- O могућности избијања новог ратног пожара у БиХ говоре само бошњачки и великобосански, односно „грађанистички“ политичари и аналитичари. Ови други, међу које, изгледа, заједно са својим пајташима Зуканом Хелезом и Рамом Исаком, спада и Енвер Казаз, милитантнији су и тоталитарнији од првих
- Због чега су грађани узнемирени и обраћају се надлежнима и медијима са питањима о могућности понављања трагичног сценарија грађанског рата са почетка деведесетих? Због тога што осећају да се, у другачијим околности и на привидно другачији начин политички, премда заоденуто у правну форму, понавља нешто што је ономад донело горке плодове. Народ резонује искуствено, а и егзистенцијално, из стомака. Осећа да нешто не ваља, стрепи…
- Премда Хелез и Исак не одају својства продубљених политичких мислилаца, сасвим сигурно (?) су довољно свесни чињенице да, иако су се времена променила, између збивања из раних деведесетих и работе коју они данас спроводе постоји не само аналогија, већ и дубински континуитет, будући да магистрална линија бошњачког постављања према Србима, а самим тим и према заједничкој, дејтонској БиХ, све време није ништа друго до „вођење рата другим средствима“
- Сада настоје да из политике искључе демократски изабраног председника Републике Српске и да, смењивањем чланова највеће партије из РС са министарских и других функционерских места у заједничким органима, успоставе већину за одлучивање у складу са својим интересима и визијом централизоване, „функционалне“, проевропске и пронатовске БиХ
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ПРЕСУДА Суда БиХ, којом се председник Републике Српске Милорад Додик првостепено осуђује на годину дана затвора и шест година забране политичких активности, никога није требало да изненади, иако су се неки до последњег тренутка срамежљиво надали ослобађајућој пресуди.
Подједнако су очекивани и нескривени тријумфализам у Сарајеву и огорчење у Бањој Луци, као и усијавање укупне политичке атмосфере у БиХ, премда се представници политичког Сарајева нападно труде да докажу како нема разлога ни за какву ширу забринутост, да је ово био процес против једне личности, додуше њеног демократски изабраног председника, а не против Републике Српске, још мање против српског народа.
Исувише често осећају потребу да то понове, да би им се могло поверовати.
У Републици Српској, пак, чак и жестоки политички супарници Милорада Додика, нпр. Драшко Станивуковић (ПДП), јасно и гласно изјављују да је суштински реч о политички мотивисаном процесу и удару на Републику Српску, јер Милорад Додик није само обичан грађанин, већ, допадало се то некоме или не, носилац највише државне функције.
Кад хвале наводну рационалност опозиционаих странака у РС, које одбијају да се идентификују са Додиковом политичком линијом, бошњачки прваци у Сарајеву превиђају ову битну чињеницу. Легалитет и легитимитет Суда Босне и Херцеговине, а да не говоримо о тзв. „високом представнику“ Кристијану Шмиту, подједнако су у Републици Српској спорни и великој већини оних који су идеолошки и политички за и оних који су против Милорада Додика. А то је суштина продуженог спорења између „пробосанских снага“ и Републике Српске.
Само формално правним средствима,, употребљеним ради елиминасања Милорада Додика из јавног живота, то спорење неће бити окончано, већ, напротив, има све изгледе да се продуби и конкретизује у формама које сасвим сигурно неће допринети већем степену заједништва у БиХ, чему инспиратори и доносиоци пресуде декларативно теже, док им је одувек на срцу унитаризација и централизација логично консоцијацијске дејтонске државе, сачињене од двају ентитета и трију конститутивних народа. Неки нови Устав РС, на пример…
Све је ово одавно и добро познато, тако није умесно и сврсисходно понављати и коментарисати. Ипак, пресуда Милораду Додику, по много чему без преседана, преломни је тренутак, па, као својеврсни лакмусов папир, открива и обелодањује неке аспекте актуалне друштвене, политичке, медијске и менталитетне стварности у БиХ, који заслужују бар кратак осврт, поготово стога што би могли бити индикатори елемената стања за које би, поготово перспективно, било штета да прођу незапажено.
Веома је занимљиво, на пример, анализирати режијске поставке, глумачке поделе и наративе у првим емисијама сарајевских „пробосанских“ електронских медија, посвећених „фаномену пресуда“.
