- Куртћехајић се залаже да се бошњачко име нације бивших Муслимана, усвојено на ратном Свебошњачком сабору (1993), прихваћено у Дејтону и уставно озакоњено као име једног од трију конститутивних народа, замени босанским, што би значило да „босанство“ више не означава (прижељкивану) надетничку припадност свих држављана БиХ
- Он доказује да име Бошњак у самоназивном смислу није изворно и аутентично, већ да су то Бошњанин и Босанац (од 1611), док је облик Бошњак туђинске провенијенције, за шта наводи филолошке доказе из историјских извора
- Међу онима који му опонирају је и професор Енвер Ишерић, председник удружења „Чувари Босне“, који је оценио да је иницијатива за напуштање бошњачког националног имена у суштини антибошњачка и антибосанска, веома штетна за бошњачки народ и за државу БиХ. Куртћехајићу је поручио да не покушава да постане „отац нације“, својеврсни босански Ататурк
- Куртћехајић ме у једној телевизијској емисији поменуо као аутора књиге „Бошњаци на странпутици босанства“, и означио као великосрпског идеолога. Превидео је, није разумео или није хтео да разуме, да „великосрпски идеолог“ уопште не доводи у питање хоће ли босанскохерцеговачки муслимани себе називати Бошњацима или Босанцима, већ да сасвим добронамерно покушава доказати да Срби и Хрвати никада неће прихватити наднационално „босанство“ јер у томе препознају привидом демократије („један човек – један глас“) прикривену стазу ка муслиманској/бошњачкој доминацији
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ТОКОМ неколиких последњих месеци, па и дуже, главна политичка тема и предмет усредсређене пажње у јавности БиХ била су збивања у Републици Српској, повезана са судским прогоном председника ентитета Милорада Додика, његовим повлачењем и сплетом околности на домаћем и иностраном плану, које су тај чин пратиле, а онда изнуђеним и још увек незавршеним председничким изборима, где се кроз деловање шехерско-шмитовске Централне изборне комисије настоји оспорити победа кандидата СНСД-а Синише Карана.
Премда је овај процес надгорњавања и даље актуалан и у току, а свакако ће друштвена и политичка динамика у РС то бити све до редовних избора идуће године, постепено је на осветљену позорницу политичке сцене избио унутарбошњачки сукоб о бошњаштву и босанству, који је вишеструко индикативан и сигурно ће битно утицати на смер кретања и опредељивања бошњачког популационог корпуса у наступајућем периоду.
Наиме, иако је прво са нескривеним, сладострасним усхићењем преурањеног тријумфализма сеирио због „пораза Милорада Додика и његове сепаратистичке политике“, бошњачки политичко-чаршијски мејнстрим мало се примирио после осведочења да са формално бивишим председником РС у свету ипак понеко пристаје да разговара, и да се договара, као и да је, иако донекле уздрмана, његова линија на унутрашњеполитичком плану и даље озбиљно компетитивна, потомке „добрих Бошњана“ заокупила је никада до краја превладана дилема јесу ли, односно треба ли они да буду, и у којем смислу, „Бошњаци“ или „Босанци“.
Нема сумње да је разгоревање жучне расправе и узајамно оптуживање неистомишљеника, чак и за националну издају, поред активности неких станара у кући, подстакло и све јасније званично, у Сарајеву кажу патерналистичко и недопустиво, занимање Загреба за уставни положај Хрвата у БиХ, као и појачавање опште неизвесности о томе колико ће бити и којим ће смером кренути америчко ангажовање у условима битне детерминисаности регионалних прилика општим престројавањем на међународном плану услед продужавања рата у Украјини.
Непосредан повод за узбуну, посебно међу заговорницима надетничког „босанства“, као доктрине отвореног или прикривеног наступања бошњачке политичке и интелектуалне елите, било је све гласније јавно деловање скупине интелектуалаца окупљене око професора Факултета политичких наука и председника Босанске академије наука и уметности „Кулин бан“ (несклони му представници академске средине доживљавају је и квалификују као групу грађана), медијски изразито активног Суада Куртћехајића, уједно и покретача „Академске иницијативе за афирмисање имена Бошњак“.
