi mu na čast i ide na njegov, a ne na mitropolitov obraz.

Zna Vladimir Jovanović veoma dobro da Crnogorci ne čitaju “Dane”, ali zna takođe i ko bi ih, uprkos malom tiražu i niskoj čitanosti, mogao pročitati, pa mitropolitu Amfilohiju preporučuje da ode “na stratište Srebrenice, da se i tu ispovijedi, da zatraži sebi oprost za svoje zlo sjeme iz kojeg je, pored ostalog, nikla ideološka priprema genocida”. Proziva ga i u ime “nevinih duša ubijene djece Sarajeva” zbog odgovornosti “za strahotne posljedice zlokobnih riječi koje je izgovarao”.

Da je Jovanović, kojim slučajem, razgovarao sa novinarom nekog hrvatskog glasila, verovatno bi mitropolita optužio i za Vukovar, Dubrovnik, čak i “Bljesak” ili “Oluju”, a u albanskim kosovskim medijima bi ga obedio za Račak, navodni Tačijev i Kurtijev srpski genocid nad Albancima, pa i proterivanje Srba iz pokrajine i martovski pogrom, njega koji je svojeručno sahranjivao srpske kosovskometohijske novomučenike.

U znaku parole Janičari svih zemalja, ujedinite se,  Jovanovićev zov naišao je na spremljen i spreman odziv već u ovom istom broju “Dana”.

Crnogorska novinarka Tamara Nikčević, inače potpisnica grotesknog “Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori”, poznatog i kao “Apel 88”,  koja je za “Dane” razgovarala sa Jovanovićem, našla je za shodno da svoj prilog uvodno opremi “možda najpreciznijom dijagnozom trenutnih političkih prilika u Crnoj Gori”, čiji je autor advokat Senad Pećanin, takođe potpisnik pomenutog “Apela”:

“Gledano iz perspektive Bosne i Hercegovine, situacija u Crnoj Gori podsjeća na mart 1992… Bojim se da se hronološki ne ponovi scenarij koji smo osjetili mi u BiH – prvo idu popovi, pa dođu topovi”.

Senad Pećanin

Ako je, kako pretpostavljam, advokat Pećanin ujedno i novinar Pećanin, koga sam poznavao, tužno je videti kako je nisko pao ovaj čovek koji je umevao da odvažno pliva protiv struje i da svoje stranice i televizijske emisije otvara i prokaženim neistomišljenicima.

Mirne duhovne litije neodgovorno povezati sa topovima! Kojim topovima, čijim topovima? U Crnoj Gori čak ni policija zasad ne pribegava izraženijoj upotrebi sile protiv učesnika protestnih šetnji, a ona je jedina naoružana.

Za Pećaninom nije htela da zaostane ni stalna kolumnistkinja “Dana” Svetlana Cenić (u osmansko doba nije bilo janičarki!).

Ova sposobna i oštroumna, ponekad i oštrojezična žena, ne prihvata kvalifikaciju da je ekonomska analitičarka:  “Ja sam samo osoba koja ima znanje i obrazovanje i bavim se svim i svačim, pisanjem kolumni, konsultacijama i istraživačkim radom, jer tako jednostavno rešavam svoja egzistencijalna pitanja”.

Svetlana Cenić

Da se bavi “svim i svačim”, što baš i nije najpohvalnija i najpreporučljivija navada, dokazala je komentarom sa svoje “Osmatračnice kastel”, naslovljenim “Zasrbuj i za pojas zadeni!”.

U tekst posvećen osporavanju odluke Ustavnog suda BiH o poljoprivrednom zemljištu u Republici Srpskoj i političkoj krizi koja je tim povodom nastala, gospođa Cenić je nasilno ugurala i pominjanje izveštaja o broju ljudi na litijama sa parolom Ne damo svetinje. A evo i ključnog (pomalo agramatičnog) pasusa:

“Elem, zato blokade srpskih predstavnika u državnim institucijama, regionalna okupljanja i sastančenja, sa sve litijama. Kojih se bojim, blago rečeno. Jer, ono što kod Srba počne molebanima i litijama, obično završi parastosima”.

Zaista, da se čovek prekrsti!

Odista, janičarska je tuga pregolema, a moralna beda bezdana!

6 Komentara

  • Vremena krize su najbolji pokazatelj ljudskih karaktera. Da nije bilo krize mi verovatno nikada ne bi znali ništa relevantno o Vladimiru Jovanoviću, Tamari Nikčević, Senadu Pećaninu i Svetlani Cenić. Jako je dobro što su oni izašli na čistinu i obavestili nas o njihovim stavovima. Mi sada znamo kako da se prema njima postavimo jer više nema nikakve dileme i nejasnoće.

  • Zborenje prof.dr.D.Tanaskovića, zdravorazumsko i civilizovano a nadasve dobronamerno, argumentovano i objektivno daje primer vrhunskog intelektualnog promišljanja bez ostrašćenosti koja je na žalost uvek iz poznatih srbomrzačkih pelena našla smeštaj u loncima jedne te iste kuhinje. Janičari su se sigurno i sami prepoznali kada se pogledaju u svoje polomljeno ogledalo čije lomne delove umesto selotejpa pridržavaju $i €.
    Hvala dobrom prof.Tanaskoviću na vazda mudroj besjedi!

  • Poštovani profesore dr.Tanaskoviću,
    svaki Vaš istup u javnosti, svaka izgovorena ili pisana reč ispunjava nas zadovoljstvom što ste „naš“.
    Znanje je autoritet a Vi ga imate na pretek.
    Iskreno se nadam (znam) da uz Vas i mnoge Vaše kolegeiz Srbije i u susednim državama postoje ljudi sličnih kapaciteta.
    Samo, svima je potrebno, da se takvim ljudima povere (naša praksa) stalne konsultacije i poverenje.
    To bi znatno poboljšalo razumevanje i doprinelo kompromisnim (kvalitetnijim) rešenjima.
    Da ste živi i zdravi!

Klikni ovde da postaviš komentar