Те емисије су текле практично in continuo, од јутра пре саопштавања пресуде, током њеног изрицања, па све до краја тог „знаменитог дана“. Смењивали су све пробрани учесници, без изузетка представљани као највећи стручњаци за области којима се баве, а заједничко им је било да пресуду председнику Републике Српске представе, уз грубо и увредљиво омаловажавање Милорада Додика, као (пре)дуго очекивану победу уједно патриотске и грађанске европске БиХ над националистичком, сепаратистичком и проруском политиком вође СНСД-а, али и великосрпским посезањима Александра Вучића и, ваљда, Кремља.
Таквом рецитативу се не треба чудити, кад је, рецимо, и један познати политички аналитичар из Београда у интервјуу сарајевским медијима с олакшањем оценио да је овом пресудом учињен крај „српском свету“. Ни мање ни више!
Да се уживела у своју историјску улогу начином на који је саопштавала пресуду зорно је демонстрирала и кабаретски напирлатана „суткиња“ Сена Узуновић, уживљавајући се, по свој прилици, у улогу чланице судског већа Хашког трибунала. Уосталом, она је током суђења била изразито арогантна и дрска према главнооптуженом. Ко има времена, нека погледа њену биографију…
Пошто није могуће, а ни потребно, набрајати све шта је унисоно понављано у овим ритуалистичким емисијама и подкастима посвећеним исходу суђења архидушманину грађанске, јединствене, демократске и проевропске БиХ, као и реаговањима у РС и у Србији, задржаћу се само на једном случају, у сваком погледу парадигматичном, а и приказаном на широко гледаном телевизијском каналу FACE HD Tv, са уредником-водитељем Aдмиром Салиховићем.
Определио сам се баш за ову емисију и с обзиром на личности учесника јер је сваком функционално била намењена одређена драмска рола. Главно је очигледно било убедити грађане да живот после изрицања пресуде и у Федерацији и у РС тече нормално и без узбуђења, те да нема разлога за бојазан од избијања било каквих сукоба, а не дај Боже могућности рата сличног ономе из деведесетих.
Да овај медијско-пропагандни задатак буде што уверљивије обављен, потрудили су се „угледна адвокатица Адна Дубојлић“, министри одбране и унутрашњих послова БиХ, Зукан Хелез и Рамо Исак, и, као интелектуални орнамент, универзитетски професор књижевности, чест гост сарајевских медија, Енвер Казаз.
Најзанимљивији, завршни део емисије наступио је у тренутку кад је адвокаткиња напустила студио и уступила место министру војном Хелезу, пошто је претходно разјаснила правну страну догађаја, оправдавајући наравно законску заснованост процеса, и разрађујући последице пресуде. али и наглашавајући да је реч тек о првостепеној одлуци, тако да треба у миру и без нервозе пратити даљи ток поступка и сачекати коначну пресуду. Све у свему, држала се разложно и одмерено, што јој је свакако и била мисија.
Хелезов шоу започео је ужурбаним улажењем и седањем, уз напомену да је стигао са управо завршеног састанка са командантом ЕУФОР-а и осталим безбедносним факторима, уз сталну укљученост Брисела, на шта га је Салиховић одмах питао каква је сигурносна процена и има ли места страховању од избијања сукоба услед пресуде Суда БиХ.
Хелез је, на својствен му начин навукавши израз одлучне, до комичности строге озбиљности на лице, свечано изјавио да сва сазнања обавештајних служби и осталих надлежних органа говоре да нема основе ни за какву бригу и да грађани могу да буду спокојни.
Новинар му је ипак исто питање до краја емисије поставио још неколико пута, правдајући то сталним јављањем узнемирених грађана који страхују од евентуалног нарушавања мира и стабилности у БиХ.
Током даљег тока разговора, министри одбране и унутрашњих послова допуњавали су се у надмоћном и увредљивом гибећењу и отписивању Милорада Додика, неспособног да на било који начин нешто делотворно предузме и поправи свој трагични положај, као и у доказивању да војска и полиција БиХ никада нису биле снажније и оспособљеније него сада, заправо од кад су они на дужности.
Узгред су и Александра Вучића прогласили политички мртвим и препоручивали да се о свом јаду забави, уместо што хрли да подржи пропалог Додика.
Зукан и Рамо су се током последњих месеци, углавном бавећи се Милорадом Додиком, доследно и упорно успињали степеницама медијског активизма, а ова емисија као да им је била нека врста тандемске апотеозе у улози главних звезда на политичком небу Федерације.