Жестоко су се сударили носиоци двају схватања суштине и улоге „босанства“, иако им је свима без изузетка „босанство“, заправо, на срцу!
Сагласни су они да Босна (и Херцеговина) примарно њима принадлежи и да без „босанства“ не може бити (бошњачке) Босне (и Херцеговине), али се дубоко разилазе у погледу његовог третирања као националног или надетничког одређења и именовања. Пометњу је унело прилично вехементно Куртћехајићево залагање да се бошњачко име нације бивших Муслимана, усвојено на ратном Свебошњачком сабору (1993), прихваћено у Дејтону и уставно озакоњено као име једног од трију конститутивних народа, замени босанским, што би значило да „босанство“ више не означава (прижељкивану) надетничку припадност свих држављана БиХ, без обзира на етнонационалну и верску припадност, њеном „политичком народу“, већ само садашње Бошњаке, као један од трију конститутивних народа. У БиХ би, дакле, живели Босанци, Срби и Хрвати.
Куртћехајић, иначе, изричито заступа став да су појмови/термини народ и нација у контексту бившег југословенског простора истозначни, тј. да су синонимни, што је, такође, за многе с разлогом начелно проблематично.
Иако већина интелектуалаца и политичара, а вероватно и грађана међу Бошњацима сматра да су истовремено, будући држављани БиХ, и Босанци, као и да би тако требало да се осећају и опредељују и њихових српски и хрватски суграђани, идеја да (уже) национално име Бошњак замене босанским узнемирила их је, а неке и дубоко дирнула.
Зар још једна промена имена и зашто?
Куртћехајић тврди да се и сâм на попису изјаснио као Бошњак и да је годинама заступао мишљење да је то најприкладније национално име за његов народ, али да се доцније освестио и схватио да је био у криву, како у погледу интереса својих сународника тако и државе БиХ. Откуда то преумљење?
Без улажења у појединости Куртћехајићеве аргументације, чини се да је могуће суштину његовог пројекта промене националног имена овако резимирати. Босанска нација не постоји, без обзира на то што се већина Бошњака, па и одређени број Срба и Хрвата, као становници (и држављани) БиХ осећају Босанцима. Он доказује да име Бошњак у самоназивном смислу није изворно и аутентично, већ да су то Бошњанин и Босанац (од 1611), док је облик Бошњак туђинске провенијенције, за шта наводи филолошке доказе из историјских извора.
Не треба посебно наглашавати да су употребљивост и уверљивост тих доказа, поготово као покриће за етнонимијска и номенклатурна разматарања савременог стања, а особито доношење обавезујућих политичких одлука, крајње релативни, а и да се са њима његови опоненти одлучно не слажу. Босанци су, према Куртћехајићу, неравноправни у односу на босанскохерцеговачке Србе и Хрвате, чији је национални идентитет историјски стабилизован и који у том погледу не лутају и никада, а нарочито у садашњим приликама, неће формално прихватити национално име Босанац, а наравно још мање Бошњак, што се у прошлости вишекратно јасно очитовало. Зато би, по њему, Бошњаци преименовањем у Босанце, чвршће везали свој национални идентитет и за изворну традицију и за државу Босну и Херцеговину, а то би име можда могло бити прихватљиво и за део Срба и Хрвата.
Он чак хипотетички претпоставља такву демополитичку слику на неким будућим изборима, у којој би постојала „два против два табора“ – Босанци (за почетак до 15 %) и Бошњаци (они који остану при садашњем имену) versus Срби и Хрвати! Таква конфигурација би, верује Куртћехајић, у координатама парламентарне аритметике стварала изгледнију перспективу за остваривање бошњачких/босанских интереса у заједничкој држави, са постепеном еволуцијом ка њеној већој кохезији и функционалности. Овако, како сада ствари стоје, Босанаца национално нема, иако се припадници бошњачког народа листом осећају (и) Босанцима.
Потписник ових редова сматра да не би било препоручљиво да са стране процењује оправданост, сврсисходност и остварљивост Куртћехајићеве визије, тим пре што га је председник академије „Кулин бан“ у једној телевизијској емисији поменуо као аутора књиге „Бошњаци на странпутици босанства“, истакавши да није нимало чудно то што он, као великосрпски идеолог, критикује идеју „босанства“.
