- Умјесто дубинских промјена које је господин Ђинђић био проводио, Србија до данас остала заробљена у пракси и идеологији неријешеног националног питања (утолико нема никакве битне вриједносне разлике између Слободана Милошевића и Александра Вучића)
- Бања Луку и Косово дијели неких девет стотина километара. Повезује их, међутим, нови мирис рата на Балкану. Тај мирис није посве импресионистички, ни сасвим ирационалан. Не сугерирамо, наравно, да ће на Косову или у Босни доћи до оружаних сукоба, особито не масовније нарави. Међународна заједница свјесна је да се прави рат у Еуропи више не смије догодити те располаже инструментима који га могу спријечити
- Са становишта рјешавања српског националног питања, Тито доиста јест био највећи непријатељ београдске политике, јер је спријечио великосрпску доминацију Југославијом, што сироти хрватски националисти не желе разумјети, него се срамоте покушајем брисања Јосипа Броза из наше националне повијести
Аутор: Иван Виолић
УБОЈСТВО Оливера Ивановића, наводно умјереног српског политичара с Косова, вратило нас је у вријеме кад су се политичке одлуке на Балкану проводиле физичким насиљем. Задњи такав атентат регионалне, а потенцијално и глобалне важности, догодио се 2003. године кад су припадници српских специјалних постројби и обавјештајне службе ликвидирали премијера Зорана Ђинђића.
Тај је злочин дугорочно усмјерио развој политичких догађаја на Балкану, јер је, умјесто дубинских промјена које је господин Ђинђић био проводио, Србија до данас остала заробљена у пракси и идеологији неријешеног националног питања (утолико нема никакве битне вриједносне разлике између Слободана Милошевића и Александра Вучића).
Готово истодобно с нападом на Ивановића, босанскохерцеговачки медији почели су екстензивно извјештавати о Србској части, некаквом удружењу ратних ветерана Републике Српске, који су основали паравојну наоружану постројбу. Милорад Додик одмах је демантирао вијести о формирању нелегалне војне јединице састављене од ветерана из прошлог рата. Но, сама могућност да се усред Републике Српске оснива паравојна постројба (Додиковим демантијима ионако не треба вјеровати), драматично подсјећа на рано прољеће 1992. године, кад су Срби почели рат у Босни и Херцеговини. Или на љето 1990. године, кад су српски побуњеници први пут блокирали цесте у далматинском залеђу.
Бања Луку и Косово дијели неких девет стотина километара. Повезује их, међутим, нови мирис рата на Балкану. Тај мирис није посве импресионистички, ни сасвим ирационалан. Не сугерирамо, наравно, да ће на Косову или у Босни доћи до оружаних сукоба, особито не масовније нарави. Међународна заједница свјесна је да се прави рат у Еуропи више не смије догодити те располаже инструментима који га могу спријечити. Но, чињеница је да су пријетње насиљем, или чисто брутално насиље, поново постале балканска реалност.
Републику Српску и Приштину дијели девет стотина километара, али их повезује снажан заједнички елемент: неријешено српско национално питање, које је, поновимо, довело до ликвидације Зорана Ђинђића, јединог модерног српског политичара унатраг тридесетак година.
Што значи неријешено српско национално питање? Скоро све главне српске политике у двадесетом, а, нажалост, и у двадесет и првом стољећу, оријентирају се према чињеници да српски државни простор никако не може обухватити простор на којем српски народ доиста живи.
Главна београдска намјера при стварању прве Југославије била је сједињење свих географских простора на којима су Срби ондје живјели, што је завршило великосрпском диктатуром и државом коју је Јосип Броз Тито био назвао тамницом народа. У другој су Југославији Срби тек увјетно реализирали своју намјеру да живе у једној држави. Наиме, федерализација СФРЈ, која је кулминирала правом њених република на отцјепљење, те високом разином аутономије за Косово и Војводину, заправо је онемогућила функционирање заједничке српске државе на југославенском државном подручју.
Југославија послије 1965. године, а посебно послије 1974., више није била јединствена држава него заједница шест до осам држава, од којих су се неке понашале донекле самостално, осим у питањима обране, државне сигурности и вањских послова. Због тога је Београд замрзио Тита, па га данас сматра најгорим српским непријатељем у двадесетом стољећу. Такав став Београда према Јосипу Брозу може се доказати с безброј цитата.
Са становишта рјешавања српског националног питања, Тито доиста јест био највећи непријатељ београдске политике, јер је спријечио великосрпску доминацију Југославијом, што сироти хрватски националисти не желе разумјети, него се срамоте покушајем брисања Јосипа Броза из наше националне повијести.
Крајем осамдесетих година Србија је наметнула рјешавање свог националног питања као главну политичку агенду бивше Југославије. Па је поништила аутономију Косова и Војводине, те је фактички анектирала Црну Гору. Међутим, почетак распада Југославије показао је да је српско национално питање немогуће ријешити.
Сецесијом Хрватске и Босне и Херцеговине, изван заједничке државе остало је око два и пол милијуна Срба. И зато су, заправо, покренути ратови у Хрватској и Босни, а не због раста четништва или покушаја ЈНА да опстане изван свог, јединог могућег, југославенског државног контекста: четништво и биједни покушаји ЈНА да надживи своју државу, били су тек епифеномени у задњем ратном покушају рјешавања српског националног питања.
Док ово траје, Балкан је осуђен на трајну нестабилност
Исход ратова у бившој Југославији довео је, међутим, Србе у најгори положај у цјелокупној њиховој националној повијести, и још од краја деветнаестог стољећа. Сувремена је Србија изгубила било какав утјецај на Србе у Хрватској (којих готово да и нема), те је одсјечена од српских простора у Босни и Херцеговини. Сувремена је Србија, истодобно, у суманутом рату против НАТО-а, трајно изгубила Косово. Данашња је Србија земља која је у само двадесетак година остала без великог дијела простора које је још 1989. године сматрала бар дјеломично својим.
И садашња се њена политика своди на покушаје мимикрије утјецаја над тим просторима. Утолико Србија подржава бедасте изјаве Милорада Додика о самосталности Републике Српске, те се прави да Косово није међународно призната држава,
Међутим, у трајно нестабилној ситуацији на Балкану, коју стратешки детерминирају немогућност функционирања Босне и Херцеговине, као и трагична неспособност Албанаца да учине Косово бар донекле релевантном политичком заједницом, српско национално питање поновно се претвара у епицентар политичких криза, с потенцијалом изазивања физичког насиља. Док се год српске националне политике не помире с чињеницама да је БиХ, каква год била, самостална држава, и да се Србија неће вратити на Косово, Балкан је осуђен на трајну нестабилност, која подразумијева и повремене физичке обрачуне.
На Балкану нема мира док се не поврати Република Српска Крајина и не створи Свесрпска држава, односно уједини простор до линије Карлобаг, Карловац, Вировитица