Сам Салиховић их је назвао „двије најважније особе у држави“, а професор Казаз, за кога се не би претпоставило да су му овакви ликови ахбаби, у неколико наврата је истакао да су му они, штавише, пријатељи и да му је драго да коначно у БиХ тако одговорне дужности обављају политичари (то би за њега, јамачно, била Тројка) којима је на срцу добробит државе и свих њених грађана, без обзира на верску и националну припадност, а не уски партијски интереси. Очешао се чак и о лидера СДА, рекавши „не дао Бог да нам је на власти неки милитант као Бакир“ (Изетбеговић).
За све то време, Зукан и Рамо седели су као непомерљиве људске статуе, без осмеха на лицу, језиком тела и мимиком као у камену исклесаних лица демонстрирајући да су у (пре)пуној мери свесни значаја својих положаја на бранику европске Босне. Благо њој!
Уопште, улога које се у овом телевизијском игроказу прихватио колега Енвер Казаз, а који је раније често умевао да се са симпатичном духовитошћу издигне изнад једноумља и заслепљености претежног дела бошњачке интелектуалне и политичке елите, објективно и трајно не доприноси његовом угледу.
Са извесном сетом сећам се Казазове одличне студије о песнику Муси Ћазиму Ћатићу, одбрањене, као магистарски рад, непосредно пред рат (1991) на Филолошком Факултету у Београду.
Још пре само недељу дана, у емисији „Црвена оловка“ (Alfa TV) Казаз је износио злослутна предвиђања: „ Имат ћемо политичку и институционалну кризу, имат ћемо државни удар. Снаге које су задужене за чување државе, то су СИПА и ОС БиХ, оне морају штитити државу. 26. фебруара ћемо бити суочени с новом реалношћу кризе. /…/Како би се провела осуђујућа пресуда? То би подразумијевало дуге цијеви у Бања Луци и сукоб с полицијским снагама РС-а, такав сценариј би подразумијевао и сукобе на граници ентитета и у повратничким мјестима, а при том немате ауторитет какав сте имали до Трамповог доласка. /…/ Ситуација је наизглед релативно мирна, али ако не будете приправни, мислим на полицијске и војне снаге, могући су свакакви сценарији“.
У овој емисији му је, међутим, задатак био посве другачији, да, постављајући се простосрдачно, народски умирује забринуту јавност. Испричао је како се баш јуче намерно упутио у Источно Сарајево, попио кахву и ручао, без икакве нелагодности или непријатности. Људи су га поздрављали. А зашто не би?
Осведочио се такође да су запослени из Сарајева данас, на дан изрицања пресуде, као и обично, одлазили на посао у Источно Сарајево, а они из Источног у, условно речено, „Западно“. А зашто не би?
Чуо је, вели, да се на исти начин нормално кретало између Добоја и Тешња. А зашто не би?
Ко је уопште помињао могућност избијања некаквог сукоба?
У Бањој Луци, где су били Додик и Вучић, нико. Напротив, све што је тамо речено било је, разумљиво, одлучно против скандалозне пресуде председнику Републике Српске, али и изразито мирољубиво интонирано, у смислу изричитог залагања за мир и дијалог, за борбу правним и политичким средствима, а никако ратним.
Откуда онда наглашена потреба учесника Салиховићевог драмолета да умирују грађане и уверавају их да могу мирно да спавају?
Један је свакако инерција уврежене реторике којом се српска страна у БиХ, а персонализовано пре свих Милорад Додик, већ рутински оптужују за деструктивност и потенцијално изазивање сукоба, док о могућности избијања новог ратног пожара говоре само бошњачки и великобосански, односно „грађанистички“ политичари и аналитичари.
Показало се, не једном, да су ови други, међу које, изгледа, заједно са својим пајташима Зуканом и Рамом, спада и Енвер, милитантнији и тоталитарнији од првих. Континуитет тог оптужујућег антисрпског дискурса није, како ми се чини, главни разлог толиког упуштања у умиривање грађана и доказивања способности снага чији су перјаници Зукан и Рамо да одбране БиХ, ако којим случајем буде угрожена.