Превидео је, није разумео или није хтео да разуме, да „великосрпски идеолог“ уопште не доводи у питање хоће ли босанскохерцеговачки муслимани себе називати Бошњацима или Босанцима, већ сасвим добронамерно покушава доказати да Срби и Хрвати никада неће прихватити наднационално „босанство“, односно припадност „политичком народу“ државе БиХ, јер у томе препознају привидом демократије („један човек –један глас“) прикривену стазу ка муслиманској/бошњачкој доминацији.
Уосталом, за нашу тему и није толико битно шта мисли и како просуђује један „великосрпски идеолог“. Много су индикативније, а и резолутније негативне, реакције већег броја колега из редова Куртћехајићевих сународника, које су његову иницијативу дочекале „на нож“.
У том погледу је брутално изричит био професор Енвер Ишерић, председник удружења „Чувари Босне“, који је у дијалогу (ако се тако може назвати њихов телевизијски меч на Face TV, у знаку ироничног осмехивања, надвикивања и упадања у реч, при чему је Куртћехајић био незаустављив), који је, сасвим логично, рекао да њему није потребан ни један „великосрпски идеолог“, а ни било ко други, да би знао ко је и шта је, а да је иницијатива за напуштање бошњачког националног имена у суштини антибошњачка и антибосанска, веома штетна за бошњачки народ и за државу БиХ. Куртћехајићу је поручио да не покушава да постане „отац нације“, својеврсни босански Ататурк, јер му то „велахавле“ (скраћена куранска формула – la hawla wa la quwwata illa bi-llah, „нема моћи и снаге до у Алаха) неће проћи.
Занимљиво је да је Ишерић, по Куртћехајићевом казивању, био први познатији неистомишљеник који је пристао да му „изађе на црту“, док су, наводно, иако уредно позвани, то претходно отклонили бивши реис-ул-улема Мустафа Церић и академик Ферид Мухић.
Ишерићева главна теза састојала се у томе да је нормално да је сваки Бошњак, као лојални грађанин и патриота, уједно и Босанац, да је бесмислено отварати беспредменте и бесмислене дилеме, како то чини Куртћехајић, поготово у можда најтеже време за Босну од 1992. године, јер се великосрпски и великохрватски пројекти очигледно настављају и припрема се напад на БиХ, а има и сијасет других горућих друштвених проблема. Уношењем идентитетске забуне међу Бошњаке доприноси се њиховом слабљењу као јединственог националног корпуса, дочим се осећај „босанства“ мора стрпљиво изграђивати остваривањем равноправности свих грађана БиХ и унапређивањем демократије.
Нарочито узбуђење Куртћехајићева иницијатива изазвала је међу најистакнутијим заступницима идеје наднационалног „босанства“, као заједничког политичко-идентитетског именитеља за све држављане БиХ, без обзира на етничку и верску припадност. То је дискурс којег се придржавају и који шире, а нарочито у западном иностранству горљиво заступају, унитаристичке политичке групације и појединци, великом већином из редова бошњачког народа, уз занемарљиво мали број Хрвата и Срба, наводно зарад остваривања демократских и грађанских вредности на целини територије БиХ.
Они, међутим, никако не би да се одрекну бошњачког националног имена, јер држе да би то, у садашњим околностима било самоубиствено за (муслиманске) Бошњаке. Парадигматични су за супротстављање Куртћехајићевој идеји били, на пример, ставови изнети (такође на Face TV) у емисији са гостима, професорима Златком Хаџидедићем и Сенадином Лавићем. Иако различитог интелектуалног хабитуса и манира, ова двојица интелектуалаца веома присутна на јавној и медијској сцени били су потпуно сагласни у одбацивању Куртћехајићеве замисли. Хаџидедић је, штавише, нагласио да је напустио Академску иницијативу за афирмисање имена Бошњак, јер је схватио да је реч о „академском волунтаризму“.
Схватања и аргументи саопштени у овом истомишљеничком еглену, са много узајамног повлађивања, потврдног климања главом и осмесима сугерисане интелектуалне надмоћности, указали су на произвољност, али и тенденциозност, са којом се ова двојица познатих професора друштвених наука тобоже строго знанствено и неопозиво одређују према неким сложеним и важним социолошким, политиколошким, али и стварносним категоријама.