Упитајмо се због чега су грађани узнемирени и обраћају се надлежнима и медијима са питањима о могућности понављања трагичног сценарија грађанског рата са почетка деведесетих? Због тога што осећају да се, у другачијим околности и на привидно другачији начин политички, премда заоденуто у правну форму, понавља нешто што је ономад донело горке плодове. Народ резонује искуствено, а и егзистенцијално, из стомака. Осећа да нешто не ваља, стрепи…
Премда Зукан Хелез и Рамо Исак не одају својства продубљених политичких мислилаца, сасвим сигурно (?) су довољно свесни чињенице да, иако су се времена променила, између збивања из раних деведесетих и работе коју они данас спроводе постоји не само аналогија, већ и дубински континуитет, будући да магистрална линија бошњачког постављања према Србима, а самим тим и према заједничкој, дејтонској БиХ, све време није ништа друго до „вођење рата другим средствима“.
Тада су, заједно са Хрватима, привидно „демократски“ прегласали Србе у Скупштини и практично их искључили из политичког живота у одсудном тренутку одлучивања о судбини БиХ као државе. Данас, без Хрвата, одлуком практично једнонационалног Суда, а по налогу нелегалног и нелегитимног „високог представника“, настоје да из политике искључе демократски изабраног председника Републике Српске и да, смењивањем чланова највеће партије из РС са министарских и других функционерских места у заједничким органима, успоставе већину за одлучивање у складу са својим интересима и визијом централизоване, „функционалне“, проевропске и пронатовске БиХ.
Баш зато што између ових двеју ујдурми телеолошки нема никакве разлике, учесници емисије су се својски трудили да докажу како су ситуација и контекст данас, бива, битно различити од оних од пре тридесет година и да је ово „суђење једном човеку кога подржава само једна мања група људи који за то имају интерес“, а никако атак на Републику Српску и на српски народ.
Мања група људи? Да не помињемо Руску Федерацију и Кину, које на нивоу УН оспоравају легитимитет тзв. „високог представника“, сумњам да je људима статуама у студију FACE HD Tv могло промаћи да су се председници матичних држава двају конститутивних народа који живе у БиХ, Александар Вучић и Зоран Милановић, негативно одредили према суђењу Милораду Додику и према изреченој пресуди, а да је истог мишљења и свакако добро обавештени комшија Виктор Орбан („лов на вештице“). Иначе, колико знам, Милановић и Орбан нису Срби.
Огласио се и Андрија Мандић, председник Скупштине Црне Горе, па чак и потпредседник Владе Северне Македоније…
Да ли је учесницима емисије неко јавио да је у Немачком Бундестагу партија АФД, која је освојила 21 одсто гласова на нетом одржаним општим изборима, упутила званичну интерпелацију влади, са захтевом да се изјасни о ставу према легалитету и легитимитету немачког држављанина Кристијана Шмита као високог представника у БиХ?
О свему томе Салиховићеви гости нису наравно ни реч прозборили, као ни нешто одређеније о разултату Хелезових „охрабрујућих“ консултација са представницима ХДЗ, одржаним пре његовог приспећа у студио.
Што се Драгана Човића тиче, он је у јавној изјави био, најблаже речено, резервисан и евазиван, наглашавајући да је реч тек о првостепеној пресуди…
Знају они добро да Додика не подржава тек мала скупина интересно мотивисаних људи, као и да се укупна ситуација и глобално и регионално мења. Потврђује то и Казазова помало неопрезна, али искрена констатација да „пресуда лијеже у геополитичком тренутку у којем још увијек имамо шансу да проведемо не само пресуду, већ и да очувамо институције“, јер није извесно шта нам у блиској будућности предстоји.
Није он случајно у „Црвеној оловци“ помињао смањивање ауторитета великобосанских снага након Трамповог доласка.
А сад нешто почели да се распитују и ови из АФД… Узалудно је стално их називати „нацистима“. Они су јака парламентарна странка (крајње) деснице. Има таквих и на другим странама. Зато се и журило са суђењем Милораду Додику.
Зукан, Рамо, Казаз и кохорта њихових саучесника у новој фази осујећивања неотуђивих права једног (увек истог) конститутивног народа у БиХ добро знају да су на истом послу као и муслимански (тада и хрватски) делегати у Скупштини БиХ 1992. године, а знају и куда је то одвело њихову вољену и једину (како неуморно понављају) Босну и Херцеговину.
Зато и осећају потребу да стално понављају да рата неће бити, иако нико никаквим ратом не прети.
Умиривање немирне савести или прикривање лоших намера?
Додај коментар