Свашта се ту могло чути. Лавић је, на пример рекао, да је Дејтонским споразумом (о коме се, иначе, и Куртћехајић негативно изражава), Бошњацима и Херцеговцима „подметнута категорија народа“ (!), док је Хаџидедић, на свој умивенији и смиренији, али подједнако одлучан начин, оценио да „нама није потребно договарање народа“, јер се „народи не могу договарати“.
Значи ли то приклањање идеји некакве директне, уместо представничке демократије? Отприлике, ко је уопште питао Србе и Хрвате у БиХ да ли желе да буду Срби и Хрвати (!).
Помињано је готово агентурно деловање „попова и Штросмајера“, док је Лавић изнео оцену да су данас на делу „политиканство и свештеничко држање“.
Хаџидедић је етницитет прогласио „конструктом и митом“, истакавши, насупрот Куртћехајићу, да су у време капитализма „етнички и национални идентитет посве различите равни“, али је морао признати да „босанска нација“, за коју се он залаже на нивоу читаве зсједничке државе, постоји само „у потенцијалу“, но да је наступио последњи моменат да се она ментално и политички конституише. Није једино наговестио како, којим путем и средствима мисли да би то у догледно време било могуће постићи.
Лавић је, додуше, рекао да треба донети устав који ће бити налик на све европске уставе. Али, како и ко ће га донети?
Дозволио је себи Хаџидедић и нешто што се заиста од угледног професора политичких наука и добро обавештеног „светског човека“, каквим за сматрају, не би очекивало – реторичко питање како то да, иако вишеетничка, Швајцарска функционише као држава са надетничким националним идентитетом својих грађана?
Упоредити БиХ и Швајцарску! Звучи као шала, и то неумесна. И Хаџидедић је спремно поновио мантру о припремању нове агресије на БиХ од стране великосрпског и великохрватског национализма, а да је босанска нација препрека тим двема аждајама.
Шта мисли о Србима (он се ограђује да не говори о народу, већ о српској политици, али ваља послушати…) толерантни демократа Лавић је, пак, речитије него овом приликом исказао, рецимо на представљању књиге Екрема Авдића „Српски нацизам“. Речено је, без икаквих аргумената, да је „Република Српска постала власништво Србије“. Лавић је, у складу са својим уобичајеним стилом фајтерске непосредности, напао Драгана Човића, изговорио, без зазора, да је „Босна старија од свега хрватског и српског“ (не подсећа ли то нешто на Башагића и његове песничке узлете из калајевске, великобосанске фазе?), а да би промена бошњачког националног имена у босанско била „гроб босанства“.
За Лавића је референдум о независности из 1992. године био тренутак „кад смо ми одлучили да будемо нација“, босанска свакако. Који „ми“ и колико „нас“? Питање на које се не може добити одговор који би оправдавао последице те само привидно демократске, погубне одлуке. Али, не вреди даље о томе, као ни о тврдњи да су успеси Армије БиХ натерали Туђмана на потписивање Вашингтонског споразума.
Зашто ли га је онда турски председник Демирел преклињао да спасава Бошњаке?
Све ово, и много другог изреченог поводом Куртћехајићеве светогрдне иницијативе да се Бошњаци назову Босанцима, иницијативе која је, попут лакмусовог папира, изазвала много фебрилне нервозе код првосвештеника надетничког „босанства“, никако није ново. Можда не би заслуживало ни шири осврт, да не потврђује трајност и, упркос свим привидима, настављање кризе идентитета код босанскохерцеговачких муслимана, оне исте на коју је непоновљиво упутио Меша Селимовић.
Али, не само то, садашње унутрашње превирање указује да, упркос међусобним неслагањима, Бошњаци/Босанци нису искрено прихватили Дејтонски споразум, да не одустају од тога да су, односно да треба да буду газде у Босни (и Херцеговини), као и да им ендемски није блиска спремност за дијалог, уз предуслов уважавања туђег мишљења као легитимног, поготово ако се разликује од њиховог.
Но, то је већ тема за засебан, између осталог и исламолошки осврт.
Додај коментар